ГОДИНЕ 1953, молекуларни биолози Џејмс Вотсон и Франсис Крик објавили су откриће које је било прекретница у науци. Открили су да је структура молекула ДНК у облику двоструке спирале. * Овај молекул у облику влакна, који се углавном налази у једру ћелија, садржи кодиране, то јест „писане“ информације. Зато се може рећи да су ћелије праве минијатурне библиотеке. Ово невероватно откриће означило је нову еру у биологији. Али чему служе ти „записи“ у ћелијама? Што је још загонетније, како су тамо доспели?

Да ли сте се икада питали како семе постаје дрво или како оплођена јајна ћелија постаје човек? Да ли сте се икада питали како сте наследили одређене карактеристике својих родитеља? Одговори леже у информацијама које се налазе у ДНК.

Скоро све ћелије имају ДНК, то јест комплексне молекуле који личе на дуге, уврнуте мердевине с пречкама. Те „мердевине“ у људском геному, то јест скупу свих ДНК у ћелијама, имају око три милијарде хемијских „пречки“. Научници те пречке називају базни парови зато што се свака од њих састоји од два хемијска једињења, а има их укупно четири. Та једињења се обележавају словима А, Ц, Г и Т, што представља прво слово њиховог пуног назива. * Године 1957, Крик је сугерисао да линеарни низови ових хемијских пречки представљају кодирана упутства. Научници су почели боље да разумеју тај ко̂д од 1960-их.

Информације, без обзира да ли су у облику слике, звука или речи, могу се чувати и обрађивати на многе начине. На пример, компјутери све то чине дигитално. С друге стране, живе ћелије чувају и обрађују информације хемијским путем, при чему је ДНК кључни фактор. Она се копира када се ћелије деле и организми размножавају — што су способности које карактеришу живе организме.

Како ћелије користе информације? Замислимо да је ДНК књига рецепата, у којима се корак по корак износе упутства за припрему колача, а сваки корак је прецизно описан. Међутим, резултат није колач, већ можда купус или крава.  Наравно, у живим ћелијама тај процес је потпуно аутоматизован, због чега све изгледа још комплексније и прецизније.

Генетичке информације се чувају све док не буде потребно да се истрошене или оболеле ћелије замене здравим, или да се наследне карактеристике пренесу на потомство. Колико информација може стати у ДНК? Погледајмо један од најмањих организама, наиме бактерију. Немачки научник Бернд-Олаф Киперс је навео: „Информације потребне за изградњу једне бактеријске ћелије стале би у књигу од око 1 000 страница.“ Зато је професор хемије Дејвид Димер с правом написао: „Човек је задивљен комплексношћу чак и најједноставнијег животног облика.“ А шта онда рећи за информације у људском геному? „Оне би испуниле библиотеку од неколико хиљада књига“, каже Киперс.

ДНК има свој „молекуларно-генетички језик“ и то није „само метафора“, каже Киперс. „Попут људског језика, овај молекуларно-генетички језик такође има своју синтаксу.“ Једноставно речено, ДНК има своју „граматику“, то јест правила која стриктно одређују како ће упутства бити састављена и пренета.

„Речи“ и „реченице“ које су записане у ДНК заправо су различити „рецепти“ који управљају производњом протеина и других супстанци, од којих настају градивни блокови различитих ћелија нашег тела. Примера ради, по једном „рецепту“ се можда производе ћелије коже, а по неким другима мишићне, нервне или коштане ћелије. „Молекул ДНК је заправо информација записана хемијским кодом, при чему једно једињење представља једно слово“, написао је еволуциониста Мет Ридли. „Иако делује немогуће, овај ко̂д је записан тако да ми то можемо разумети.“

Библијски писац по имену Давид рекао је Богу у молитви: „Очи су твоје виделе док сам заметак био, у књизи су твојој сви делови његови били записани“ (Псалам 139:16). Наравно, Давид се у овом  псалму изразио поетски. Па ипак, оно што је рекао било је тачно, а то није ништа необично за библијске писце. Ниједан од њих нимало није био под утицајем измишљених прича или митологије других древних народа (2. Самуилова 23:1, 2; 2. Тимотеју 3:16).

Као што то обично бива, када научници реше једну загонетку, појави се друга. Тако је било и у случају ДНК. Када се открило да она садржи кодиране информације, људи су се питали: ’Како су оне доспеле тамо?‘ Наравно, људске очи нису посматрале настанак првог молекула ДНК. Зато морамо извести своје закључке. Међутим, они не треба да буду нагађања. Размислите о следећем.

• Године 1999, у Пакистану је откривена древна грнчарија с необичним натписима, то јест симболима. Они још увек нису дешифровани. Међутим, нема сумње да их је начинио човек.

• Шездесетих година прошлог века, два физичара су предложила да се траже кодирани радио-сигнали из свемира. Тако је започело доба потраге за интелигенцијом из свемира.

Шта је суштина свега реченог? Људи сматрају да информације, било симболи на грнчарији било сигнали из свемира, могу потицати само из неког интелигентног извора. Није потребно видети како информација настаје да би се дошло до тог закључка. Међутим, када је било речи о најсложенијем ко̂ду познатом човеку — хемијском ко̂ду живота — многи су погазили ту логику и тврдили да је ДНК настала спонтано, без уплива интелигенције. Да ли је такав закључак разуман? Да ли је логичан? Да ли је научан? Приличан број уважених научника каже да није. Међу њима су др Џин Хуанг и професор Јан-Дер Сју. * Погледајте шта они кажу.

Др Џин Хуанг изучава математичке основе генетике. Некада је веровао у еволуцију, али након пажљивог истраживања, променио је мишљење. „Изучавање генетике“, рекао је за Пробудите се!, „пружа увид у животне механизме, а то ме испуњава дивљењем према Створитељевој мудрости.“

Професор Јан-Дер Сју је директор одсека за ембриологију на Националном универзитету за науку и технологију у Пингтунгу на Тајвану. И он је веровао у еволуцију, док га његова истраживања нису навела да дође до другог закључка. Он је о деоби ћелија и њиховој диференцијацији рекао: „Морају се произвести праве ћелије у исправном редоследу и на правом месту. Оне прво формирају ткива, а од њих после настају органи и удови. Који научник би могао и сањати о записивању  упутстава за такве процесе? Па ипак, колико год било невероватно, упутства за развијање једног ембриона записана су у ДНК. Када размишљам о величанствености свега тога, уверен сам да је живот створио Бог.“

Правда каже да јесте. Ако је Бог створио живот, онда заслуге припадају њему, а не еволуцији (Откривење 4:11). Надаље, ако смо дело мудрог Створитеља, онда смо ту с неким разлогом. То се не би могло рећи ако је живот настао случајним процесима. *

Чињеница је да људи трагају за одговорима који ће их задовољити. „Човекова воља за смислом је примарни покретач у његовом животу“, рекао је Виктор Франкл, који је радио као професор неурологије и психијатрије. Другим речима, сваки човек има духовну глад коју мора да задовољи — глад која има смисла само ако смо створени. Али можда се питате, ако је то заиста тако, да ли нам је Бог дао и начин да задовољимо своје духовне потребе?

Исус Христ је одговорио на то питање: „Човек не сме да живи само од хлеба, него треба да живи и од сваке речи која излази из Јеховиних [Божјих] уста“ (Матеј 4:4). Јеховине речи, забележене у Библији, утолиле су духовну глад милиона људи, дајући смисао њиховом животу и пружајући им наду у будућност (1. Солуњанима 2:13). Хоћете ли допустити да то Библија учини и за вас? То је ипак јединствена књига која заслужује вашу пажњу.