Током забране, већина скупштина је наставила да одржава хришћанске састанке у домовима браће. Да се не би привлачила пажња, у многим скупштинама се у тим приликама нису певале песме. Дешавало се да полиција упадне на састанак, али браћа би углавном остала прибрана.

Да би се одржали већи скупови, често су се користила породична окупљања и венчања. „Парови би законски регистровали свој брак и у полицији набавили дозволу да одрже велику свадбу“, рекао је Тагор Хутасоит. „Младенци и сватови с младине стране седели су на подијуму док су говорници износили библијска предавања.“

На једном већем скупу полицајац је пришао Тагору.

„Већина венчања траје само два-три сата. Зашто ваша венчања трају од јутра до вечери?“, занимало је полицајца.

„Неке младе и младожење имају много проблема и треба им много савета из Божје Речи“, одговорио му је Тагор.

„То има смисла“, климнуо је главом полицајац.

 Под параваном колективног венчања браћа су 1983. одржала део Обласног конгреса „Јединство Краљевства“, на великом стадиону у Џакарти. Највећи број присутних био је 4 000, а 125 њих се у тајности крстило пре програма. Касније, када власти нису тако строго спроводиле забрану, браћа су одржавала конгресе с још већим бројем присутних. На једном је било више од 15 000 људи.

Током 80-тих и 90-тих година прошлог века, подружница је увек изнова влади подносила молбу да повуче забрану. Браћа из других земаља такође су писала индонежанској влади и амбасадорима Индонезије, молећи их да им образложе зашто су Јеховини сведоци забрањени у Индонезији. Многи званичници су били вољни да укину забрану, али утицајни Сектор за хришћанске религије увек би им стао на пут.

Браћа су 1990. године одлучила да саграде нову подружницу на неупадљивом месту. Исте године, Водеће тело им је одобрило куповину имања недалеко од градића Богор, око 40 километара јужно од Џакарте. Међутим у земљи је било врло мало браће која су се разумела у грађевину. Како би се онда тај подухват могао извести?

Помоћ је стигла из иностранства. Канцеларија за градњу у Бруклину и Регионална канцеларија за пројектовање у Аустралији обезбедиле су архитектонске планове. Стотинак међународних добровољаца пружало је стручну помоћ током градње, која је трајала две године.

Хосија Мансур, брат из Индонезије који је у име браће преговарао са представницима локалних власти, рекао је: „Када су службеници муслиманске вероисповести видели моје иницијале Х. М. на грађевинском шлему, претпоставили су да слово Х значи хаџи — високопоштована титула која се стиче одласком на ходочашће у Меку. Зато су према мени имали дубоко поштовање. То ми је олакшавало да обављам планиране послове.

 Објекти нове подружнице у Џакарти били су посвећени 19. јула 1996. Џон Бар, члан Водећег тела, одржао је говор за посвећење ком је присуствовало 285 особа. Било је 118 представника подружница и бивших мисионара из других земаља, као и 59 чланова индонежанске бетелске породице. У наредна два дана одржан је Обласни конгрес „Гласници божанског мира“, на ком је било 8 793 делегата.

Године 1998, дугогодишњи председник Индонезије, Сухарто, дао је оставку, што је указивало на долазак нове власти. Браћа су се још више  трудила да издејствују укидање забране нашег дела.

Када је посетио Њујорк 2001, министар спољних послова Републике Индонезије, господин Ђохан Ефенди, дошао је у обилазак бруклинског Бетела и састао се са три члана Водећег тела. Био је одушевљен оним што је видео и приметио је да су Јеховини сведоци широм света на добром гласу. Господин Ефенди је био за то да се забрана поништи, али је рекао да задњу реч има јавни тужилац Индонезије, господин Марзуки Дарусман.

Јавни тужилац је такође био вољан да се забрана укине, али су непријатељски настројени званичници из Министарства стално одуговлачили, надајући се да ће он убрзо бити смењен. Коначно, 1. јуна 2001. године, Тагор Хутасоит био је позван у канцеларију јавног тужиоца. „У истој тој канцеларији, пре око 25 година, пружили су ми документ у ком се проглашава да је деловање Јеховиних сведока забрањено“, рекао је Тагор. „Али тог дана, јавни тужилац ми је дао документ којим се забрана укида. То је уједно био његов последњи дан на тој позицији.“

Дана 22. марта 2002, Министарство вера је регистровало Јеховине сведоке у Индонезији као званичну религију. Министар се представницима подружнице обратио следећим речима: „Овај документ вам не даје слободу вероисповести. Ту слободу даје Бог. У овом документу стоји да ваша религија има званично признање владе Индонезије. Сада имате иста права као и друге религије и влада вам стоји на располагању.“