Олимпијски идеали у кризи

КАД је барон Пјер де Кубертен предложио да се оживи Олимпијада, он је поставио неке племените идеале. И заиста, савремено олимпијско гесло, које се приписује Кубертену, гласи: „Најважније на Олимпијским играма није победити, већ учествовати... Суштина није у победи већ у доброј борби.“

Кубертен је веровао да се учешћем у здравом такмичењу изграђују добре карактерне црте, гаји здраво просуђивање и унапређује исправно понашање. Он је чак говорио о ’спорту као религији‘. Олимпијске игре, по његовом мишљењу, могу научити људе да живе у миру.

Међутим, до 1937. када је Кубертен умро, ишчезле су све наде у том погледу. Игре су већ једном биле одложене због светског рата, а тензије су расле ка још једном већем сукобу. Данас су олимпијски идеали у још већој кризи. Зашто је то тако?

Олимпијада и допинг

Спортисти већ деценијама користе стимулативна средства помоћу којих постижу врхунске резултате, а ни Олимпијске игре нису избегле ту невољу. Заиста, сада након 25 година од увођења тобоже строгих допинг тестова, коришћење забрањених супстанци међу олимпијцима и даље представља проблем.

Неки спортисти користе стероиде да би стекли одређене предности. Други користе стимулативна средства. Код спринтера и других спортиста којима је потребна снага популарни су хормони раста, јер им помажу да се брзо опораве од интензивних тренинга, а такође поспешују и снагу мишића. Међутим, једна врста еритропоетина која се добија генетским инжењерингом, представља омиљено средство за многе тркаче на дуге стазе, пливаче и ски-тркаче, пошто она јача њихову издржљивост  тиме што подстиче стварање црвених крвних зрнаца.

Разумљиво је зашто др Роберт Вој, бивши директор програма допинг тестирања при Олимпијском комитету САД, назива спортисте „лабораторијом која хода“. Он додаје: „Олимпијада је за научнике, хемичаре и лекаре без етике, постала пробни полигон.“ А како стоје ствари с тестирањем? Др Доналд Кетлин, директор једне лабораторије за допинг тестове из Сједињених Држава, каже: „Препредени спортиста који жели да се допингује, прелази на средства која не можемо тестирати.“

Подмићивање и корупција

Пошто само неколицина градова може себи приуштити да буде домаћин Олимпијских игара, неке од њих не може ништа спречити да себи и обезбеде ту манифестацију. Пре скоро две године Међународни олимпијски комитет (IOC) нашао се у каљужи скандала. Тврдње да су чланови IOC-а подмићени износом од чак 400 000 долара за усвојену понуду да се Зимске олимпијске игре 2002. одрже у Салт Лејк Ситију, доводе у питање етику људи укључених у изборни процес.

Линија која одваја гостопримство од директног подмићивања често постаје нејасна пошто потенцијални градови-домаћини  нуде богате дарове онима који бирају локацију. Чак 20-ак чланова IOC-а било је умешано у скандал са Салт Лејк Ситијем, а 6 чланова је избачено из комитета. Што се тиче Олимпијаде 2000. у Аустралији, ишчезли су сви покушаји да се сачува добар глас о искрености када је председник Аустралијског олимпијског комитета признао: „Па, наша [понуда] није усвојена због лепоте града и понуђених спортских објеката.“

Екстравагантан начин живота неких старијих чланова IOC-а и даље потхрањује скептицизам. Преминули швајцарски челник Међународног веслачког савеза, Томи Келер, једном је рекао да према његовом мишљењу неки спортски званичници сматрају Олимпијаду средством за „задовољавање сопствене сујете“. Он је додао да је њихова покретачка сила изгледа „жеља за згртањем новца и задовољавањем личних амбиција“.

Моћан маркетинг

Нико не може порећи да је у Олимпијске игре укључен велики новац. Традиционално гледано, оне су довеле до повећане гледаности телевизије и до уносних рекламних пакета, правећи огроман маркетинг од спонзорисања.

