ЗА ВЕСЕЛЕИЛА и Елијава градитељски послови нису били ништа ново. Као робови у Египту толико су напорно радили да би најрадије заборавили колико цигала су направили. Дошло је време да се гради свети шатор у Израелу, а њих двојица су изабрани да у томе предводе и постану занатлије највишег ранга (Изл. 31:1-11). Ипак, мало ко ће икада видети њихова изузетна дела. Да ли им је због тога било криво? Да ли је било битно да њихов рад буде примећен? Да ли је теби битно да други запазе оно што радиш?

Шатор састанка су красила права уметничка дела. Размисли, на пример, о златним херувимима који су били на ковчегу савеза. Апостол Павле је за њих рекао да су „славни“ (Јевр. 9:5). Замисли колико су лепе биле те фигуре од кованог злата! (Изл. 37:7-9).

Да су дела Веселеилових и Елијавових руку данас пронађена, била би достојна излагања у најпознатијим музејима, чији би им се бројни посетиоци безмало дивили. Али колико људи је имало прилику да их види у време кад су настала? Рецимо, херувими су се налазили у Светињи над светињама. Дакле, могао их је видети само првосвештеник и то једном годишње на Дан очишћења (Јевр. 9:6, 7). Зато их је мало ко икада видео.

Да си био на месту Веселеила и Елијава и толико труда уложио у израду тих изванредних уметнина, како би се осећао при помисли на то да их скоро нико неће видети? Данас људи имају осећај постигнућа ако у друштву стекну признање и дивљење. То сматрају мерилом успеха. Али с Јеховиним слугама није тако. Попут Веселеила и Елијава, ми смо задовољни када вршимо Јеховину вољу и имамо његово одобравање.

У Исусово време, многе верске вође су својим молитвама желеле да оставе утисак на друге. Међутим, Исус је саветовао нешто сасвим друго — да се молимо искрено,  а не са жељом да задивимо друге. Исус каже до чега ће то довести: „Тада ће ти твој Отац, који види у тајности, узвратити“ (Мат. 6:5, 6). Порука је јасна: није важно шта други мисле о нашим молитвама, већ шта Јехова мисли. Његово мишљење је оно што наше молитве чини заиста вредним. Исто важи за све што постижемо у нашој светој служби. Вредност онога што урадимо не зависи од тога да ли ће нас неко похвалити већ да ли је тиме задовољан Јехова, који „види у тајности“.

Кад је свети шатор био завршен, „облак [је] покрио шатор састанка и Јеховина слава испунила је шатор“ (Изл. 40:34). Био је то јасан доказ Јеховиног одобравања! Шта мислиш, како су се Веселеило и Елијав осећали у том тренутку? Иако њихова имена нису била угравирана на њихова дела, сигурно су осећали дубоко задовољство јер је Бог благословио труд који су уложили (Посл. 10:22). У годинама које су уследиле, несумњиво су били срећни јер се оно што су направили и даље користило за службу Јехови. Када у новом свету буду враћени у живот, сигурно ће се одушевити када сазнају да је шатор састанка коришћен за службу Јехови око 500 година!

Данас на пројектима у Јеховиној организацији има оних који раде као цртачи, сликари, музичари, фотографи, преводиоци и писци, али сви они остају анонимни. У том смислу, нико не „види“ шта раде. Исто се може рећи за огроман посао који се обавља у више од 110 000 скупштина широм света. Ко види како благајник испуњава формуларе на крају месеца? Ко запажа када секретар припрема скупштински извештај о служби проповедања? Ко примећује браћу и сестре који врше поправке на Дворанама Краљевства?

Веселеило и Елијав нису стекли трофеје, медаље нити плакете за изузетне рукотворине и квалитетну градњу. Али су зато стекли нешто далеко вредније — Јеховино одобравање. Јехова је сигурно запазио њихово дело. Угледајмо се на те људе који су служили понизно и спремног духа.