Пређи на садржај

Пређи на садржај

Нације још увек нису извукле поуку

Нације још увек нису извукле поуку

Нације још увек нису извукле поуку

„Ако би људи могли да уче из прошлости — какве би само онда поуке могли да извуку! Али страст и партијска припадност заслепљују нам очи, а светлост која настаје путем искуства јесте попут фењера на крми који баца светло само на таласе иза нас!“ (Семјуел Тејлор Колриџ).

ДА ЛИ се и ви слажете с овим енглеским песником? Зар је могуће да нас страст према некој идеји толико заслепи да понављамо трагичне грешке прошлих нараштаја?

Крсташки ратови

Погледајте рецимо неколико ствари које су људи чинили током крсташких ратова. Папа Урбан II је 1095. н. е. снажно подстицао „хришћане“ да узму Свету земљу од Муслимана. Краљеви, барони, витезови и обични људи из свих народа који су били под влашћу Урбана II одазвали су се на његов позив. Један средњовековни историчар каже да „готово није било оних који су живели по Христовом закону“, а да нису пожурили да подрже ову идеју.

Историчарка Зое Олденбур наводи да је већина крсташа била „апсолутно убеђена да се директно примају у Божју службу чим постану крсташи“. Видели су себе као „анђеле који нападају ђаволову децу“, како каже ова историчарка. Писац Брајан Мојнахан каже да су такође веровали да ће „сви који умру на небесима добити круну мученика“.

Ови крсташи можда нису знали да су и њихови непријатељи веровали у нешто слично. У својој књизи Shorter History of the World, историчар Џ. М. Робертс наводи да су исламски војници такође ишли у рат с убеђењем да се боре за Бога и да ће „смрт у борби против неверника значити улазак у рај“ на небесима.

Обе стране су биле поучаване да њихова страна води праведан рат — рат који Бог признаје и благосиља. Верске и политичке вође су потхрањивале таква веровања код својих поданика и распиривале у њима таква осећања. На тај начин су обе стране починиле неизрецива зверства.

Какви су то људи?

Какви су људи починили те грозне ствари? Углавном обични људи — не много другачији од данашњих. Несумњиво су многи од њих били подстакнути идеализмом и жељом да исправе неправде које су примећивали у времену у ком су живели. У таквом стању емотивног набоја, изгледа нису били свесни да су у својој борби за „правду“ донели само неправду, боли и патњу стотинама хиљада недужних мушкараца, жена и деце који су се нашли на зараћеном подручју.

Зар се овај образац није понављао током историје? Зар нису харизматске вође стално наводиле да милиони људи — који иначе о томе никада не би размишљали — воде сурове и окрутне ратове против својих верских и политичких противника? Позив на оружје са обе стране и тврдње да је Бог на свакој од страна озаконили су насилно угњетавање политичког и религиозног противника. Био је то део добро утврђеног обрасца који је вековима служио интересима тирана. То је, каже Мојнахан, образац који су „користили злочинци у холокаусту и то је образац који се користи и данас у етничком чишћењу као што се сасвим сигурно користио и у првом крсташком рату“.

’Али разумни људи данас не би себи допустили да икада више буду на тај начин изманипулисани‘, можда ћете рећи. ’Зар нисмо ми много цивилизованији?‘ Требало би да је тако. Али, да ли смо стварно нешто научили из прошлости? Ко искрено може да каже да јесмо кад се осврне на протеклих сто година?

Први светски рат

Примера ради, образац који су поставили крсташи поновио се у Првом светском рату. „Један од парадокса 1914. године“, каже Робертс, „јесте у томе што је у свакој земљи велики број људи, свих партијских опредељења, вероисповести и порекла, изгледа, што је изненађујуће, драге воље и радосно ишао у рат“.

Зашто је тако велики број обичних људи „драге воље и радосно ишао у рат“? Зато што је као и онима који су пре њих драговољно ишли у рат филозофија тог времена обликовала њихове вредности и веровања. Иако су неки можда били инспирисани принципима слободе и правде, нема сумње да су многи били подстакнути надменим веровањем да је њихова нација изнад друге и да зато заслужује да буде надмоћна.

