Пређи на садржај

Пређи на садржај

Катакомбе у Одеси — подземни лавиринт

Катакомбе у Одеси — подземни лавиринт

Катакомбе у Одеси — подземни лавиринт

ДУГАЧКА пукотина појавила се на свеже малтерисаном зиду једног реновираног стана. „Ах, криве су катакомбе због којих се наша зграда помера“, жали се власник.

Који год проблем да се појави у Одеси — било то пуцање водоводних цеви или улегнуће на путу — окривљују се тунели испод овог прелепог украјинског града на Црном мору. Ове катакомбе, за које се сматра да су сачињене од 2 500 километара подземних ходника, можда су највеће на свету.

’Како су настали ти тунели?‘, питали смо се. ’Коју улогу имају у животу оних који живе изнад њих?‘ Њихов обилазак пружио нам је одговор на наша питања.

Излет у подземље

Наш аутобус је пошао са железничке станице у Одеси с групом усхићених туриста и студената. Током вожње до катакомби, водич нас је укратко упознао с њиховом историјом.

Сазнали смо да је копање катакомби највероватније започело 1830-их, када је граду био потребан јефтин и лако доступан грађевински материјал. Испод града налазили су се велики слојеви лаганог, издржљивог жутог кречњака, што је било веома погодно. Тако је вађење камена постало уносан посао за град који се ширио. Док су рудари вадили камен, катакомбе су почеле да попримају свој облик.

Неплански лавиринт почео је брзо и стихијски да се шири испод града. Тунели су се копали на више од 35 метара испод земље. Понекад су се укрштали на различитим нивоима. Када би се исцрпле залихе кречњака, једни тунели би се напуштали а нови би се копали. С временом се ова мрежа тунела проширила и на оближња села.

Наш аутобус је брзо стигао до малог села северно од Одесе по имену Нерубајское. Убрзо смо се нашли пред кречњачким зидом с тешком металном капијом која се налазила на улазу у катакомбе. Водич нам је рекао: „Сада ћемо ући тамо где су боравили совјетски партизани током Другог светског рата. Имаћете представу о томе какав је био њихов живот на овом месту.“ Према стручњаку за катакомбе Андрију Красножону, једна група партизана живела је испод земље 13 месеци.

Наш водич је додао: „Многи други су у неком периоду заузимали различите делове катакомби. Међу њима су били разбојници, гусари и политички бегунци. Сви су они у суштини доживели исте услове.“

Ушли смо у мрачан ходник чији се крај губио у потпуној тами. „Ови тунели за партизане нису били само скровиште, већ су и преуређени за живот колико је то било могуће“, рекао је водич. „У просторији за забаву, мушкарци су уз светлост свеће играли даме, шах и домине. Одаје за смештај мушкараца и жена биле су уклесане у камену у главном тунелу. У свакој тој одаји у зиду је била усечена равна површина која се прекривала сеном и користила као кревет. У болничком делу постојали су прави кревети и операциона сала. Жене су кувале на пећи на дрва направљеној од жутог кречњака, а дим је одлазио у тунел који се налазио изнад.“

Таваница тунела подсећала је на велики сунђер, само што није била тако мека. Карактеристични рецкасти трагови тестере видели су се на зидовима тамо где су исечени велики комади камена. Зидови су на додир били попут грубе шмиргле. „Када су партизани излазили напоље, пресвлачили су се како их пред Немцима не би одао мирис“, објаснио је водич. „Влага у катакомбама увлачила се у одећу, што јој је давало карактеристичан мирис.“

„Постојало је још нешто што је живот у подземљу чинило специфичним“, рекао је водич, „на пример живот у потпуној тами.“ Тада је угасио светло тако да смо остали у мрклом мраку. „Нису увек могли да пале своје петролејске лампе“, рекао је. Док смо у мраку покушавали да напипамо зид, додао је: „Камен упија звук, тако да нико не би чуо ваше повике ако бисте се изгубили.“ На срећу, наш водич је поново упалио светло!

„Стражари су на дужности били само по два сата“, наставио је, „пошто би након дужег времена у мраку и потпуној тишини човеку могли почети да се причињавају неки звуци.“ Кроз рупу на таваници тунела могли смо видети тунел који се налазио изнад. Запитао сам се: ’Где почиње овај тунел? Куда води?‘ У мени се пробудио авантуристички дух. „Уцртано је само око 1 700 километара катакомби“, запазио је наш водич, „тако да још увек има много посла.“

Истраживачи су у скорије време открили нове тунеле. Тамо су пронашли сто година старе новине, петролејске лампе из периода пре револуције и новац из царске Русије. Ти предмети, који су деценијама стајали нетакнути, припадали су некадашњим становницима ових дубоких, мрачних и дугачких катакомби у Одеси (Приложено).

[Оквир/Слика на 25. страни]

БЛАГО АРХИТЕКТУРЕ

Прелепа здања која су саграђена од жутог кречњака и дан-данас постоје у центру Одесе. Врата у подрумима неких од тих грађевина воде директно у катакомбе. Нове зграде се такође граде од овог кречњака.

[Слика на странама 24, 25]

Болнички кревети које су користили Совјети током Другог светског рата

[Слика на странама 24, 25]

Катакомбе у Одеси су према проценама сачињене од 2 500 километара подземних ходника