Оливетан — „скромни, незнатни преводилац“ француске Библије

Било је то 13. септембра 1540. Полиција је претраживала кућу Колена Пелана. У једној тајној просторији пронађени су неки сумњиви текстови, а међу њима и једна велика књига. На другој страници стајале су речи: „П. Робер Оливетанус, скромни, незнатни преводилац.“ Била је то валденшка Библија! Колен Пелан је ухапшен, осуђен за јерес и жив спаљен.

У ТО време је у Француској, као и у другим земљама Европе, Католичка црква прогањала реформисте како би искоренила њихова „подмукла“ учења. Један ватрени реформиста, Гијом Фарел, био је одлучан да на француском говорном подручју прошири идеје Мартина Лутера, вође протестантске реформације. Фарел, који је родом био из југоисточне француске покрајине Дофин, знао је да кључну улогу у борби идеја има штампана реч. Да би извршио своју мисију, била му је потребна довољна количина памфлета и другог штампаног материјала, као и Библија̂. Међутим, ко ће финансирати један такав подухват? Зашто то не би били валдензи, независна верска група посвећена проповедању библијске поруке?

Сабор у Шанфорану

Средином септембра 1532, валденшке барбе (пастори) одржали су сабор, то јест скуп у Шанфорану, сеоцету близу Торина у Италији. Већ неколико година, валдензи и вође реформације размењивали су идеје. Зато је Фарел заједно с још некима позван на овај сабор. Валдензи су желели да знају да ли се њихова учења слажу са онима које су проповедали Лутер и његове присталице. a

Фарелова речитост је у Шанфорану дошла до изражаја. Када су му валденшке барбе показале своје старе, руком писане Библије на њиховом дијалекту, он их је уверио да треба да финансирају штампање Библије на француском. За разлику од Лефевр д’Етапловог издања из 1523, које се заснивало на латинском преводу, требало је да ово ново издање буде преведено са хебрејског и грчког. Али ко је био дорастао једном таквом задатку?

Фарел је познавао правог човека за то. У питању је био Пјер Робер, познат као Оливетан, b млади учитељ из Пикардије, области на северу Француске. Био је близак рођак Жана Калвина и један од првих реформиста, а уједно и поуздана особа. Такође  је неколико година боравио у Стразбуру, посветивши се изучавању језика на којима је писана Библија.

Попут Фарела и многих других, Оливетан се склонио у Швајцарску. Пријатељи су га молили да прихвати задатак превођења. Премда је неколико пута одбио, на крају је ипак пристао да преведе Библију „са хебрејског и грчког језика на француски“. У исто време, од 800 златних круна колико је било потребно за штампање валдензи су приложили 500 — читаво богатство!

Врана и славуј

Почетком 1534, Оливетан је отишао у Алпе како би у миру започео свој посао окружен „немим учитељима“, својим књигама. На његовој библиотеци позавидео би му сваки савремени изучавалац. У њој су се налазили сиријски, грчки и латински преводи Библије, рабински списи, халдејске граматике и многе друге књиге. Што је најважније, имао је тадашње венецијанско издање хебрејског текста Библије.

Оливетан је свој превод такозваног Новог завета темељио на француском преводу Лефевр д’Етапла, премда се у многим приликама освртао на грчки текст приложен уз превод холандског књижевника Еразма. Из Оливетановог избора речи види се снажна жеља да се ослободи католичког утицаја. На пример, користио је израз „надгледник“ уместо „бискуп“, „тајна“ уместо „мистерија“ и „скупштина“ уместо „црква“.

Био је решен да такозвани Стари завет преведе са изворног хебрејског реч за реч. У шали је рекао да је преводити са хебрејског на француски исто као „учити милозвучног славуја да пева песму промукле вране“!

Оливетан је у хебрејском тексту више хиљада пута наишао на Божје име у облику тетраграма. Он га је преводио речју „Вечни“, изразом који је касније постао уобичајен у француским протестантским Библијама. Међутим, на неколико места одлучио је да стави име „Јехова“, као на пример у Изласку 6:3.