Били су наведени да верују да је рат неизбежан део природног тока ствари — нека врста „биолошке неопходности“. „Социјалдарвинизам“, каже писац Фил Вилијамс, ширио је идеју да је рат, примера ради, оправдан начин „истребљивања оних врста које нису вредне да преживе“.

Посве разумљиво, свако је мислио да је његова идеја била исправна. С којом последицом? Током Првог светског рата „владе су“, каже писац и историчар Мартин Гилберт, „на сва звона подстицале расизам, патриотизам и ратно јунаштво“ — а људи су то слепо следили. Економиста Џон Кенет Галбрејт одрастао је за време тог рата у једном сеоском крају Канаде. Он је рекао да су сви око њега говорили о томе „колико је рат у Европи глупост“. „Разумни људи... не би себи дозволили да их понесе то лудило“, говорили су. Па ипак, управо се то десило. Које су биле последице? Око 60 000 канадских војника било је међу више од девет милиона војника који су погинули на обе стране у том грозном догађају који је назван Први светски рат.

Није извучена никаква поука

Појавом фашизма и нацизма у следеће две деценије поново се десило исто. „Пропагирањем традиционалних симбола и митова“, фашисти су „утицали на људска осећања“, пише Хју Персел. Једно посебно моћно средство које су користили јесте комбинација религије и политике, то јест молили су Бога да благослови њихове трупе.

Човек који је био „мајстор за психологију масе и бриљантан говорник“, јесте Адолф Хитлер. Као и многи демагози из прошлости, каже Дик Гири у својој књизи Hitler and Nazism, Хитлер је веровао да се ’масама не влада преко њихових мозгова, већ преко њихових осећања‘. Он је лукаво играо на ту људску слабост уз помоћ једне старе технике — усмерио је мржњу на заједничког непријатеља — када је „страхове и озлојеђеност Немаца усмерио против Јевреја“, каже Персел. Хитлер је клеветао Јевреје, говорећи: ’Јеврејин је онај који квари немачку нацију.‘

Најужасније из целе те епохе јесте то што су милиони наизглед часних људи били тако лако увучени у масовно убијање. „Како то да су људи једне наводно цивилизоване земље не само толерисали ужасна зверства која је починила та нацистичка држава већ су и сами учествовали у њима?“, пита Гири. То не само што је била једна „цивилизована“ земља већ и тобоже хришћанска! Ти људи су били увучени у то зато што су више волели људске филозофије и идеје него учења Исуса Христа. А од тог времена колико ли је само искрених, идеалистички настројених мушкараца и жена било увучено у ужасна зверства!

„Оно што нас искуство и историја уче јесте да“, каже немачки филозоф Георг Хегел, „нације и владе нису ништа научиле из историје нити су примениле било коју поуку коју су могле да извуку.“ Многи се не слажу с Хегеловом филозофијом о животу, али мало њих се не би сложило са овом изјавом. Нажалост, људи изгледа имају озбиљних потешкоћа да нешто науче из прошлости. Али, да ли то мора да буде случај и с вама?

Једна очигледна поука коју треба да извучемо јесте да нам је потребно нешто много поузданије од варљивих људских филозофија уколико желимо да избегнемо трагедије прошлих нараштаја. Али чиме треба да се водимо, ако не људском филозофијом? Више од хиљаду година пре крсташких ратова, ученици Исуса Христа су показали како треба да поступају прави хришћани — и то је једини разуман начин поступања. Испитајмо шта су они радили како не би били увучени у крваве конфликте свог времена. Али која је вероватноћа да ће данашње нације научити да то чине и да ће на тај начин избећи конфликте? И без обзира на то шта оне раде, како ће Бог окончати сву ову људску мизерију?

[Слике на 6. страни]

Окрутност и патња карактеришу оружане сукобе

[Слике на 7. страни]

Горе: Избеглице на зараћеном подручју

Како су наводно цивилизовани људи могли да учествују у овако језивом насиљу?

[Извори]

Избеглице из Руанде: UN PHOTO 186788/J. Isaac; рушење Светског трговинског центра: AP Photo/Amy Sancetta