ЧЕТРНАЕСТОГ априла 1989, док сам водио састанак у граду Маумере, на острву Флорес, полиција је упала у кућу и ухапсила мене и још троје објавитеља.

Чувари у затвору су покушавали да нас приморају да поздравимо заставу. Пошто смо одбили, они су нас тукли, шутирали и пет дана терали да стојимо на сунцу које је немилосрдно пекло. Ноћу смо се у својим малим ћелијама тресли од хладноће на голом бетону, прљави, изморени и израњавани. Управник затвора је упорно покушавао да нас наведе да се предомислимо, али ми смо му рекли: „Све док смо живи, нећемо поздравити заставу.“ Попут бројних хришћана пре нас, сматрали смо чашћу што трпимо „због праведности“ (1. Петр. 3:14).