Нуклеарни рат — да ли још увек прети опасност?

Од дописника Пробудите се! из Јапана

„Свака разумна особа боји се нуклеарног рата, а свака технолошка држава кује планове за њега. Сви знају да је то лудост, али свака нација има неко оправдање“ — Карл Саган, астроном.

ДАНА 6. АВГУСТА 1945, један амерички ратни авион бацио је на Хирошиму атомску бомбу која је у једном тренутку однела огроман број људских живота и изазвала велика материјална разарања. То је била прва атомска бомба употребљена у рату. Она је потпуно опустошила 13 квадратних километара градског подручја, на ком је живело укупно 343 000 становника. Било је најмање 70 000 мртвих и 69 000 рањених, а више од две трећине објеката било је уништено. Три дана касније бачена је друга атомска бомба, овог пута на Нагасаки. Погинуло је 39 000 људи, док је 25 000 било повређено. Око половине објеката у граду било је уништено или оштећено. Никада у историји човечанства није било употребљено тако разорно оружје. Свет се променио. Отпочело је нуклеарно доба. У неколико наредних година, Сједињене Државе, бивши Совјетски Савез, Велика Британија, Француска и Кина направили су много разорнију, хидрогенску бомбу.

Хладни рат, ривалство између комунистичких и некомунистичких земаља, подстакао је развој још јачег нуклеарног оружја и преносних система, попут разних врста ракета и авиона бомбардера. Свет је био у страху када су направљене интерконтиненталне балистичке ракете, помоћу којих је, у року од неколико минута, а не сати, постало могуће извршити нуклеарни удар на циљеве у земљама удаљеним више од 5 600 километара. Подморнице су биле наоружане ракетама с нуклеарним бојевим главама којих је било толико да су могле уништити 192 различита циља. Процењује се да је у једном периоду у арсеналима нуклеарног оружја било скоро 50 000 бојевих глава! Током Хладног рата, човечанство је стајало на ивици онога што су неки називали нуклеарним Армагедоном — ратом без победника.

Крај Хладног рата

Током 1970-их, тензије Хладног рата су попустиле што је било „потврђено постизањем споразума у Преговорима о ограничењу стратешког наоружања [SALT I и SALT II]“, објашњава The Encyclopædia Britannica, „чиме су се две суперсиле обавезале да ће ограничити број антибалистичких ракета и стратешких ракета које могу да носе нуклеарно оружје“. Затим је крајем 1980-их интензитет Хладног рата ослабио и он се коначно завршио.

„Крај Хладног рата пробудио је наде да се трка у наоружању и конфронтација између Сједињених Држава и Русије приближава крају“, каже се у једном извештају Карнегијеве фондације за међународни мир. Резултат напора у правцу смањења нуклеарног наоружања последњих година било је уклањање стотина арсенала нуклеарног оружја. Совјетски Савез и Сједињене Државе су 1991. потписале Споразум о ограничењу и смањењу стратешког наоружања, чиме су се први пут у историји ове две суперсиле обавезале не само да ће ограничити, већ и да ће смањити број стратешких бојевих глава спремних за дејство, на по 6 000. Крајем 2001, обе стране су објавиле да су испоштовале споразум тако што су према договору смањиле број стратешких нуклеарних бојевих глава.  Надаље, 2002. године прихваћен је Московски споразум, а њиме и обавеза да се у наредних десет година број нуклеарних бојевих глава додатно смањи на 1 700 до 2 200.

Међутим, упркос тим напрецима, „није време да будемо потпуно спокојни када је реч о претњи нуклеарног рата“, рекао је генерални секретар УН Кофи Анан. Он је додао: „На почетку 21. века, нуклеарни конфликт и даље је веома реална и веома застрашујућа могућност.“ Нажалост, нуклеарна катастрофа — и то далеко већа од оне која је погодила Хирошиму и Нагасаки — још увек представља претњу. Ко може изазвати нуклеарну катастрофу? Што је још важније, како се она може избећи?