Животна прича

Служити целом душом упркос кушњама

ИСПРИЧАО РОДОЛФО ЛОЗАНО

Рођен сам 17. септембра 1917. у Мексику, у граду Гомез Паласио (покрајина Дуранго). Мексичка револуција је била у пуном јеку. Иако се завршила 1920, у подручју где смо ми живели немири су трајали још годинама, што је јако отежавало живот.

ЈЕДНОМ када је мајка сазнала да ће се побуњеничке снаге и војска сукобити, није дала тројици моје браће, двема сестрама и мени неколико дана да изађемо из куће. Имали смо мало за јело, и сећам се како сам с млађом сестром био сакривен под креветом. После тога, мајка је одлучила да нас децу одведе у Сједињене Државе, где нам се касније и отац придружио.

Стигли смо у Калифорнију 1926, непосредно пре него што је велика економска криза захватила Сједињене Државе. Селили смо се где год смо могли наћи посао, у места као што су долина Сен Јоаким, Санта Клара, Салинас и Кинг Сити. Научили смо да радимо на њиви и да беремо све врсте воћа и поврћа. Иако ми је младост протекла у напорном раду, било је то веома лепо време у мом животу.

Библијска истина стиже до нас

У марту 1928, посетио нас је један од Истраживача Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали. Био је то старији човек по имену Естебан Ривера који је говорио шпански. Импресионирао ме је наслов брошуре коју је оставио, „Где су мртви?“, а и њен садржај. Иако сам био млад имао сам библијски студиј са Истраживачима  Библије и дружио се с њима. С временом су и моја мајка и сестра Аурора такође постале ревни хвалиоци Јехове.

Средином 1930-их изграђена је Дворана Краљевства за енглеску скупштину у Сан Хозеу. Пошто су многи Шпанци радили на фармама у том подручју, почели смо да им проповедамо и да одржавамо Студиј Куле стражаре. У томе су нам помагали шпански Сведоци из Сан Франсиска, који је био удаљен око 80 километара. С временом је око 60 особа присуствовало састанцима на шпанском језику у Дворани Краљевства у Сан Хозеу.

На крају сам, 28. фебруара 1940. симболизовао предање Јехови крштењем у води на једном конгресу у Сан Хозеу. Следеће године сам именован за пионира, то јест Јеховиног сведока који служи пуновремено. Затим сам априла 1943. позван да се преселим у Стоктон, један град удаљен око 130 километара, да тамо оснујем скупштину на шпанском језику. У то време сам служио као председавајући надгледник у енглеској скупштини у Сан Хозеу и такође сам бринуо за тамошње шпанске Сведоке. Пошто сам се побринуо за то да се други старају око ових одговорности, преселио сам се у Стоктон.

Беспрекорност на испиту

Почетком 1940-их више пута сам позиван пред регрутну комисију, али сваки пут су поштовали моје гледиште као лица које одбија да служи војску због религиозних убеђења. Убрзо након што су Сједињене Државе ушле у Други светски рат, децембра 1941, регрутна комисија је вршила све већи притисак. На крају сам 1944. одведен у затвор. Док сам чекао пресуду, држали су ме у једном подруму заједно с криминалцима. Када су сазнали да сам Јеховин сведок, многи су ме питали како злочин који су починили утиче на њихов положај пред Богом.

Сведоци из Сан Хозеа платили су кауцију за мене тако да сам био на слободи док је трајао судски процес. Један адвокат из Лос Анђелеса који је заступао оптуженике у случајевима повезаним с грађанским правима, бесплатно је прихватио мој случај. Судија је одлучио да ме ослободи под условом да престанем с пионирском службом, прихватим неки световни посао и да се сваког месеца јављам савезним властима. Нисам прихватио ту одлуку, па сам зато осуђен на две године затвора на Макнил острву, у држави Вашингтон.  Време које сам тамо имао користио сам за појачан библијски студиј. Такође сам научио да куцам на писаћој машини. Због доброг понашања ослобођен сам за мање од две године. Одмах сам извршио припреме да наставим с пионирском службом.

Повећане активности

У зиму 1947. додељено ми је да с још једним пиониром радим на шпанском говорном подручју у Колорадо Ситију, у Тексасу. Међутим, било је толико хладно да смо се преселили у Сан Антонио, где је топлија клима. Међутим, тамо је толико падала киша да је то пореметило нашу службу од врата до врата. Убрзо нам је понестало новца. Недељама смо живели на сендвичима од свежег купуса и на чају од луцерке. Мој партнер се вратио кући, а ја сам остао. Када су Сведоци који су говорили енглески приметили у каквој сам ситуацији почели су да ми помажу.

Следећег пролећа сам се вратио на моју доделу у Колорадо Сити, и касније је тамо основана једна мала скупштина на шпанском језику. Онда сам се преселио у Свитвотер, у Тексасу, где сам помагао да се оснује још једна скупштина на шпанском. Док сам био тамо, примио сам позив да од 22. фебруара 1950. похађам 15. разред Библијске школе Гилеад Watchtowera за обучавање мисионара. После градуације у лето те године на међународном конгресу на њујоршком Јенки стадиону, остао сам три месеца у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину. Тамо сам обучаван за доделу у Мексичкој подружници.

Рад у Мексику

Дошао сам у Мексико Сити 20. октобра 1950. Око две недеље касније наименован сам за надгледника подружнице, и то сам радио четири и по године. Искуство које сам стекао у пионирској служби, у затвору, у Гилеаду и у Бруклину веома ми је користило. Када сам стигао у Мексико, брзо сам увидео да је било потребно изградити духовност наше мексичке браће и сестара. Нарочито је било потребно да им се помогне да се држе високих моралних мерила из Божје Речи.

У латиноамеричким земљама, укључујући и Мексико, било је уобичајено да парови живе заједно, а да нису законски венчани. Религије хришћанског света, нарочито римокатоличка црква, дозволиле су да овај небиблијски обичај преовлада (Јеврејима 13:4). Тако су неки постали чланови скупштина Јеховиних сведока иако нису били законски венчани. Учињена је једна припрема да се таквим особама да рок од шест месеци да то исправе. Иначе више не би били признати као Јеховини сведоци.

Многима је било лако да доведу свој живот у ред. Требало је само да легализују своју везу тако што ће се венчати. Други су имали много компликованије ситуације. На пример, неки су се два па чак и три пута женили или удавали, а ниједном се нису законски развели. Када су најзад брачни односи међу Јеховиним народом били у складу са учењима из Божје Речи, скупштине су уживале изврсне духовне благослове (1. Коринћанима 6:9-11).

У то време је ниво образовања у Мексику у глобалу био низак. Чак и пре него што сам стигао 1950, канцеларија подружнице је почела у скупштинама да организује разреде за описмењавање. Ти разреди су онда били реорганизовани и учињене су припреме да се региструју код власти. Од 1946, од када се чувају извештаји, преко 143 000 особа у Мексику је научило да чита и пише у разредима које су водили Сведоци!

Закон у Мексику је био веома ограничавајућ што се тиче религије. Међутим, недавних година одиграле су се важне промене у овом погледу. Године 1992. прихваћен је нови закон у вези с религијом, тако да су 1993. Јеховини сведоци у Мексику регистровани као религиозна организација.

 За мене су ове промене биле извор велике радости, јер сам раније мислио да је тако нешто немогуће. Годинама сам увек изнова посећивао владине службенике и наилазио на прилично неповерљив став. Међутим, лепо је видети како је то решено уз помоћ Правног одељења из наше подружнице, тако да сада имамо релативно мало сметњи у нашем делу проповедања.

Служење са супругом која је мисионар

Када сам стигао у Мексико, тамо је већ било много дипломаца из претходних разреда Гилеада. Једна од њих била је Естер Вартанијан, једна Јерменка, која је почела да пионири 1942. у Валеју (Калифорнија). Венчали смо се 30. јула 1955. и после тога наставили с нашом доделом у Мексику. Естер је и даље била у мисионарској служби, а ја сам служио у подружници, где смо и живели.

Естер је 1947. стигла на своју прву мисионарску доделу у Монтереј (Нуево Леон, Мексико). Тамо је била само једна скупштина са 40 Сведока, али 1950. када је прешла у Мексико Сити биле су четири скупштине. У нашој подружници близу Мексико Ситија сада служе два младића с чијим породицама је Естер проучавала Библију када је служила у Монтереју.

