„ШТА је истина?“ То питање је Понтије Пилат, римски намесник Јудеје у првом веку, поставио Исусу, коме је требало да суди (Јован 18:38). Наравно, Пилат није стварно трагао за истином. Заправо, његово питање открива његов скептичан и циничан став. По свему судећи, за Пилата је истина била оно у шта човек изабере да верује или оно чему је поучен. Боље речено, сматрао је да не постоји начин да се утврди шта је истина. Многи данас деле његово мишљење.

Верници у Европи у XVI веку суочили су се с питањем у шта да верују. Били су поучени да верују у папин примат и друга црквена учења, а онда су се сусрели с новим идејама реформације. У шта да верују? Како да утврде шта је истина?

У том периоду су три човека, а сигурно је ту било и других, одлучно трагала за истином. * Како је текла њихова потрага? Шта су открили? Погледајмо заједно.

Волфганг Капито је био младић са снажним верским уверењима. Студирао је медицину, права и теологију. Године 1512, постао је свештеник једне парохије, а затим је био у служби надбискупа од Мајнца.

У почетку је Капито покушавао да ублажи ревност реформиста, који су се супротстављали католичкој догми. Међутим, убрзо је и сам почео да заступа реформацију. На који начин? Када се сусретао с различитим наукама, сматрао је да је „за просуђивање учења која се проповедају најбоље мерило Библија, јер је једино она поуздана“, наводи историчар др Џејмс Кителсон. Капито је закључио да црквено учење о транссупстанцијацији и одавање части свецима немају темељ у Библији. (Видети оквир  „Они су желели да ’виде је ли то тако‘“.) Напустио је свој угледан положај у служби надбискупа 1523. и настанио се у Стразбуру, тадашњем центру реформације.

У његовом дому у Стразбуру сакупљали су се они који се нису слагали са црквеним учењима и сигурно су дискутовали о многим верским питањима и библијским наукама. Иако су неки реформисти и даље веровали у Тројство, у Капитовим списима „нема речи о доктрини о Тројству“, наводи једна књига о реформацији (The Radical Reformation). Због чега је било тако? На Капита је велики утисак оставио шпански теолог Мигел Сервето, који се позивао на библијске  стихове како би оповргао Тројство. *

Пошто би порицање Тројства имало кобне последице, Капито је био опрезан и није отворено износио своје мишљење. Међутим, из његових списа се може наслутити да је сумњао у науку о Тројству, чак и пре него што је упознао Сервета. Један католички свештеник је касније написао да су Капито и његови сарадници „у приватности разговарали о највећим тајнама религије [и] одбацили тајну о светом Тројству“. Сто година касније, Капито се нашао први на списку најпознатијих писаца против Тројства.

Капито је веровао да је Библија извор истине. „Нека Библија и Христов закон увек имају последњу реч у теологији“, рекао је. Према др Кителсону, Капито је „тврдио да је главни пропуст учених теолога занемаривање Писма“.

Још један човек који је имао искрену жељу да сазна истину из Божје Речи био је Мартин Целаријус (познат и по имену Мартин Борхаус), који је боравио у Капитовом дому 1526.

Мартин Целаријус се родио 1499. и био је марљив студент теологије и филозофије. Радио је као учитељ у немачком граду Витенбергу. Пошто је Витенберг био колевка реформације, имао је прилику да се упозна с Мартином Лутером и другима који су се залагали за реформу црквених учења. На основу чега је Целаријус просуђивао шта су људске идеје, а шта библијска учења?

У једној књизи је забележено да је он веровао да је за спознају истине потребно „марљиво читање Светог писма, често упоређивање његових делова, као и молитва заједно с покајањем“ (Teaching the Reformation). Шта је утврдио испитивањем Библије?

У јулу 1527, Целаријус је своја запажања објавио у књизи De operibus Dei. Написао је да су црквени сакраменти, као што је транссупстанцијација, само симболика. Према речима професора Робина Барнса, он је у својој књизи такође „изнео тумачење библијских пророчанстава по којима ће након предстојећег времена невоље и патње уследити свеопшта обнова и блаженство“ (2. Петрова 3:10-13).

Посебно су значајни Целаријусови кратки коментари о природи Исуса Христа. Иако није директно побијао учење о Тројству, направио је разлику између „Небеског Оца“ и „његовог Сина, Исуса Христа“, и написао је да је Исус био један од многих богова и синова свемоћног Бога (Јован 10:34, 35).

Теолог Роберт Волас је 1850. навео да се у Целаријусовим списима не може видети да је заступао Тројство какво је било уобичајено у XVI веку. * Неколико изучавалаца је закључило да се Целаријус очигледно није слагао са доктрином о  Тројству. За њега се каже да га је Бог користио „да шири знање о истинитом Богу и Христу“.

Око 1527, у Витенбергу је такође живео теолог Јоханес Кампанус, који се сматра једним од најученијих људи свог времена. Иако се налазио у самом центру реформације, није се слагао с неким учењима Мартина Лутера. Зашто?

Кампанус је био против учења о транссупстанцијацији, али исто тако и против учења о консупстанцијацији. * Према писцу Андреу Сегенију, Кампанус је веровао да „хлеб као материја увек остаје хлеб, али као сакрамент, симболично представља Христово тело“. У Марбургу је 1529. одржана верска расправа на којој се говорило управо о овим питањима. Кампанусу није било дозвољено да изнесе оно што је сазнао из Светог писма. Након те расправе су га избегавали остали реформисти из Витенберга.

Реформисте су посебно узнемиравала Кампанусова веровања о Оцу, Сину и светом духу. У својој књизи Restitution из 1532, Кампанус је рекао да су Исус и његов Отац две особе. Објаснио је да су Отац и Син „једно“ као што се за мужа и жену каже да су „једно тело“ — у јединству, али су то и даље две особе (Јован 10:30; Матеј 19:5). Запазио је да се у Библији користи управо то поређење када се говори о Очевом ауторитету над Сином: „Жени је поглавар мушкарац, а Христу је поглавар Бог“ (1. Коринћанима 11:3).

Шта је Кампанус рекао о светом духу? Поново се позвао на Библију и написао: „Ниједан стих у Библији не указује да је Свети Дух трећа особа [...] Божји дух има активна својства у смислу да Бог ту своју духовну силу користи да спроведе све што науми“ (Постанак 1:2).

Лутер је Кампануса назвао богохулником и противником Божјег Сина. Један други реформиста је захтевао његово погубљење. Међутим, то Кампануса није застрашило. Према књизи The Radical Reformation, „Кампанус је био уверен да је за пад Цркве криво игнорисање изворног апостолског и библијског објашњења природе Бога и човека“.

Кампанус никада није имао намеру да оснује неку верску заједницу. Он каже да је узалуд трагао за истином „међу сектама и јеретицима“. Зато се надао да ће се Католичка црква путем обнове вратити правом хришћанском учењу. Међутим, католичке власти су га на крају ухапсиле и изгледа да је у затвору провео чак 20 година. Историчари сматрају да је преминуо око 1575.

Марљиво истраживање Библије помогло је Капиту, Целаријусу и Кампанусу да разликују истину од лажи. Иако нису сви њихови закључци били у потпуности у складу с Библијом, они су је понизно истраживали и ценили истину коју су открили.

Апостол Павле је подстакао сухришћане: „Све проверавајте да бисте се у то уверили, држите се онога што је добро“ (1. Солуњанима 5:21). Уколико трагате за истином, у томе вам може помоћи књига са одговарајућим насловом Шта Библија заиста научава?