Неким људима треба пуно времена да нешто науче на својим грешкама. Ја сам био један од њих. Рођен сам и одрастао у Барселони, другом по величини граду у Шпанији. Моја породица је живела у Соморостру, насељу које заузима велики део градске обале. Тај део града био је познат по криминалу и препродаји дроге.

 Моји родитељи су имали деветоро деце, а ја сам био најстарији. Пошто смо били веома сиромашни, отац ме је послао да радим као сакупљач лоптица у оближњем тениском клубу. Имао сам десет година и радио сам десет сати сваког дана. Због тога нисам могао да идем у школу као друга деца мојих година. Када сам напунио 14 година, почео сам да радим у једној радионици на машинама за обраду метала.

 Године 1975, позван сам на одслужење војног рока, што је у Шпанији било обавезно. Желео сам да се бавим нечим узбудљивим, па сам се пријавио у Шпанску легију странаца у Мелиљи, шпанској енклави у северној Африци. У то време сам се уплео у мрачни свет дроге и алкохола.

 Када сам напустио Легију, вратио сам се у Барселону и оформио банду. Крали смо све што нам је допадало шака. Затим бисмо украдену робу продавали да бисмо имало новца за дрогу. Почео сам да узимам LSD и амфетамине и живот ми се вртео око секса, алкохола и коцке. Због тако деструктивног начина живота био сам све насилнији. