„Изгубљени свет“ Боливије

ПРЕДСЕДНИК Британског краљевског географског друштва је 1906. године разговарао с пуковником Персијем Харисоном Фосетом о великом привредном потенцијалу Јужне Америке. Раширивши карту пред њим, рекао је: „Погледајте ово подручје! Пуно је белина јер се о њему веома мало зна.“ Затим му је понудио да истражује то подручје. Фосет је то прихватио.

Фосет је у својим дневницима описивао обронке обрасле густом шумом који су данас познати као висораван Ванчака у Боливији. То подручје је назвао „изгубљени свет“. * Неки сматрају да су његови дневници и фотографије инспирисали чувеног британског писца сер Артура Конана Дојла да напише роман Изгубљени свет, у коме описује мистичан свет „човеколиког мајмуна“ и ужасних диносаура који су наводно опстали до савременог доба. Данас то готово нетакнуто подручје Амазоније обухвата величанствени Национални парк Ноел Кемпф Меркадо који је 2000. године проглашен делом светске баштине. *

Смештен на крајњем североистоку Боливије дуж границе с Бразилом, парк је скоро нетакнута дивљина која се простире на више од 15 000 квадратних километара. Обухвата пет екосистема: зимзелене шуме, листопадне шуме, сушне саване, влажне саване и мочварне шуме. Висораван Ванчака је у ствари стрми пешчар који се простире на 5 180 квадратних километара, уздиже 550 метара изнад околне равнице и протеже 150 километара паралелно са источном границом парка. На бројним рекама које натапају ту висораван и околну равницу налази се око 20 водопада, међу којима су Салто Сусана, Арко Ирис, Федерико Алфелд, Хемелас и Ел Енканто.

Авантура почиње

Донекле заштићен својом издвојеношћу, парк је магнет за екотуристе, од којих многи овамо долазе авионом из Санта Круза, у централном делу Боливије. Ми смо одлучили да тих 700 километара пређемо аутомобилом, што нам је омогућило да изблиза видимо тај део Боливије. На једном месту смо видели нешто што је личило на облак од разнобојног лишћа који је пред нама лепршао на путу. Међутим, то „лишће“ су у ствари били лептири, а ми нисмо били једини посматрачи. Ту се нашло и мноштво гладних гуштера који су се растрчали гостећи се својим несрећним пленом.

Кад смо стигли у национални парк упознали смо нашег водича Гвида у селу Ла Флорида, на обалама реке Парагве. Гвидо је понтонским чамцем пребацио нас и наше возило на другу страну реке, а одатле смо се одвезли до оближњег кампа Лос Фјерос. Успут смо спазили једну лисицу и легња с репом у облику маказица — симпатичну птичицу која је прелетела пут пред нама.

Сутрадан нас је пробудило крештање птица. Била су то четири прелепа плаво-жута макаоа високо у крошњи једног дрвета испред наше колибе. Звучало је као  да су нам пожелели добродошлицу. Леп почетак првог дана у овом парку наговештавао је да ћемо се овде фино провести.

Све врви од живота

У Националном парку Ноел Кемпф Меркадо има више од 600 врста птица, 139 врста сисара (више него у целој Северној Америци), 74 врсте гмизаваца и вероватно око 3 000 врста лептира, а да и не спомињемо безброј других врста инсеката. Међу птицама има више од 20 врста папагаја, а ту су и харпија, хоацин и многе друге. Ник Ачесон, локални водич и борац за заштиту животне средине рекао нам је да „неке ретке врсте птица којих овде има привлаче љубитеље птица из целог света“.

Међу многобројним сисарима који овде живе су џиновски мравоједи, гривасти вукови, јагуари, различите врсте пекарија (дивљих свиња), јужноамерички тапири и пампаски јелени. Бројне реке које окружују и наводњавају парк такође су пуне живота и у њима има 62 врсте водоземаца и 254 врсте риба. У њима живе и кајмани наочари, џиновске речне видре, капибаре (водене свиње) и предивни амазонски речни делфини. Овај парк је прави рај за љубитеље природе.

Пошто у Амазонији има великих мачака, многи посетиоци се брину за своју безбедност, као уосталом и ми. Управник кампа Лос Фјерос нам је испричао шта му се десило прве ноћи коју је провео у парку. „Пробудио сам се у поноћ са чудним осећајем да ме неко посматра. Погледао сам кроз прозор колибе и видео једног јагуара како зури у мене, а раздвајала нас је само мрежа против инсеката! Толико сам се уплашио да сам се закључао у купатилу и остао тамо све док није свануло.“ Уопште нам није било пријатно то што смо чули!

