Живот на Земљи не би постојао да се није догодио „низ случајности“, о којима се до 20. века ништа није знало или се знало тек понешто. Неке од тих случајности су:

• Положај Земље у галаксији Млечни пут и Сунчевом систему, као и њена путања, нагиб, брзина ротације и њен Месец

• Магнетно поље и атмосфера који служе као заштитни омотачи

• Природни циклуси који обнављају и чисте ваздух и воду на нашој планети

Док осматрате ова Земљина обележја, размислите о следећем: ’Да ли је све оно чиме је она обдарена резултат пуког случаја или смисаоног стваралаштва?‘

Када наводимо пуну адресу свог места становања, споменемо државу, град и улицу у којој живимо. Поређења ради, галаксија Млечни пут је „држава“, док Сунчев систем — Сунце и планете око њега — представља „град“. Земљина путања унутар Сунчевог система била би њена „улица“. Захваљујући напретку астрономије и физике, научници су сазнали много тога о повољним карактеристикама посебног кутка свемира у ком се налази наша планета.

Кренимо од „града“, то јест нашег Сунчевог система. Он се налази на најбољем месту у галаксији Млечни пут — ни преблизу њеног средишта, а ни предалеко од њега. Научници тврде да је то идеално место где је живот могућ, јер има савршену концентрацију хемијских елемената неопходних за живот. Ако би се Сунчев систем налазио на већој удаљености од средишта галаксије, нашли бисмо се у средини где нема довољно тих елемената. С друге стране, ако би био ближи средишту галаксије, нашли бисмо се у окружењу које је и сувише опасно због високог степена потенцијално смртоносног зрачења и других фактора. „Живимо у елитном крају“, каже се у часопису Scientific American.¹

Идеална „улица“. Ништа мање елитна није ни „улица“, то јест Земљина путања унутар нашег „града“ — Сунчевог система. Земља је удаљена од Сунца око 150 милиона километара, што је најповољније растојање да би живот на њој постојао. Захваљујући томе, температура на нашој планети није ни превисока ни прениска за живот. Поред тога, њена путања је скоро кружна, тако да се током читаве године налазимо на приближно истом растојању од Сунца.

Надаље, Сунце је савршена „електрана“. Његова величина је идеална и оно непрестано емитује одговарајућу количину енергије. Сасвим је разумљиво што га неки називају „изузетном звездом“.²

 Најбољи „комшија“. Ако бисте за нашу планету бирали „првог комшију“, не бисте могли наћи бољег од Месеца. Његов пречник је тек нешто већи од четвртине пречника Земље. То значи да је, у поређењу с другим природним сателитима у Сунчевом систему, наш Месец неуобичајено велик у односу на планету којој припада. Пука случајност? Звучи немогуће.

Као прво, Месец је главни узрок смене плиме и осеке, која има веома важну улогу у екологији наше планете. Он такође даје стабилност Земљиној ротационој оси. Без овог верног пратиоца, који је као створен за њу, наша планета би се попут чигре климала тамо-амо, а можда чак и преврнула на страну! То би довело до климатских промена и пореметило плиму, осеку и друге циклусе, што би имало катастрофалне последице.

Савршен нагиб и ротација. Земљин нагиб од око 23,4 степена омогућава смену годишњих доба, умерене температуре и постојање разноликих климатских зона. „Могло би се рећи да је нагиб наше планете ’скројен баш по мери‘“, каже се у књизи Rare Earth — Why Complex Life Is Uncommon in the Universe.³

Савршена је и дужина дана и ноћи, што је резултат Земљине ротације. Ако би се Земља знатно спорије окретала, дани би били дужи и страна ближа Сунцу била би спржена, док би друга била окована ледом. У супротном, ако би се Земља много брже окретала, дани би били краћи, можда би трајали само неколико часова, а брзина ротације би проузроковала непрестане олујне ветрове и друге штетне појаве.

Свемир је опасно подручје пуно смртоносног зрачења и метеороида који представљају сталну опасност. Па ипак, наша плава планета се релативно безбедно креће кроз ову галактичку „стрељану“. Како је то могуће? Тајна је у њеној задивљујућој заштити — моћном магнетном пољу и атмосфери која има посебан састав.

Земљино магнетно поље. Језгро наше планете представља куглу растопљеног гвожђа чије струјање ствара велико и снажно магнетно поље које се протеже далеко у свемир. Тај омотач нас штити од снажног космичког зрачења и потенцијално смртоносних процеса који настају услед Сунчеве активности. Неки од њих су соларни ветрови, то јест непрестано струјање наелектрисаних честица које Сунце испушта; експлозије на Сунцу, које за неколико минута ослободе количину енергије једнаку енергији милијарди хидрогенских бомби; експлозије у корони, то јест спољашњем  слоју Сунчеве атмосфере, при чему се у свемир избацују милијарде тона материје. Постоје видљиви докази о заштити коју нам пружа Земљино магнетно поље. Експлозије на Сунцу и избацивање короналне масе проузрокују појаву ауроре, блиставе поларне светлости која је видљива у горњим слојевима атмосфере, у близини Земљиних магнетних полова.

