МЕНЕ је и пре овог догађаја занимала истина из Божје Речи. Мајка је већ неко време добијала библијске публикације које су се и мени свиђале. Посебно сам уживао да гледам илустрације. Отац није желео да ме мајка поучава ономе што је учила. Међутим, ја сам био радознао и мајци сам постављао питања, тако да је она проучавала са мном кад отац није био код куће. Убрзо сам одлучио да предам живот Јехови. Крстио сам се 1943. у Блекпулу у Енглеској, када сам имао десет година.

Након мог крштења, мајка и ја смо редовно ишли у службу проповедања. У то време смо преносили библијску поруку помоћу фонографа, који су били гломазни и тешки око 4,5 килограма. Можете само замислити како као мали дечак вучем један такав фонограф!

Када сам напунио 14 година, имао сам жељу да будем пионир. Мајка ми је рекла да би требало најпре да поразговарам са слугом браћи (сада је то покрајински надгледник). Он  ми је предложио да изучим неки занат како бих могао да се издржавам у пионирској служби. Послушао сам га и након две године рада, поново разговарао о пионирској служби с једним другим покрајинским надгледником. Овај пут сам чуо подстрек: „Само напред!“

Тако смо у априлу 1949. моја мајка и ја разделили или продали намештај који смо имали у изнајмљеној кући и преселили се у Мидлтон, у близини Манчестера, где смо започели с пионирском службом. Након четири месеца сам се договорио с једним братом да заједно будемо пионири. Подружница нам је предложила да се преселимо у тек основану скупштину у Ирламу. Моја мајка је служила као пионир с једном сестром у другој скупштини.

Иако сам имао само 17 година, нас двојица смо имали одговорност да водимо састанке, јер у тој новој скупштини није било довољно браће. Касније сам се преселио у другу скупштину у Бакстону, где је било веома мало објавитеља. Ова искуства су ме припремала за будуће задатке.

Године 1951, попунио сам молбу за Библијску школу Галад. Међутим, у децембру 1952. добио сам позив за  војску. Тражио сам да ме ослободе војне обавезе на основу тога што сам био верски службеник, али суд је то одбацио и осудио ме на шест месеци затвора. Док сам био у затвору, добио сам позив да похађам 22. разред школе Галад. Тако сам се јула 1953. налазио на броду Џорџик који је пловио за Њујорк.

Након што сам стигао, присуствовао сам конгресу „Друштво новог света“. Одатле сам возом кренуо до Саут Лансинга, где се одржавала школа. Међутим, након воза сам морао да путујем аутобусом. Будући да сам тек изашао из затвора, нисам имао 25 центи за карту, па сам новац позајмио од једног путника.

У школи Галад добили смо изванредну обуку како бисмо као мисионари „свима били све“ (1. Кор. 9:22). Нас тројица, Пол Брун, Рејмонд Лич и ја, послати смо да служимо на Филипинима. Неколико месеци смо чекали да добијемо визу, након чега смо бродом путовали преко Ротердама, Средоземног мора, Суецког канала, Индијског океана, Малезије и Хонгконга. Укупно смо на мору провели 47 дана! Коначно смо 19. новембра 1954. стигли у Манилу.

Било је потребно да се прилагодимо на нове људе, нову земљу, па чак и на нови језик. Нас тројица смо испрва служили у скупштини у Кезону, где су многи говорили енглески. Зато смо након шест месеци знали само неколико речи на тагалогу. Али то се убрзо променило.

Једног мајског дана 1955, када смо се Рејмонд и ја вратили из службе, у соби смо нашли писма насловљена на нас. Сазнали смо да смо добили задужење да служимо као покрајински надгледници. Имао сам само 22 године, али овај задатак ми је омогућио да служим браћи на нови начин, то јест да свима будем све.

