Пређи на садржај

Пређи на садржај

Од разјареног вулкана до спокојног острва

Од разјареног вулкана до спокојног острва

Од разјареног вулкана до спокојног острва

ДОК наш брод прави последњи обрт према луци грчког острва Санторин, наилазимо на један величанствен призор. Висок зид застрашујућих хридина издиже се из мора скоро 300 метара. На тим стрминама налазе се изразито беле куће. Неуобичајен облик острва, ниједна плажа типична за острва и хридине које се нагло спуштају — све ово указује да се овде изгледа десило нешто необично. И јесте. Острво Санторин је преостала источна половина једног вулкана који је прорадио, а ми пловимо водама које су попуниле његов кратер!

Настанак острва

У древна времена острво Санторин — данас познато и као Тира — звало се Строгили, што значи „Округао“. И острво је заиста било округло. Али, према стручњацима, снажна вулканска ерупција је променила облик острва пре скоро 3 500 година. Изгледа да је снажна експлозија отворила једно велико гротло у средишту острва, те тако створила дубоку котлину у коју се онда слила вода из мора.

Неки вулканолози теоретишу да се тутњава експлозије чула све до Европе, Азије и Африке и да је срушила грађевине удаљене и до 150 километара. Загушујући пепео, тврде они, мора да је неколико дана сакривао сунчеву светлост над целом Медитеранском котлином. Све у свему, 80 квадратних километара острва нестало је у ваздуху или пропало у море. Избрисан је био сваки траг живота.

С временом су остатак острва Строгили населили досељеници с копна и острво је добило ново име Калисте, што значи „Најлепши“. Али живот на вулкану пружио је насељеницима дословно климаву егзистенцију. Између 198. пре н. е. и 1950. н. е. било је 14 ерупција. Онда је 1956. један земљотрес упропастио многе куће на острву. „Земља се тресла и подрхтавала као желе“, каже Кира Елени, једна старица која је преживела тај катастрофални догађај. „У дворишту испред моје куће, која је била смештена на једној литици, налазила се једна шљунковита стаза. Одједном је она склизнула у море, а кућа је скоро остала да виси у ваздуху! Морали смо да одемо из те куће и да изградимо нову на стабилнијем тлу.“

Оштећена села су брзо поправљана, а то су углавном учинили странци. Сада се сваког лета на Санторин сјати хиљаде посетилаца. Поред Санторина остало је и мање острво Тереза и ненасељено острвце Аспрониси.

Поред тога, у средишту гротла Санторина налазе се два вулканска острвца — Неа Камени и Палаија Камени. На тим недавно насталим острвцима још увек може да се осети вулканска активност кад се ’уснули див‘ повремено промешкољи и избаци дим. Целокупан облик Санторина непрекидно се мења, и зато је с времена на време потребно израдити нове географске карте.

Живот на ивици

На ободу гротла Санторин не постоје падине, само стрмине. Усправни наноси земље омогућују острвљанима најједноставније солуције за изградњу кућа: прокрчити хоризонталан тунел кроз земљу, подићи зид на улазу и уселити се. И тако је већина кућа које се налазе дуж гротла, исклесана од стена.

Испред сваке овакве куће је двориште или балкон који гледа на гротло. Двориште горње куће је у ствари кров куће која се налази испод. Са ових балкона можете уживати у фантастичним заласцима сунца док с дивљењем гледате како пурпурно сунце полако и величанствено нестаје иза мора. Нека дворишта имају и малу кухињу, један или два кокошарника и лонце са засађеним мирисним биљкама и цвећем.

Оно што је посебно карактеристично за ова села у целини јесте да нема ниједне праве улице. Чак ни кућни сводови нису симетрични. Ово мноштво неправилних линија и кривина, које образују најнеобичније облике, обавија нежношћу скупине грађевина, које су право изненађење на тако стеновитом и стрмом острву.

Санторин је веома сушан. Једина вода која је на располагању јесте сакупљена кишница која се чува у цистернама. Али, горњи слој тла је плодан. Зато ограничена унутрашњост острва даје разноврсне житарице.

Санторин је и за туристе и за староседеоце јединствен и сјајан споменик лепоте наше планете.

[Оквир на 18. страни]

ПОВЕЗАНОСТ СА АТЛАНТИДОМ

Један мит који је можда првобитно настао у Египту, затим заживео у списима грчких класичара и онда се појавио у средњовековним предањима арапских географа, јесте мит о једном несталом делу копна, једном острву, то јест граду Атлантиди. Атлантида је наводно нестала у мору због земљотреса и поплава. Неки археолози кажу да овај мит има своје корене у вулканској ерупцији Санторина.

Ископовања која су овде започела 1966/67. открила су један богат краљевски минојски град, сахрањен испод вулканских остатака, који је остао исти баш као у време ерупције. Изгледа да су рана упозорења навела становнике да на време напусте ово подручје. Неки истраживачи спекулишу о томе да остврљани нису били вољни да признају да је њихов некада сјајан град нестао, и тако је настала легенда о Атлантиди која је преживела, и у добром стању наставља свој градски живот на дну мора.

[Слика на 16. страни]

Санторин

[Слика на 17. страни]

Јеховини сведоци радо проповедају на Санторину

[Слика на 18. страни]

Поглед на Егејско море с тераса Санторина