Писмо из Норвешке

Посета снежном пространству

РАНО је зимско јутро. Виримо кроз завесе да видимо какво је време напољу. Како је само лепо видети ведро, плаво небо! Провешћемо три дана у служби проповедања на Финмарксвиди — великој висоравни изнад Северног поларника.

Зиме су хладне у Норвешкој, због чега помало стрепимо од одласка у северне пределе. На срећу, путујемо са троје Јеховиних сведока који живе тамо. Они знају шта можемо очекивати и дају нам добре савете.

Овде нема пуно путева. Најбољи начин да се дође до људи у удаљеним областима јесте помоћу моторних санки. На ово превозно средство и додатне санке које вуче пакујемо нашу одећу, залихе хране и горива. Бескрајна снежна висораван се простире пред нама докле год поглед сеже. Снег светлуца попут дијаманата на сунчевим зрацима. Поглед је толико леп да одузима дах!

На Финмарксвиди живе ирваси, лосови, рисови, зечеви, лисице, ждеравци и мала популација медведа. Међутим, највише се радујемо што имамо прилику да дођемо до људи у овој удаљеној области. Посебно смо одушевљени јер ћемо срести припаднике народа Сами, који живе од узгајања ирваса или раде у планинарским домовима.

Испред првог таквог дома на који наилазимо, срећемо неколико младих који су са својим школским друговима дошли на нордијско скијање. Застају да попричају с нама и питају нас шта радимо. Наравно, радо смо им објаснили да преносимо поруку из Библије. „Пуно успеха!“, каже нам један од њих док одлазимо. Поново смо на путу, прелазимо велика залеђена језера и снегом прекривену пустош. Да ли ћемо можда видети крдо ирваса?

Док се приближавамо малој колиби, топло нас поздравља један човек. Он је један од ретких људи који овде живе. Видео је да су нам санке покварене и љубазно се нуди да их поправи. Он то ради полако; људи овде нису у журби. Начин на који ради и нас чини опуштенима. Након поправке, захваљујемо му и показујемо неколико мисли из Библије у вези с тим зашто Бог допушта патњу. Слуша нас пажљиво. На  крају узима књигу Шта Библија заиста научава?, као и часописе Стражарска кула и Пробудите се! Осмехује се и каже: „Хвала што сте ме посетили.“

Након још неколико разговора, почиње да пада мрак и ми се упућујемо ка брвнари у којој ћемо преспавати. Наједном угледамо лисицу. Њено црвено крзно се пресијава и у прелепом је контрасту са белим снегом. Лисица застаје за тренутак, радознало нас гледа и потом наставља даље. Почиње да пада снег, што нам отежава да видимо пут. Какво олакшање када смо напокон угледали брвнару! Палимо ватру у пећи и постаје све топлије. Срећни смо иако осећамо велики умор након што смо се цео дан труцкали на нашим санкама.

Јутро је дошло и сувише брзо. Поново товаримо ствари на наше санке и спуштамо се у ниже пределе, пратимо речно корито и стижемо до другог планинарског дома. Ту се упознајемо са младићем с којим делимо неколико охрабрујућих мисли из Библије. Он нам сусретљиво показује најлакши начин да се вратимо на стазу.

Освануо је последњи дан нашег боравка. Док улазимо у Национални парк Стабурсдален, указује нам се прелеп призор — снегом прекривене планине у даљини које обасјавају сунчеви зраци. Пред нама се појављује велико крдо ирваса! Мирно пасу и својим великим копитима копају кроз снежни прекривач да би дошли до лишајева и маховине. У даљини видимо човека из народа Сами како седи на моторним санкама. Он у тишини посматра своје ирвасе. Његов пас брижно чува крдо и држи га на окупу. На тренутак се окреће према нама и њуши нас. Међутим, убрзо се враћа свом послу. Преносимо нашу поруку власнику крда, а он је пријатељски расположен и слуша нас.

У повратку кући размишљамо о свима на које смо наишли током овог путовања дугог 300 километара. Сматрамо чашћу то што смо могли мало допринети томе да се са библијском поруком стигне до људи у овом снежном пространству.

[Извор слике на 15. страни]

© Norway Post