Они су успели — први део
Они су успели — први део
Као што смо већ видели у овом посебном издању, успешне породице нису поштеђене проблема. То нас уопште не изненађује јер живимо у ’нарочито тешким временима‘, како их Библија описује (2. Тимотеју 3:1). Мањи или већи проблеми неизбежни су у свакој породици.
Међутим, задржимо на уму да успех не зависи од такозваних идеалних услова. Заправо, Исус је рекао: „Срећни су они који су свесни својих духовних потреба“ (Матеј 5:3). Породице које задовољавају духовне потребе тако што примењују библијска начела пронашле су тајну успеха — и то упркос неповољним околностима. Осмотримо неке примере.
Бринути о хендикепираном детету. Библија ставља велики нагласак на бригу о члановима породице, укључујући и оне с посебним потребама. У њој стоји: „Ако се неко не брине за своје, а нарочито за своје укућане, одрекао се вере и гори је од неверника“ (1. Тимотеју 5:8).
На 15. страни прочитајте о томе како Виктор и његова супруга из Јужноафричке Републике брину о свом хендикепираном сину више од четири деценије.
Живети као усвојено дете. Библијска начела могу помоћи особи да стекне уравнотежено гледиште о личној вредности — чак и ако су је напустили њени биолошки родитељи. Штавише, Библија каже да је Јехова Бог „помоћник“ сирочету (Псалам 10:14).
На 16. страни прочитајте: Кенјата, млада жена из Сједињених Држава, прича како је научила да се бори са осећањима која је погађају због тога што није упознала своје праве родитеље.
Суочити се са смрћу родитеља. Смрт оца или мајке може оставити емоционалне ожиљке који тешко зацељују. Библија и у томе може помоћи. Њен Аутор, Јехова, описан је као „Бог сваке утехе“ (2. Коринћанима 1:3).
На 17. страни налази се прича о Анџели, младој жени из Аустралије, која објашњава како јој је близак однос с Богом помогао да се избори с болним губитком.
Све породице се суочавају с неким потешкоћама. Као што ће приче на наредним странама показати, они који примењују библијска начела открили су тајну како да успешно савладају изазове.
[Оквир/Слике на 15. страни]
Бринути о хендикепираном детету
Испричао Виктор Мејнс, Јужноафричка Република
„Ендру још ни дан-данас не може сам да се обуче, окупа, а понекад чак ни да једе. Сада има 44 године.“
ПОСУМЊАЛИ смо да нешто није у реду када Ендру са годину дана није проходао. Затим је, негде у то време, имао изненадни напад. Брзо смо га одвели у болницу, где смо сазнали да болује од епилепсије. Али то није било све. Даљња испитивања показала су да је Ендру и ментално болестан.
Након што смо испробали различите терапије, напокон смо успели да Ендруову болест држимо под контролом. Неко време је морао да узима четири лека три пута на дан. Наравно, лекови нису могли побољшати његово ментално стање. Чак и сада са 44 године, Ендру је на нивоу детета од пет-шест година.
Лекари су нас посаветовали да га сместимо у дом, али ми смо одлучили да то не учинимо. Могли смо да удовољимо његовим потребама, тако да смо решили да бринемо о њему код куће упркос неизбежним изазовима које то доноси.
Тако смо поделили одговорности међу члановима породице. Наша друга деца, две ћерке и син, били су од велике помоћи, због чега сам им неизмерно захвалан! Такође као Јеховини сведоци имамо дивну подршку чланова скупштине. Понекад нам припреме оброк или чак припазе на Ендруа док ми проповедамо или обављамо друге послове.
Увек су нам дубоко у срцу биле речи из Исаије 33:24, које говоре о Божјем обећању да једног дана „нико од становника неће рећи: ’Болестан сам.‘“ Чврсто верујемо да ће Бог остварити своју намеру и створити нови свет у ком неће бити болести (2. Петрова 3:13). Зато једва чекамо дан када ће Ендру бити здрав. У међувремену, уздамо се у Исусове речи да ће наше потребе бити збринуте ако Божје Краљевство ставимо на прво место у животу (Матеј 6:33). Из личног искуства смо се уверили у то. Никада нам ништа није недостајало.
Свакако, нису сви у могућности да код куће брину о болесном члану породице. Онима који то чине пре свега бих препоручио да се усрдно и редовно моле (1. Петрова 5:6, 7). Као друго, с пуно љубави и нежности брините о свом детету и никад немојте потценити његову способност да заволи Јехову Бога (Ефешанима 6:4). Као треће, нека сви чланови породице учествују у бризи и дозволите им да вам помогну. Четврто, не заборавите да је ваш дом место где ће ваше дете добити највише љубави. Наравно, немају сви исте околности. Што се нас тиче, никада нисмо зажалили што смо о нашем сину бринули код куће. За мене, он је најдраже дете — најдражи човек кога знам.