Али он је затим рекао: „Убрзо сам сазнао да та радознала женка често долази ноћу и да није опасна. У ствари, током врелих дана јагуари често долазе у камп и леже на хладним, поплочаним терасама испред колиба. Као што можете замислити, људи се преплаше када то први пут виде! Раније смо увек носили пушке, нарочито у ноћним обиласцима, али сада их више не носимо. Животиње се нису промениле, већ се променио наш став према њима.“ Али ипак нас је упозорио да се према дивљим животињама односимо с поштовањем.

Кроз џунглу до водопада Ел Енканто

Многобројни водопади у парку су велика атракција. Рано ујутру смо с нашим водичем Гвидом кренули према водопаду Ел Енканто, високом 80 метара. Пешачили смо шест километара кроз кишну шуму у којој су нас мајмун-паук и црнозлатни дрекавац поздрављали из крошња дрвећа. Обе врсте мајмуна су добиле одговарајућа имена — мајмун-паук зато што има дугачке руке и ноге, а мајмун дрекавац зато што се својим продорним оглашавањем може чути и на три километра! Испред нас је у потрази за доручком пролетела  једна врста гуана црвеног врата, птица која личи на ћурку. Гвидо нам је показао неке трагове на обалама оближњег потока. Искусним оком је препознао трагове две врсте јелена, као и тапира, јагуара и пуме. Имали смо осећај да нас многе очи посматрају из многобројних скровишта и да ово место дан и ноћ врви од живота.

Та опрезна створења могу да се крију иза разноразног зеленила јер у парку има много врста биљака. Процењује се да на том подручју има 4 000 врста биљака, укључујући и 100 врста орхидеја, као и многе врсте дрвећа, папрати, бромелија и пузавица. Уживали смо у живописним бојама и опојним мирисима, као и у укусном воћу које расте поред стазе којом смо ишли. Између осталог то је воће мангаба које расте на дрвећу и плодови пасифлоре која спада у једну врсту пузавица.

Кад смо на крају прешли један поток, у даљини смо чули шум водопада који је са сваким нашим кораком постајао све јачи. Онда смо изненада избили на чистину и пред нама се уздизао величанствени водопад Ел Енканто који је у подножју био обавијен измаглицом. Папрат и бромелије су украшавале стене око кристално чистог језера. „Кад су дани врели“, рекао је Гвидо, „мајмуни долазе да се расхладе у води.“ Схватили смо поенту, па смо се и ми расхладили док смо уживали у непомућеном спокојству овог предивног места и пријатном звуку водопада.

Заштита животне средине — завештање Ноела Кемпфа Меркада

Борац за заштиту животне средине Ноел Кемпф Меркадо изгубио је живот 1986. године. Упркос томе, дело које је он започео у циљу заштите овог дела Боливије и даље се наставља. Власти Боливије и Сједињених Америчких држава су се 1996. године сложиле да заштите 880 000 хектара кишне шуме и да подупру одрживи развој који има за циљ смањење емисије штетних гасова у другим деловима света. Наредне године власти Боливије и три компаније за производњу енергије покренуле су један пројекат за ублажавање климатских промена који је носио име овог биолога. Захваљујући том пројекту је, између осталог, укинуто право на сечу шума на 880 000 хектара. То подручје је прикључено парку што је удвостручило његову површину.

Захваљујући посети овом предивном месту још више ценимо Створитеља и лепоту и разноликост живота који је створио на нашој планети. У Псалму 104:24 стоји: „Како је много дела твојих, о Јехова! Сва си их мудро начинио, пуна је земља стваралаштва твога.“ Док смо корачали стазама овог нетакнутог „изгубљеног света“, осећали смо скоро инстинктивну жељу да ходамо на прстима, да упијемо сву ту лепоту и да кући не понесемо ништа сем слика у фотоапаратима и успомена у нашим срцима.

[Фусноте]

[Слика на 16. страни]

Орхидеје

[Слика на странама 16, 17]

Алфелдови водопади у националном парку

[Слика на 17. страни]

Макаои

[Слика на 17. страни]

Водопад Ел Енканто

[Извор слике на 15. страни]

Поглед из ваздуха: ® 2004 Hermes Justiniano/BoliviaNature.com

[Извор слике на 17. страни]

Орхидеје, Алфелдови водопади и макаои: ® 2004 Hermes Justiniano/BoliviaNature.com