Усамљена „дама“ са Босфора

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ТУРСКЕ

КАО што мајка стоји на кућном прагу и чека да се врате укућани, тако и она вековима стоји сама и напуштена на месту где Босфорски мореуз излази на Мраморно море. (Видите карту.) Брзе струје и таласи који се разбијају о стеновиту обалу подсећају на чипкани поруб сукње. Са свог повољног положаја, ова „дама“ — Девичанска кула — стоји као неми сведок историје.

Она је вековима била сведок потапања бродова, харања разних војски, крвавих сукоба и испразности дворских забава. Заиста, када се спомене Истанбул, прва ствар која многима пада на памет јесте ова кула, која је симбол старог града.

Тешко је рећи зашто је кула многима привлачна. Сваке вечери у сутон има неког ко са азијске обале посматра преко мореуза Девичанску кулу са обрисима Истанбула у њеној позадини. Можда тамо стоји неки старац и размишља о догађајима из свог живота или младић, испуњен надом, сањари о будућности. Или се можда нека жена, која је изгубила своје вољене, посматрајући кулу поистовећује с њом. Једном приликом је турски песник Сунај Акин, који у својим делима често спомиње ову кулу, рекао:  „Девичанска кула је задње место с ког би требало гледати Истанбул јер се тада не може видети њена лепота.“

Уопште није лако докучити њену прошлост. У ствари, што више неко копа по прошлости ове „даме“ са Босфора, то му је њена прошлост све обавијенија традицијом и легендама.

Рана историја острва

Најраније познате чињенице се не односе на кулу већ на стене на којима је она саграђена. Године 411. пре н. е., у време рата између Атине и Спарте, Визант (сада Истанбул) стао је на страну Спартанаца. Тако је европска страна Босфора пристала уз Спарту, док је азијска пристала уз Атину. На крају је Атина победила Спарту, али она у почетку није предузимала никакве мере против Византа, већ је уместо тога само желела да преузме контролу над Босфорским мореузом и да има добит од пореза који је наметнула на бродове који туда пролазе. Постоји мишљење да је атински генерал и политичар Алкибијад саградио на стенама царинарницу. Међутим, не спомиње се да је тада тамо постојала кула.

Неколико година касније, Визант је дошао под власт Атине. Страхујући од македонског краља Филипа II, Атина је послала 40 галија како би учврстила свој положај у Византу. Заповедник те флоте, адмирал Харис, био је у пратњи своје жене, али се она касније разболела и умрла у Хрисопољу (Искидар). Адмирал Харис јој је подигао олтар, а једна легенда каже да је то учинио на стеновитом острвцету где је касније изграђена Девичанска кула.

Како је кула опстала?

The Book of the Maiden’s Tower каже да је први објекат налик кули изграђен за време владавине Манојла I Комнина (1143-1180), када је била подигнута једна омања грађевина с топовима.

Када је Истанбул био освојен 1453, то мало утврђење је било сачувано и потом и даље коришћено у војне сврхе. Касније му је био придодат дрвени светионик који је гледао на Мраморно море. После освајања Истанбула, кула је непомично посматрала како се наставља крвава историја човечанства — сукобе бродова на Босфору и војнике који се мачевима боре једни против других. У борбама су се користили теретни бродови натоварени барутом и било чим што би било запаљиво.

Годинама је кула одолевала пустошењу земљотреса и пожара, док није напослетку 1720. готово цела изгорела. Дамат Ибрахим Паша ју је поново саградио у камену, придодајући торањ с много прозора, који је био обложен оловом. Године  1829, у време избијања колере, кула је служила као болнички карантин. Убрзо након тога су на њој извршене последње веће поправке, за време Махмуда II, 1832. године. Године 1857, над њом је преузела надзор Управа светионика и овластила једно француско предузеће да је претвори у функционалан светионик, који је био потпуно аутоматизован 1920. Кула је служила као светионик скоро сто година.

У време Отоманског царства, углавном је имала улогу светионика који је ноћу показивао пут. Међутим, користила се и дању по магловитом времену. У време олуја, бродићи би тражили сигурност укотвљени уз кулу како их таласи не би разбили. С ње се у време државних празника пуцало из топова.

С времена на време, отомански двор је користио кулу и у друге сврхе. Служила је као успутна станица за владине службенике који су били прогнани или осуђени на смрт.

Њена улога се и даље мења

После 1923, кула више није служила као државна установа, већ само као светионик. Тада, током тешких година Другог светског рата, била је рестаурирана и унутрашња конструкција је била ојачана бетоном. После 1965, када је припала морнарици, неко време је коришћена као војни саобраћајни центар. Током друге половине 20. века, кроз Босфор је појачан међународни поморски саобраћај с више већих бродова. Доласком великих бродова, завршила се ера тихе усамљености Девичанске куле. После 1983, Турска поморска управа ју је користила као главну контролну тачку за усмеравање саобраћаја кроз мореуз.

Кратко након почетка 1989, један крајње необичан новински чланак поново је привукао пажњу на „даму“ са Босфора. „Девичанска кула је отрована“, гласио је наслов тог извештаја, у ком се тврдило да се цијанид, који се користи за уништавање штеточина које су преплавиле бродоградилишта, држи у кули. Претходно чуван у пристаништу у једној згради која је порушена кратко пре тога, смртоносни отров је пребачен у кулу „јер није постојало ниједно друго место на које би се ставио“. Тако је усамљена „дама“ са Босфора била затрована. Што је било још опасније, примећено је у извештају, ако би дошло до експлозије цијанидног гаса, то би било катастрофално по Истанбул. После осам месеци великог публицитета у штампи и на телевизији, проблем је био решен тако што су контејнери с цијанидом напокон били премештени на друго место.

Скоро да није било изненађујуће када је маја 1992. једна група младих песника отишла до Девичанске куле и саопштила, да ће уз подршку градоначелника, готово заборављена кула бити претворена у културни центар. Уосталом, она је вековима била инспирација великом броју песника и писаца. Ускоро је у њој било пуно изложби уметничких слика и фотографија, и био је одржан низ концерата. За то кратко време била је проглашена „поетском републиком“.

Девичанска кула данас

С намером да се кула отвори за посетиоце, 1999. су извршене знатне поправке. Након тога, објављено је да ће се за годину дана, као део туристичког пројекта, тамо отворити ресторан и културни центар. Данас посетиоци и туристи могу посетити ресторан, кафе и бар, терасу за посматрање и радњу са сувенирима. До куле се може стићи бродићима с различитих локација у Инстанбулу.

Мора се признати да многи нису благонаклоно гледали на рестаурацију у комерцијалне сврхе. Ипак, Девичанска кула је мало изгубила, ако је уопште и изгубила, од свог шарма. Ако вас икад пут наведе у Истанбул, обавезно посетите Девичанску кулу. Можда ћете се опустити седећи у башти неке од многобројних чајџиница на азијској страни одакле, док пијуцкате свој чај, можете уживати у јединственом погледу на Босфор и Девичанску кулу. Тада ћете се, можда бар накратко, присетити богате историје ове елегантне „даме“ са Босфора.

[Мапе на 25. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ТУРСКА

ИСТАНБУЛ

МРАМОРНО МОРЕ

Босфорски мореуз

ЦРНО МОРЕ

[Слика на 25. страни]

Литографија из 19. века

[Слика на 26. страни]

Ресторан

[Слика на 26. страни]

Дурбин за посматрање