Земљина атмосфера. Не само што нам овај слој гасова омогућује да дишемо већ нам пружа и додатну заштиту. Горњи слој атмосфере звани стратосфера садржи озон, облик кисеоника који апсорбује до 99 посто ултраљубичастог зрачења из свемира. Тако озонски омотач штити од опасног зрачења многе животне облике, укључујући и људе и планктон који у великој мери ствара кисеоник. Количина озона у стратосфери није увек иста већ се мења, то јест повећава с јачином ултраљубичастог зрачења. Због тога је озонски омотач прилагодљива, ефикасна заштита.

Атмосфера нас такође штити и од непрестане кише милиона метеора, од којих су неки тек ситне честице, а други велике стене. На срећу, огромна већина њих сагори у атмосфери, остављајући блиставе трагове светлости. Међутим, Земљини заштитни омотачи не спречавају пролазак зрачења које је неопходно за живот, као што су топлота и видљива светлост. Атмосфера чак помаже да се топлота равномерно распореди широм планете, а ноћу служи као прекривач, успоравајући губитак топлоте.

Атмосфера и магнетно поље наше планете представљају права ремек-дела и још увек нису у потпуности објашњени. Исто се може рећи и за природне циклусе, који одржавају живот на нашој планети.

Уколико би један град остао без чистог ваздуха и воде и ако би његов канализациони систем престао да функционише, убрзо би почеле да се шире заразне болести и људи би умирали. Међутим, наша планета има способност да се регенерише и уклања отпадне материје. На пример, она није попут ресторана за чији је рад потребно да се уносе намирнице и други материјали, а да се избацују отпаци. Слично томе, чист ваздух и вода се не уносе на Земљу из свемира, нити се отпадне материје избацују у свемир. Како онда Земља остаје здрава и погодна за живот? Одговор је повезан с природним циклусима као што су кружење воде, угљеника, кисеоника и азота. Ти циклуси су овде једноставно објашњени и приказани.

Кружење воде. Вода је неопходна за живот. Без ње нико од нас не може живети дуже од неколико дана. Захваљујући њеном кружењу, цела планета добија свежу и чисту воду. Овај циклус се одвија у три фазе: (1) Под утицајем Сунчеве топлоте, вода испарава у атмосферу. (2) Та прочишћена вода се кондензује, стварајући облаке. (3) У облацима настају киша, град, суснежица и снег који падају на земљу и касније поново испаравају, чиме се завршава кружни ток воде. Колико воде се годишње преради на овај начин? Према неким проценама, када би равномерно прекрила читаву Земљину површину, њена дубина би износила приближно један метар.⁴

Кружење угљеника и кисеоника. Као што вам је познато, наш живот се подржава дисањем, при чему удишемо кисеоник, а издишемо угљен-диоксид. Међутим, будући да на милијарде људи и животиња дишу, како то да се у нашој атмосфери никада не истроши кисеоник и да она никада не постане презасићена угљен-диоксидом? Одговор је у кружењу угљеника и кисеоника. (1) У задивљујућем процесу фотосинтезе, биљке узимају угљен-диоксид који издишемо и помоћу њега и Сунчеве светлости стварају угљене хидрате и кисеоник. (2) Када удишемо кисеоник, тиме се његово кружење завршава. Све се то одвија чисто, ефикасно и тихо.

 Кружење азота. Живот на Земљи зависи и од стварања органских молекула као што су беланчевине. (А) Азот је неопходан за стварање тих молекула. На сву срећу, он сачињава око 78 посто наше атмосфере. Захваљујући муњама и бактеријама претвара се у једињења која биљке могу апсорбовати. (Б) Биљке затим везују та једињења у органске молекуле. На тај начин, животиње које се хране тим биљкама такође добијају азот. (В) На крају, када биљке и животиње угину, бактерије разлажу азотна једињења. Тако се азот ослобађа и враћа у тло и атмосферу, чиме се његово кружење завршава.

Упркос напредној технологији, људи сваке године створе безбројне тоне токсичног отпада, који се не може рециклирати. Међутим, Земља у потпуности рециклира све своје отпадне материје, користећи ненадмашне хемијске методе.

Шта мислите, како су настали Земљини системи рециклаже? „Да се Земљин екосистем заиста развио путем случајних процеса, никада не би дошло до такве хармоније у природи“, каже Мајкл Кори, писац религиозних и научних текстова.⁵ Да ли се слажете с његовом изјавом?