ПРЕМА Мојсијевом закону, било је сасвим на месту да се Израелци у неким приликама закуну. Међутим, људи су у Исусово време имали обичај да се често заклињу, тако да је скоро свака њихова изјава била пропраћена неком заклетвом. Таквим бесмисленим заклетвама хтели су да дају тежину својим речима. Али Исус је то у два наврата осудио. Он је рекао: „Кад кажете: ’Да‘, нека то значи ’да‘, а кад кажете: ’Не‘, нека то значи ’не‘“ (Мат. 5:33-37; 23:16-22).

Према једном теолошком речнику, „склоност јеврејског народа да скоро сваку изјаву потврди заклетвом“ била је веома изражена, што се може закључити на основу стихова из Талмуда, који детаљно описује које су заклетве биле обавезујуће, а које нису (Theological Dictionary of the New Testament).

Исус није био једини који је осудио такву праксу. На пример, јеврејски историчар Јосиф Флавије забележио је да се припадници једне јеврејске секте нису заклињали, јер су сматрали да је то горе од лажног сведочења. Према њиховом мишљењу „онај ко мора да се закуне Богом да би му неко поверовао већ је сам себе прогласио лажовом“. У јеврејским апокрифним списима познатим као Књига Сирахова (23:11) пише нешто слично: „Човек који се много заклиње пун је злоће.“ Исус је поучио своје ученике да на заклетве не гледају олако. Ако увек говоримо истину, неће бити потребе да се заклињемо како бисмо друге уверили у истинитост онога што кажемо.