У Јеремији 31:15 пише: „Овако каже Јехова: ’У Рами се чује глас, нарицање и горко плакање. Рахела плаче за својим синовима. Неће да се утеши за својим синовима, јер их више нема.‘“

Рахела је имала два сина, али они нису умрли пре ње. Та чињеница би могла бацити сумњу на истинитост ових Јеремијиних речи, које су записане хиљаду година након Рахелине смрти.

Рахелин први син био је Јосиф (Пост. 30:22-24). Касније је родила још једног сина, Венијамина, али је умрла одмах по његовом рођењу. Самим тим, намеће се питање: Зашто се у Јеремији 31:15 каже да она плаче јер њених синова „више нема“?

Вреди запазити да су се њеном сину Јосифу касније родили Манасија и Јефрем (Пост. 41:50-52; 48:13-20). Јефремово племе је постало најистакнутије и најутицајније у северном краљевству Израела, па се на свих десет племена указивало тим именом. С друге стране, племе које је потекло од Рахелиног другог сина, Венијамина, чинило је с Јудиним племеном јужно краљевство. Према томе, могло би се рећи да Рахела у извесном смислу представља све израелске мајке, било у јужном било у северном краљевству.

У време кад је писана Јеремијина књига, северно десетоплеменско краљевство је већ потпало под асирску власт и многи Израелци су били у заточеништву. Међутим, могуће је да су неки Јефремови потомци успели да побегну на подручје Јуде. Вавилонци су 607. пре н. е. уништили јужно двоплеменско краљевство Јуде. Изгледа да су заробљени Јевреји тада били одведени у Раму, град који се налазио око осам километара северно од Јерусалима (Јер. 40:1). Могуће је да су неки чак били погубљени у том месту на подручју Венијаминовог племена, на ком је био и Рахелин гроб (1. Сам. 10:2). Према томе, Рахелино оплакивање синова могло би се, фигуративно говорећи, односити на оплакивање целог Венијаминовог племена или посебно оних који су погубљени у Рами. Друга могућност је да се тиме указује на све мајке у Божјем народу, које су оплакивале смрт или изгнанство Израелаца.

У сваком случају, Јеремијине речи о Рахелиној жалости пророчански указују на оно што се догодило вековима касније, у време кад је живот малог Исуса био у опасности. Краљ Ирод је наредио својим људима да у Витлејему, јужно од Јерусалима, побију све дечаке од две године наниже. Кад је та заповест извршена, ниједног од тих синова ’више није било‘. Замисли горко нарицање и очај мајки које су остале без деце! Изгледало је као да су се њихови јауци могли чути чак у Рами, северно од Јерусалима (Мат. 2:16-18).

У складу с тим, како у Јеремијино доба тако и у Исусово време, Рахелино оплакивање синова предочава жалост јеврејских мајки чија су деца побијена. Наравно, они који су умрли и такорећи су заточени у ’непријатељској земљи‘, у ропству смрти, биће ослобођени приликом ускрсења (Јер. 31:16; 1. Кор. 15:26).