КРАЈЕМ 1980-их, на састанцима је само водитељ Стражарске куле имао примерак часописа, који је обично био написан руком. Једном сам пришла брату Генадију Гудадзеу, који је служио као старешина, и предложила му да покушамо да штампамо часописе.

До тада су браћа користила један мали мимеограф који су сами направили да би произвели нешто литературе. Али да би се часописи редовно штампали, био је потребан бољи мимеограф, искусан дактилограф, писаћа машина и сталан извор папирних матрица. Међутим, власти и безбедносне службе су строго контролисале куповину сваке врсте опреме за штампање, чак и папира.

Набавила сам писаћу машину од једног свог познаника који је имао приступ старим писаћим машинама, које власти више нису имале на списку. Моја сестра је била дактилограф и била је вољна да нам помогне. Браћа су направила нови мимеограф и пронашла добављача папирних  матрица. Све је легло на своје место и убрзо смо одштампали прво издање Стражарске куле на грузинском.

Али онда смо наишли на нову препреку. Једног дана ми је Генади рекао: „Мораћемо да пронађемо новог снабдевача.“ Он је у једном државном предузећу видео пакете папирних матрица, али није смео да их купи јер је био под присмотром власти. Како да их набавимо? Непрестано сам понављала: „То је немогуће!“ Генади ми је на то с уверењем одговорио: „Престани да говориш да је немогуће. ’Богу је све могуће‘!“ (Мат. 19:26).

Док сам следећег дана забринуто ишла ка том предузећу, размишљала сам о његовим речима. Јехова ме је упутио к једној љубазној дактилографкињи, која је била рада да мој захтев поднесе шефу. Испоставило се да је он њен муж. Од њих сам редовно куповала матрице и касније више никада нисмо имали проблем с набавком опреме за штампање.