КЕТРИН је одрасла у Сједињеним Државама и крстила се са 16 година као Јеховин сведок. Била је веома ревна и савесна у служби проповедања, али су људи на подручју где је проповедала имали врло мало интереса за поруку о Краљевству. Она каже: „Читала сам у нашој литератури о људима који су се молили Богу да пошаље некога ко би им помогао да га упознају. Често сам размишљала о томе како би било лепо да и ја пронађем једну такву особу, али то се никада није десило.“

Након што је годинама проповедала на том подручју, Кетрин је почела да размишља о могућности да се пресели негде где људе више занима порука о Краљевству. Међутим, питала се да ли је дорасла томе. Само је једанпут у свом животу била одвојена од своје породице, и то на две седмице, а све то време се борила с носталгијом. Ипак, победила је њена жеља да доживи радост која произлази из помагања другима да упознају Јехову. Након што је размислила о неколико места где би могла да се пресели, писала је подружници на Гуаму и добила информације које су јој биле потребне. У јулу 2007, када је имала 26 година, преселила се на Сајпан, острво у Тихом океану, удаљено од њеног дома око 10 000 километара. До чега је довела та њена одлука?

Убрзо након што је дошла у нову скупштину, Кетрин је упознала Дорис, која је тада имала нешто више од 40 година и почела је да проучава Библију с њом. Након што су обрадиле прва три поглавља из књиге Шта Библија научава, Кетрин се забринула. Она каже: „Дорис је тако лепо напредовала да сам се је уплашила да ћу то некако покварити. Никада раније нисам ни са ким проучавала па сам сматрала да Дорис заслужује да је поучава нека искуснија сестра, можда њених година.“ Кетрин се молила Јехови да јој помогне да пронађе праву сестру којој би могла да повери Дорис. Затим се припремила да објасни Дорис да ће надаље неко други проучавати Библију с њом.

„Пре него што сам успела да ишта кажем“, прича Кетрин, „Дорис ми је рекла да би желела да поразговара са мном о проблему који има. Након што сам је саслушала, испричала сам јој како је Јехова мени помогао када сам била у сличној ситуацији и она ми се захвалила на помоћи.“ Затим је Дорис рекла Кетрин: „Јехова ми помаже преко тебе. Оног дана кад си први пут  дошла код мене, ја сам сатима читала Библију. Плакала сам и молила Бога да ми пошаље некога ко ће ми помоћи да је разумем. А онда си ти покуцала на моја врата. Јехова је услишио моју молитву!“ Док Кетрин прича о томе, сузе јој навиру на очи. Она каже: „Оно што је Дорис рекла био је одговор на моју молитву. Јехова ми је показао да могу да наставим да је поучавам.“

Дорис се крстила 2010. године и сада она проучава Библију с неколико особа. Кетрин каже: „Толико сам захвална што се испунила моја дугогодишња жеља да помогнем неком да постане Јеховин слуга!“ Данас Кетрин служи као специјални пионир на острву Козре, у Тихом океану.

У Микронезију је дошло око стотину ревне браће и сестара из иностранства (који имају од 19 до 79 година) да би проповедали на подручјима где нема довољно објавитеља. Њихова осећања могу се сажети у ономе што је рекла Ерика, која је 2006. дошла на Гуам, када је имала 19 година. Она каже: „Веома је занимљиво служити као пионир на подручју на ком људи желе да сазнају истину о Богу. Стварно сам захвална Јехови што ми је помогао да се одлучим на овај корак. То је најбољи начин живота!“ Данас она служи као специјални пионир на Ебају, острву које припада Маршалским острвима. Наравно, служење у страној земљи носи са собом и неке изазове. У даљем тексту ће бити речи како се они који су се преселили у Микронезију боре са три таква проблема.

Животни стандард. Након што се 22-годишњи Сајмон из Енглеске преселио на острво Палау 2007. године, убрзо је схватио да тамо не може зарадити ни приближно онолико колико је зарађивао у својој домовини. Он каже: „Морао сам да научим да не купујем све што пожелим. Сада унапред размислим шта ми треба од хране, а затим потражим где је најповољнија понуда. Када ми се нешто поквари, обично покушам да нађем половне делове и некога ко ће ми помоћи да то поправим.“ Шта он мисли о тој промени животног стандарда? Он каже: „То ми је помогло да научим шта је стварно важно у животу, као и да научим како да живим с мање новца. У неколико прилика је било очигледно како се Јехова побринуо за мене. Током седам година колико живим овде, увек сам имао храну и кров над главом.“ Јехова заиста подржава оне који су одлучили да живе скромније како би се више посветили служби проповедања! (Мат. 6:32, 33).