Осмотрите Олимпијаду из 1988. за коју је девет мултинационалних компанија платило IOC-у укупно више од 100 милиона долара за маркетиншка права широм света. Током Летњих олимпијских игара у Атланти 1996. на истим тим правима остварен је профит од укупно 400 милиона долара. A она не укључују телевизијска права. Једна америчка ТВ мрежа платила је више од 3,5 милијарди долара за право емитовања Олимпијских игара у периоду између 2000. и 2008. године, и према једном извештају, током четворогодишњег периода, од 11 спонзора широм света сваки мора да плати 84 милиона долара. Због тога су неки људи изнели гледиште да су Олимпијске игре некада важиле за идеал људске узвишености, а данас су првенствено прилика за зарађивање новца, што само открива људску похлепу.

 Шта је кренуло наопако?

Неки стручњаци кажу да је почетак олимпијске кризе уследио због два кључна догађаја током раних 1980-их. Први укључује одлуку да се појединим међународним спортским савезима уступи право да они одлучују који ће се спортисти квалификовати за Олимпијаду. Иако је IOC претходно ограничио учешће само на аматере, ови савези су почели да дозвољавају професионалним спортистима да се такмиче на Олимпијади. Међутим, професионални спортисти су са собом донели и професионалне ставове. Само ’добром борбом‘ не зарађују се спонзорски долари, и тако је ускоро победа постала најважнија. Не изненађује што је то подстакло на коришћење допинга.

Други кључни преокрет је настао 1983. када је IOC почео да проналази начине  како да искористи оно што је један њихов маркетиншки стручњак назвао „највреднијим и најнеискоришћенијим симболом на свету“ — Олимпијске кругове. То је довело до климе необузданог комерцијализма који је постао заштитни знак Олимпијаде. Џејсон Зенгерле је запазио: „Упркос свој говоранцији око унапређивања мира и уједињења свих људи света... Олимпијада није ништа другачија од... било које раскошне спортске догодовштине.“ Онда, да ли то значи да су идеали које је унапређивао олимпијски покрет недостижни?

[Оквир⁄Слика на 5. страни]

ЧИЊЕНИЦЕ О ОЛИМПИЈАДИ

→ Симбол Олимпијаде састоји се од пет кругова, који представљају континенте: Азију, Аустралију, Африку, Европу и Северну и Јужну Америку. Они су међусобно повезани и симболизују спортско пријатељство свих људи.

→ Олимпијски мото је Citius, Altius, Fortius — што на латинском значи „брже, више, храбрије“. Алтернативни превод „брже, више, снажније“, саставио је један француски педагог.

→ Олимпијска бакља се током древних игара палила на Зевсовом олтару. Данас бакљу пале сунчеви зраци на Олимпији, а затим се она преноси на место одржавања игара.

→ Олимпијска традиција је стара хиљаде година. Прве забележене Олимпијске игре одиграле су се 776. пре н. е., али многи кажу да порекло игара потиче најмање пет векова пре тога.

[Извор]

AP Photo/Eric Draper

[Оквир⁄Слика на 6. страни]

Олимпијска Локација У Сиднеју

Од септембра 1993. када је прихваћена понуда да се Олимпијске игре 2000. одрже у Сиднеју, град се ужурбано припрема да прими посетиоце којих би могло бити на десетине хиљада. Много тога је учињено да се среди локација, да се изграде врхунска здања у којима ће се одржавати Олимпијада, и да се старе депоније смећа на површини од 760 хектара претворе у низ мочвара, паркова и речних ушћа.

Сиднејско олимпијско село, које је саграђено да би примило све спортисте и службенике, највеће је село на свету које користи соларну енергију. Супердом — највећи затворени спортски и забавни центар на јужној хемисфери — поседује највећу приватну мрежу соларне енергије у Аустралији, и користи енергију која малтене уопште не производи гасове који доводе до ефекта стаклене баште.

Иза Супердома хоризонтом доминирају вијугаве кривине и испреплетени стубови Олимпијског стадиона. Требало је 435 000 000 долара да се изгради највећи Олимпијски стадион на свету који има 110 000 места. Под главним сводом стадиона могу се паркирати четири авиона боинг 747, један до другог! Изнад главе, полупровидне кровне плоче штите гледаоце од сунчевог ултраљубичастог зрачења. „За неколико месеци, у 2000, ово место ће постати срце Аустралије“, рекао је Алан Печинг, главни директор стадиона. Затим је изрекао једно пророчанство: „Након тога, постаће само симбол, као и Сиднејска опера.“

[Слика на 4. страни]

Барон Пјер де Кубертен

[Извор]

Culver Pictures

[Извор слике на 7. страни]

AP Photo/ACOG, HO