ДАМИ ПРИЧА:

У почетку је изгледало као обична главобоља. Али пошто је тати било све горе, мама је позвала хитну помоћ. Још увек ми је пред очима слика како га болничари одводе. Нисам ни слутила да је то последњи пут да га видим живог. Три дана касније, умро је од мождане анеуризме. Имала сам само шест година.

Годинама сам кривила себе за то што је тата умро. Вртела сам у мислима исту сцену како га болничари одводе и питала сам се зашто сам само стајала, зашто нешто нисам урадила? Када бих видела старије људе са здравственим проблемима, помислила бих зашто су они живи а мој тата није. С временом ми је мама помогла да се отворим и кажем шта ме мучи. А обема нам је значила подршка наше браће и сестара у вери.

Неки људи мисле да кад се тако нешто деси можеш да одтугујеш и да то прође, али код мене није било тако. Тек кад сам ушла у пубертет, осетила сам сву тежину тог губитка.

Мој савет младима који су изгубили родитеља је: „Разговарајте с неким о томе кроз шта пролазите. Добро је да што пре испољите своја осећања.“

Тешко ми је што тата није ту у важним тренуцима у мом животу. Али утеху налазим у библијском обећању из Откривења 21:4, према ком ће Бог ускоро „обрисати сваку сузу с [наших] очију и смрти више неће бити, ни туге, ни јаука, ни бола више неће бити“.

ДЕРИК ПРИЧА:

Неке од најлепших успомена које имам на тату су оне са пецања и камповања у планинама. Много је волео да планинари.

Међутим, имао је проблема са срцем. Сећам се да смо ишли да га посетимо у болницу једном или двапут кад сам био мали. Али тада нисам био свестан да је озбиљно болестан. Умро је кад сам имао девет година.

Стално сам плакао. Гушио сам се у сузама и нисам хтео ни са ким да причам. Тако лоше се никада у животу нисам осећао. Нисам имао воље ни за шта. У почетку су млади из цркве у коју смо ишли били ту за мене, али то је кратко трајало. Људи би ми говорили: „Таква му је била судбина“, „Бог га је  позвао“ или „Сад је на небу“. Тиме ме нимало нису тешили, али убрзо сам сазнао праву истину из Библије.

Моја мама је почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима, а касније смо јој се придружили мој брат и ја. Сазнали смо шта се дешава с човеком кад умре, као и да је Бог обећао да ће ускрснути мртве (Јован 5:28, 29). Али стих који ми је највише значио био је Исаија 41:10, у ком Бог каже: „Не бој се, јер сам ја с тобом. Не осврћи се плашљиво, јер сам ја твој Бог. Ја ћу те ојачати и помоћи ћу ти.“ Сазнање да је Јехова са мном дало ми је снагу кад ми је било јако тешко, а то ми и дан-данас значи.

ЏИНИ ПРИЧА:

Кад сам имала седам година, мама ми је умрла од рака. Сећам се да је умрла код куће и да су бака и деда били код нас. Сви су били прибрани, иако нам се свет распадао. Сећам се и да смо за вечеру имали кајгану. Тај дан ми је изгледао тако нестварно.

У то време, па чак и годинама након тога, мислила сам да морам бити јака због моје млађе сестре. Зато сам своја осећања држала у себи. Чак и сада сам склона томе да потискујем болна осећања, а то није здраво.

Сећам се љубави и подршке коју су нам пружили Јеховини сведоци. Иако смо тек почели да идемо на хришћанске састанке, они су били ту за нас као да се годинама знамо. Тата није морао да спрема вечеру читаву годину јер би нас увек чекала на улазним вратима.

Много ми је значио Псалам 25:16, 17. Ту псалмиста, преклињући Бога, каже: „Окрени к мени лице своје и смилуј ми се, јер сам са̂м и невољан. Умножиле су се муке срца мога, из тескобе моје избави ме.“ Веома ми је утешна мисао да нисмо сами у свом болу. Ту је Бог. Захваљујући Библији, успела сам да пребродим тај тежак период и да се усредсредим на лепе ствари, као што је обећање о ускрсењу. Имам наду да ћу опет видети маму и то савршено здраву и у рајском окружењу (2. Петрова 3:13).

Да ли би желео да сазнаш како нам Библија још помаже да се изборимо с губитком вољене особе? Са веб-сајта jw.org бесплатно преузми брошуру „Кад неко кога волите умре“. Иди на ПУБЛИКАЦИЈЕ > КЊИГЕ И БРОШУРЕ.