У јулу 1951, мала скупштина у Џакарти се окупила да дочека Петера Вандерхагена, првог мисионара из Галада у Индонезији. До краја године је дошло још 13 мисионара из Аустралије, Немачке и Холандије, и тако се број објавитеља у земљи скоро удвостручио.

„Мислила сам да ћу у служби од куће до куће морати да се споразумевам рукама и ногама“, рекла је Фредрика Ренскерс, мисионарка из Холандије. „Али пошто је толико људи знало холандски, у почетку сам проповедала углавном на том језику.“ Роналд Џека из Аустралије је рекао: „Неки од нас су користили картице за сведочење с кратком библијском поруком на индонежанском. Пре него што бих покуцао на врата, погледао бих картицу и преслишао се.“

Вредни мисионари су пружали одличан пример предводећи у служби и тако је број објавитеља порастао са 34 на 91 за само годину дана. Дана 1. септембра 1951. основана је подружница. Налазила се у дому Андреа Елајаса, у Централној Џакарти. Роналд Џека је био наименован за слугу подружнице.

У новембру 1951, Петер Вандерхаген је послат у Манадо, у Северном Сулавесију, где су Тео Рату и његова супруга основали малу групу. Већина домаћег становништва се изјашњавала као хришћани. Дубоко су поштовали Божју Реч. Многи су позивали Сведоке у кућу и замолили их да им објасне библијска учења. Браћа су често говорила и пред групама од око десет особа. Петнаестак минута касније, имали би публику од 50 људи. У року од сат  времена, скупило би се чак 200 људи, тако да су морали да пређу у двориште!

Почетком 1952, Алберт и Џин Малтби основали су мисионарски дом у Источној Јави, тачније у Сурабаји, другом по величини граду у Индонезији. Прикључило им се шест мисионарки — Гертруд От, Фредрика Ренскерс, Сузи и Маријан Стове, Евелине Плате и Мими Харп. „Већину становништва сачињавали су умерени муслимани, који су били пријатељски расположени“, каже Фредрика Ренскерс.  „Изгледало је као да су многи само чекали прилику да упознају истину, тако да је било лако почети библијске курсеве. Након три године, скупштина у Сурабаји је бројала 75 објавитеља.“

Отприлике у то време, један муслиман по имену Азис из Паданга, у Западној Суматри, писао је подружници како би му неко духовно помогао. Током 1930-тих, Азис је проучавао с пионирима из Аустралије али су изгубили контакт приликом јапанске окупације. Онда је игром случаја дошао до брошурице коју су издали Јеховини сведоци. Написао је: „Када сам на брошурици видео адресу у Џакарти, живнуо сам!“ Браћа из подружнице брзо су упутила у Паданг покрајинског надгледника Франса ван Влита. Када је дошао до Азиса, сазнао је да је он разговарао о истини с комшијом, државним службеником по имену Назар Рис, који је био жедан истине. Обојица су прихватила истину, као и њихове породице. Азис је касније почео да служи као старешина. Назар Рис је постао специјални пионир и многа његова деца су данас ревни Сведоци.

Недуго затим, Франс ван Влит је посетио неактивног брата из Холандије. Он је реновирао рафинерију нафте оштећену у рату, која се налазила у Баликпапану, у Источном Калимантану. Франс је ишао с тим братом у службу и подстакао га да проучава с неколико особа које су се заинтересовале за истину. Пре него што се брат вратио у Холандију, у Баликпапану је настала мала група.

Касније се новокрштена сестра Тити Кутин преселила у Банџармасин, у Јужном Калимантану. Тити, која је припадала народу Дајак, проповедала је својој родбини и многима од њих помогла да упознају истину. Неки од њих су се вратили у своја села у унутрашњости Калимантана и основали групе од којих су касније настале јаке скупштине.

Проповедање је брзо напредовало и браћи су биле све потребније публикације на индонежанском. Књига „Нека Бог буде истинит“ била је преведена на индонежански 1951. Међутим, тада је спроведена реформа индонежанског писма и зато су браћа морала да ревидирају превод књиге. * Када је књига напокон објављена, пробудила је велико интересовање међу читалаштвом.

Године 1953, у подружници је одштампано 250 примерака Стражарске куле на индонежанском — после паузе од 12 година. Часопис је имао 12 страна и био је умножаван мимеографом. У почетку је садржао само чланке за скупштинско разматрање. После три године, штампање је поверено једној приватној фирми. Број страна је порастао на 16, а месечни тираж је био 10 000 примерака.

Часопис Пробудите се! је на индонежанском почео да излази 1957. године. Убрзо је достигао тираж од 10 000 примерака. Због несташице штампарског  папира у земљи, браћа су морала да траже дозволу за набавку папира. Владин службеник који се бавио њиховом молбом им је рекао: „Мислим да је Menara Pengawal (Стражарска кула) један од најбољих часописа у Индонезији и веома ми је драго што могу да вам помогнем око дозволе за папир за нова издања.“