Носталгија. Ерика каже: „Веома сам блиска са члановима своје породице па сам се бринула да ће носталгија негативно утицати на моју службу.“ Како се изборила с тим? „Пре него што сам се преселила, читала сам у Стражарској кули чланке о носталгији. То ми је помогло да се касније борим с њом. У једном од тих чланака наведене су речи које је једна мајка упутила својој  ћерки: ’Јехова се може боље бринути о теби него ја.‘ Та чињеница ми је стварно дала снагу.“ Хана и Патрик служе на острву Мајуро, које припада Маршалским острвима. Хана се бори са носталгијом тако што се труди да се зближи са објавитељима у својој новој скупштини. Она каже: „Стално захваљујем Јехови за наше светско братство јер ми је оно попут породице. Без љубави и подршке моје духовне браће и сестара, никада не бих могла отићи да проповедам у некој другој земљи.“

Уклапање у нову средину. „Када дођеш у нову земљу, готово све ти је страно“, каже Сајмон. „Понекад ми засмета што не могу да се нашалим тако да ме људи овде потпуно разумеју.“ Ерика каже: „У почетку сам се осећала запостављено, али то ми је помогло да преиспитам мотиве због којих сам се преселила. Учинила сам то да бих могла више урадити за Јехову, а не због неке личне користи. С временом сам међу браћом и сестрама пронашла многе добре пријатеље и они ми заиста много значе.“ Сајмон се потрудио да научи палауски језик, што му је помогло да ’широм отвори своје срце‘ према тамошњој браћи и сестрама (2. Кор. 6:13). Они су га због тога заволели. Када објавитељи који су се преселили у другу земљу раде раме уз раме с локалним објавитељима, развијају се многа блиска пријатељства. Које још благослове добијају они који су спремни да се преселе на подручја на којима има мало објавитеља?

Апостол Павле је рекао: „Ко обилно сеје, обилно ће и жети“ (2. Кор. 9:6). Ово начело се сасвим сигурно примењује и на оне који се труде да више учине у служби проповедања. Шта је то што они који су се преселили у Микронезију ’обилно жању‘?

У Микронезији је још увек релативно лако пронаћи особу која би желела да проучава Библију. То значи својим очима посматрати како особа учи библијска начела, примењује их у свом животу и духовно напредује. Патрик и Хана проповедају и на Ангауру, малом острву са 320 становника. Након што су тамо проповедали око два месеца, упознали су једну самохрану мајку. Она је одмах прихватила да проучава Библију, просто је гутала све што је сазнала из ње и доста тога је променила у свом животу. Хана каже: „Сваки пут након што бисмо изашли из њене куће и сели на бицикле, окренули бисмо се једно другом и рекли: ’Хвала ти, Јехова!‘ Знам да би Јехова свакако помогао овој жени да упозна истину на неки начин, али учинио је то управо преко нас зато што смо дошли да проповедамо на овом подручју. Ово је једно од најлепших искустава у нашем животу!“ Ерика каже: „Не може се описати каква је радост помоћи некоме да упозна Јехову!“

У многим земљама је потребно више објавитеља Краљевства. Да ли би могао да се преселиш у неку такву земљу? Моли Јехову да ојача у теби жељу да учиниш више у служби. Поразговарај о пресељењу са старешинама у својој скупштини, с покрајинским надгледником или са онима који су већ служили у некој земљи у којој је потребно више објавитеља. Када твоји планови постану конкретни, пиши подружници која надгледа дело на подручју на које би желео да се преселиш и затражи додатне информације које су ти потребне. * Хиљаде браће и сестара, млађих и старијих, самих и у браку, преселили су се тамо где је потребно више објавитеља. Можда им се и ти можеш придружити и већ сада с њима уживати у ’обилној жетви‘.