Готово невероватно, преводилац је 12. фебруара 1535, након свега годину дана, објавио да је његов рад завршен! Пошто је признао да је „већ дуго носио овај терет [превођења] сасвим сам“, очигледно је да је година 1534/1535. у ствари била врхунац дуготрајног, мукотрпног рада. „Урадио сам најбоље што сам умео“, скромно је рекао преводилац. Преостало је још само штампање прве француске Библије већим делом преведене са изворних језика.

У Пироовој штампарији

На сцену сада ступа штампар Пјер де Венгл, познат као Пиро Пикар, Фарелов пријатељ и реформиста. Након што га је Католичка црква прогнала из Лиона, настанио се у Нешателу у Швајцарској 1533. С новцем који су обезбедили валдензи, почео је навелико да штампа забрањено штиво. На пример, у његовој радионици су се штампали плакати којима се осуђивала миса, а неке од њих је видео чак и француски католички краљ Франсоа I.

 Де Венгл је сада поново покренуо штампарске пресе — овог пута ради штампања Библије! Да би се процес убрзао, тим од четири или пет радника радио је на обе пресе, слажући слова и штампајући табаке. Коначно, „године 1535, четвртог дана месеца јуна“ Де Венгл се потписао као штампар Оливетанове Библије. Преводилац је у предговору навео да своје дело посвећује оним несрећним верницима који су „сломљени и оптерећени... испразним традицијама“.

Коначни производ је испунио сва очекивања. Прелеп и једноставан француски текст, обогаћен читким, елегантним готским писмом, био је изливен у две колоне и подељен на поглавља и одломке. Белешке на маргинама сведоче о стручности преводиоца. Ово дело такође красе уводни коментари, додаци, табеле и стихови. На самом крају, једна кратка рима у акростиху открива следеће: „Валдензи, што јеванђеље објављују, ово благо свом народу дарују.“

Ремек-дело... и неуспех

Некада презрен Оливетанов рад данас је општепризнат као истинско ремек-дело учености. Штавише, његов превод је три стотине година служио као основа за протестантске преводе Библије.

Иако је одштампано око хиљаду примерака Оливетанове Библије, оне се нису добро продавале будући да није постојала ефикасна мрежа дистрибуисања. Такође, француски језик је у то време доживљавао нагле промене. Поред тога, огромна књига тешка пет килограма није баш била идеалан формат за путујуће проповеднике нити за оне који су је читали у тајности.

Премда је једна Библија стигла до куће Колена Пелана у Француској, што је поменуто на почетку, Оливетанов превод је заправо на тржишту доживео неуспех. Године 1670, скоро век и по касније, један примерак је још увек био у продаји у једној женевској књижари.

„Безимени без порекла“

Након завршене мисије Оливетану се губи сваки траг. Под лажним именима ревидирао је свој Нови завет и делове Старог завета. Такође се посветио својој другој великој љубави — поучавању. Овај предани учитељ је прерадио своју књигу намењену младима, Поука за децу, која искључиво на темељу Светог писма износи моралне поуке и увод у читање француског језика. Међу псеудонимима које је користио био је и Белисем де Белимаком, што значи „безимени без порекла“.

Оливетан је преминуо 1538. са нешто више од тридесет година, вероватно у Риму. Данас мало ко зна да је тај млади учени човек из Пикардије одиграо кључну улогу у томе да француска Библија доспе у руке многих људи. Његово име се врло ретко појављује у лексиконима. То вероватно не би сметало „скромном, незнатном преводиоцу“, Луију Роберу, познатом као Оливетан!

[Фусноте]

[Извор слике на 18. страни]

Archives de la Ville de Neuchâtel, Suisse /Photo: Stefano Iori

[Извори слика на 19. страни]

Слика лево: Alain Leprince - La Piscine-musée, Roubaix / Courtesy of the former Bouchard Museum, Paris

У средини и десно: Société de l’Histoire du Protestantisme Français, Paris

[Извор слике на 20. страни]

Société de l’Histoire du Protestantisme Français, Paris