На пример, као покрајински надгледник први говор сам одржао испред сеоске продавнице. Убрзо сам разумео да је у то време на Филипинима био обичај да се јавна предавања заиста држе на јавним местима. Док сам као покрајински надгледник посећивао скупштине, држао сам говоре на јавним местима као што су пијаце, општине, кошаркашки терени, паркови и улице. Једном у Сан Паблу због пљуска нисам могао да одржим предавање на пијаци, тако да сам предложио одговорној браћи да га одржим у Дворани Краљевства. Касније су се та браћа питала да ли могу то да известе као јавно предавање с обзиром да није одржано на јавном месту!

Увек сам био смештен код браће. Иако су живели скромно, њихов дом је увек био чист. Мој кревет је често био једна простирка на дрвеном поду. Једино место где сам могао да се окупам било је ван куће, тако да сам морао да пазим да ме нико не види. Путовао сам минибусом и аутобусом, а понекад и чамцем како бих стигао до других острва. Током свих година службе, никад нисам имао ауто.

Служба проповедања и посећивање скупштина помогли су ми да научим језик тагалог. Никада нисам званично похађао неки језички курс, већ сам учио тако што сам слушао браћу у служби и током састанака. Браћа су желела да ми  помогну и заиста сам био захвалан за њихово стрпљење и помоћ.

С временом сам добијао нова задужења и морао сам да се прилагођавам. На пример, када је 1956. године брат Натан Нор посетио Филипине, одржан је конгрес за целу земљу, а ја сам био задужен за односе с јавношћу. Нисам имао искуства у томе, али су ми други помогли. За мање од годину дана, имали смо још један такав конгрес и тада нас је посетио брат Фредерик Франц. Пошто сам био надгледник конгреса, сарађивао сам с братом Францом и од њега сам научио како да се прилагодим браћи. На пример, он је носио традиционалну филипинску одећу док је држао јавно предавање, што је веома обрадовало тамошњу браћу.

Када сам касније служио као обласни надгледник, поново сам морао да се прилагођавам. У то време смо приказивали филм Срећно друштво Новог света, и то обично на јавним местима. Понекад су нам сметали инсекти. Привлачила их је светлост пројектора, па би се заглављивали у њему. Није било нимало лако чистити га након тога. Иако није било лако организовати ове пројекције, било нам је драго што су људи долазили да сазнају нешто о Јеховиној међународној организацији.

 Католички свештеници су утицали на локалне власти да нам не дају дозволу да одржавамо скупове. Осим тога, црквена звона су увек звонила у време наших састанака и тако нам ометала програм. Па ипак, многи су наставили да проучавају и сада су део Јеховине организације.

Године 1959, добио сам писмо у ком сам позван да служим у филипинској подружници. То је значило да ћу морати још много тога да научим. С временом сам замољен да као зонски надгледник посећујем друге земље. Кад сам једном био на Тајланду, упознао сам мисионарку по имену Џенет Думанд. Неко време смо се дописивали, а касније и венчали. Већ 51 годину радосно заједно служимо Јехови.

Заиста сам уживао док сам посећивао браћу у 33 земље. Захвалан сам што су ме ранија задужења припремила да научим да прихватам све људе, без обзира на њихову културу и порекло. То ми је проширило видике и помогло да увидим колико Јехова воли све људе (Дела 10:34, 35).

Какво је само задовољство служити с браћом на Филипинима! Број објавитеља је сада отприлике десет пута већи него када сам дошао у ову земљу. Џенет и ја и даље служимо у подружници у Кезону. Иако сам више од 60 година у служби на овом подручју, и даље сам спреман да се прилагодим свему што Јехова тражи. Недавне промене у организацији изискују да и ми будемо спремни да се мењамо док служимо Богу и браћи.

Увек смо чинили све што Јехова тражи од нас и то је давало нашем животу смисао. И даље се трудимо да се прилагодимо свакој промени како бисмо служили нашој браћи. Спремни смо да докле год Јехова то тражи од нас будемо све свима.