Давне 1950. подручје на ком су мисионари проповедали у Мексико Ситију обухватало је већи део града. Свој додељени терен прелазили су пешице или у веома старим крцатим аутобусима. Када сам стигао крајем 1950. тамо је било седам скупштина. Сада их у Мексико Ситију има око 1 600, с преко 90 000 објавитеља Краљевства, а прошле године је више од 250 000 особа присуствовало Меморијалу Христове смрти! Током година, Естер и ја смо имали предност да служимо у многим од ових скупштина.

 Када Естер и ја започнемо неки библијски студиј, увек настојимо да заинтересујемо поглавара породице тако да читава породица буде укључена. Тако смо видели како многе велике породице долазе да служе Јехови. Верујем да је један од разлога за брз напредак правог обожавања у Мексику тај што се често читаве породице уједињују у правом обожавању.

Јехова је благословио дело

Од 1950. напредак дела у Мексику је био пажње вредан, и што се тиче бројчаног пораста и што се тиче промена у организацији. Право је задовољство допринети на један скроман начин том порасту, сарађујући с тако гостољубивим и срећним људима.

Карл Клајн, који служи као члан Водећег тела Јеховиних сведока, и његова жена Маргарет, посетили су нас пре неколико година док су били на годишњем одмору. Брат Клајн је хтео да осети пулс дела на мексичком подручју, зато су он и Маргарет дошли у скупштину Сан Хуан Тезонтла, близу Мексико Ситија, коју смо ми у то време посећивали. Наша дворана је била мала, око 4,5 метара широка и 5,5 метара дугачка. Када смо стигли већ је било око 70 особа и једва да је остало места и за стајање. Старији су седели на столицама, млађи на клупама, а мала деца на циглама или на поду.

Брата Клајна је посебно одушевило то што су сва деца држала своје Библије и заједно с говорником тражила библијски цитат. После јавног предавања, брат Клајн је причао на темељу Матеја 13:19-23 и рекао је да у Мексику има много ’добре земље‘ о којој је Исус говорио. Данас седморо од оне деце која су тог дана била у публици раде на великом пројекту проширења наших објеката подружнице близу Мексико Ситија. Једно служи у Бетелу, а неколико других су пионири!

Када сам дошао у Мексико Сити у нашој подружници је било само 11 чланова. Сада имамо око 1 350 њих који овде раде и око 250 оних који раде на изградњи нових објеката подружнице. Када све то буде завршено, вероватно 2002, моћи ћемо да сместимо још око 1 200 особа у наше проширене објекте. Замислите само, 1950. смо имали мање од 7 000 објавитеља Краљевства у целој земљи, а сада имамо преко 500 000! Срце ми је препуно радости док посматрам како Јехова благосиља труд наше понизне браће у Мексику која тако напорно раде да би га хвалили.

Суочавање с једним великим изазовом

У последње време мој највећи изазов је болест. Углавном сам био здрав. Али новембра 1988. имао сам мождани удар који је много утицао на моје физичке способности. Захваљујући Јехови и помоћу вежби и других терапија у извесној мери сам се опоравио, али неки делови мога тела не реагују како бих ја хтео. И даље сам на лечењу и на медицинској нези како бих спречио јаке главобоље и друге последице које су још остале.

Премда не могу више радити онолико колико бих хтео, налазим задовољство у сазнању да сам многима помогао да сазнају за Јеховине намере и да постану његове предане слуге. Такође волим да, кад год могу, разговарам с многом хришћанском браћом и сестрама када су у посети нашој подружници; осећам да се тако узајамно храбримо.

Много ме јача сазнање да Јехова цени нашу службу и да оно што смо урадили није узалудно (1. Коринћанима 15:58). Упркос мојим ограничењима и болести, узимам к срцу речи из посланице Колошанима 3:23, 24: „Што год чините, радите на томе целом душом као Јехови, а не људима, јер знате да ћете од Јехове примити одговарајућу награду наследства.“ Држећи се овог савета, научио сам да служим Јехови целом душом упркос кушњама.

[Слика на 24. страни]

Када сам био пионир, 1942.

[Слика на 24. страни]

Моја супруга на почетку своје мисионарске доделе у Мексику 1947.

[Слика на 24. страни]

Са Естер данас

[Слике на 26. страни]

Горе лево: наша бетелска породица у Мексику 1952. и ја напред

Изнад: Преко 109 000 присутних на стадиону у Мексико Ситију за обласни конгрес 1999.

Доле лево: Наши нови, готово завршени, објекти подружнице