Реците нам нешто о себи.

Мој отац је био обућар, а мајка је радила на једном газдинству. Међутим, ја сам желела да будем научник. Уживала сам у прелепом цвећу, птицама и инсектима у нашем дворишту. Иза тога сам видела ум који је много већи од човековог.

Дакле, одувек сте веровали у Створитеља?

Не. Заправо, почела сам још као дете да сумњам да он постоји. Отац ми је изненада умро од срчаног удара и ја сам се питала: ’Зашто би Створитељ толике лепоте допуштао патњу и смрт?‘

Да ли вам је бављење науком помогло да добијете одговор на то питање?

Испрва не. Када сам почела да радим као молекуларни биолог, изучавала сам ћелијску смрт и то природну програмирану смрт ћелија од којих се састоји наше тело. Она се у великој мери разликује од ћелијске смрти која настаје услед оштећења ћелија, што доводи до запаљенских процеса и гангрене. До пре неку годину, научници нису обраћали много пажње на тај процес, иако је веома важан за наше здравље.

У ком смислу је програмирана ћелијска смрт тако важна?

Видите, наше тело се састоји од трилиона микроскопских ћелија. Практично све оне морају умрети и бити замењене новим. Све врсте ћелија имају свој животни циклус; неке се замењују на сваких неколико недеља, а друге на неколико година. Систем програмираног одумирања ћелија у нашем телу је строго контролисан процес, захваљујући чему се одржава осетљива равнотежа између изумирања ћелија и њиховог стварања.

 Шта може поћи наопако?

Неке студије показују да ако ћелије не умру када би требало, може доћи до настанка реуматоидног артритиса или рака. С друге стране, ако ћелије умру пре него што би требало, може доћи до Паркинсонове или Алцхајмерове болести. Мој истраживачки рад је повезан с налажењем начина за лечење ових болести.

Како је истраживање ћелијске смрти утицало на вас?

Искрено, стварало ми је ребус. Видело се да је тај невероватни процес осмислио неко ко жели да ми људи будемо здрави. И даље сам била збуњена питањем: Зашто људи пате и умиру? Одговор нисам могла пронаћи.

Међутим, били сте уверени да систем програмиране ћелијске смрти није могао настати случајно.

Јесам. Од комплексности целог процеса заврти вам се у глави. Па ипак, његова префињеност указује да иза тога стоји изузетан ум. Убеђена сам да је у питању Божји ум. У свом раду користим прецизне микроскопе како бих изучавала многе сложене механизме који регулишу тај процес. Неки механизми, уколико је то потребно, могу покренути процес уништења за само неколико секунди. Саме ћелије учествују у свом уништавању. Тај процес је толико добро осмишљен да је апсолутно генијалан.

Како сте решили дилеме у вези с Богом и патњом?

Два млада Јеховина сведока су дошла на моја врата 1991. године и ја сам их питала зашто умиремо. Показали су ми одговор из Библије: „Преко једног човека у свет [је] ушао грех и преко греха смрт“ (Римљанима 5:12). Да је први човек остао послушан Богу, живео би вечно. Одмах сам видела колико се то слаже са сазнањима до којих сам дошла у свом истраживачком раду. Заправо, било ми је потпуно јасно да Бог није намеравао да људи умиру. Пошто се све наше ћелије редовно замењују новим ћелијама, живети вечно је заиста могуће.

Како сте се уверили да је Библија Божја Реч?

На мене је утицало оно што Библија каже у Псалму 139:16: „Очи су твоје [Божје] виделе док сам заметак био, у књизи су твојој сви делови његови били записани.“ Моја област је биохемија и изучавам генетске информације записане у нашим ћелијама. Како је псалмиста могао знати за тај запис? Што сам више учила о Библији, била сам све сигурнија да је она Божја Реч.

Како сте стекли дубље разумевање оног о чему Библија говори?

Јеховини сведоци су ми понудили проучавање Библије. Напокон сам добила одговор на питање зашто Бог допушта патњу. Такође сам сазнала да ће Бог ’заувек уништити смрт‘ (Исаија 25:8). Нашем Створитељу ће бити лако да учини да величанствени системи нашег тела савршено функционишу тако да можемо вечно живети.

Како своје знање из Библије користите да бисте помагали другима?

Постала сам Јеховин сведок 1995, и од тада се трудим да у свакој прилици разговарам с људима о оном што сам сазнала из Библије. На пример, једна моја колегиница је била сломљена када јој је брат извршио самоубиство. Њена црква научава да Бог ни под којим условима не опрашта самоубиство. Међутим, ја сам јој показала из Библије да можемо имати наду у ускрсење (Јован 5:28, 29). Та мисао да Створитељ брине о нама била је права утеха за њу. У таквим тренуцима, када преносим другима библијску истину, уживам више него у самом научном раду!