[Оквир/Слике на 16. страни]
Живети као усвојено дете
Испричала Кенјата Јанг, Сједињене Државе
„Ако си пасторак, имаш биолошку везу с једним родитељем. Али ја као усвојено дете то немам. Не знам чак ни на кога личим.“
УОПШТЕ не знам ко ми је отац, а своју праву мајку никада нисам упознала. Док је била трудна са мном, користила је алкохол и дрогу. Чим сам се родила, дата сам под старатељство и била сам у неколико хранитељских породица пре него што сам усвојена с непуне две године.
Мој поочим каже да је једноставно морао да ме усвоји када му је социјална радница показала моју слику. Моја нова мајка одмах ми се свидела. Рекла сам јој да је она моја мама и да желим да идем кући с њом.
Међутим, сећам се да сам се као дете плашила да ћу урадити нешто лоше и да ће ме родитељи вратити назад. Мислила сам да не смем да будем нерасположена ни да се разболим као друга деца. Чак сам јако пазила да се не прехладим! Родитељи су ме стално уверавали да ме воле и да ме неће напустити.
Чак и сада као одрасла особа, понекад се борим са осећањем да нисам једнако вредна као они које су одгајили њихови родитељи. Таман кад некако успем да се помирим са свим тим, неко дође и каже ми: „Треба да будеш веома захвална што имаш дивне родитеље који су хтели да те усвоје!“ Ја јесам захвална, али због таквих коментара се осећам као да ми нешто фали и да је потребан посебан труд да би ме неко заволео.
Тешко ми је да прихватим чињеницу да вероватно никада нећу сазнати ко ми је прави отац. Понекад ме боли што моја мајка није средила свој живот како би могла да ме задржи, као да ја нисам била вредна тог труда. А понекад, опет, осећам сажаљење према њој. Често размишљам да ћу јој, ако је икада сретнем, рећи да сам успела у животу и да не треба да се осећа лоше због тога што ме је оставила.
Родитељи који су ме усвојили су Јеховини сведоци и један од најбољих дарова који су ми дали јесте што су ме поучили о Библији. Увек изнова ме теше речи из Псалма 27:10: „Ако ме и отац и мајка оставе, Јехова ће ме прихватити.“ То је у мом случају заиста тако. А постоје и неке добре стране тога што сам усвојена. На пример, фасцинирају ме људи — њихово порекло и животне приче — вероватно зато што не знам своје право порекло. Волим људе, а то је заиста важно у хришћанској служби. Због тога што сам Јеховин сведок и разговарам с другима о Библији, имам достојанство и сврху живота. Када сам потиштена, идем и помажем другима. Кад поучавам људе о Библији, веома лако се зближим с њима — свако има неку занимљиву причу.
[Оквир/Слике на 17. страни]
Суочити се са смрћу родитеља
Испричала Анџела Ратгерс, Аустралија
„Када ми је отац умро, осећала сам се као да ми је неко измакао тло под ногама. Једина особа која је знала све и која је могла да реши сваки мој проблем више није била ту.“
МОЈ отац је преминуо пре десет година, када сам била тинејџерка. Шест месеци раније, имао је операцију и док је још био у шок-соби, лекар нам је рекао да се више ништа не може учинити. Мама је очајнички желела да зна нешто више, брат се онесвестио а ја сам осећала као да се налазим у емоционалном вртлогу из ког не могу побећи. Након шест месеци, тата је умро.
Једно време су се у мени сукобљавала различита осећања. Желела сам да моји пријатељи разумеју кроз шта пролазим, али нисам хтела да ме сажаљевају. Зато сам се трудила да прикријем своје емоције. Мислила сам да ће, ако се опустим и уживам у њиховом друштву, изгледати као да је мој живот опет нормалан, што није било тачно. Питам се како је тада било мојим пријатељима.
Да ли ме мучи осећај кривице због татине смрти? И те како! Волела бих да сам му чешће говорила да га волим. Волела бих да сам га чешће загрлила и проводила више времена с њим. Ма колико да себи говорим: ’Он не би желео да тако размишљаш‘, и даље ме муче те мисли.
Пошто сам Јеховин сведок, велику утеху ми пружа библијска нада у ускрсење (Јован 5:28, 29). Покушавам да замислим да је тата отишао на далек пут и да ће се једног дана вратити, само што се још не зна тачно кад. Чудно, када су ми људи говорили: „Твој тата ће ускрснути“, то ме у почетку није тешило. Мислила сам: ’Желим да се мој тата сада врати!‘ Али поређење о далеком путу ми је помогло. Оно указује на ускрсење, док ми истовремено помаже да сада живим с губитком.
Сухришћани су ми били огромна подршка. Посебно ми је значило када ми је једна особа рекла да непрестано мисли на мене и моју породицу, али јој је непријатно да прича о смрти мог оца. Често сам размишљала о тим речима. То ми је помагало оних дана када други нису ништа говорили, јер сам знала да мисле на нас иако ништа не кажу. То ми је много значило!
Четири месеца након татине смрти, мама је почела више да учествује у служби и ја сам видела како јој то причињава велику радост. Зато сам јој се придружила у томе. Невероватно је колико ми помагање другима олакшава да се борим са својом тугом. То јача моју веру у Јеховину Реч и његова обећања и помаже ми да не будем усредсређена само на своју тугу.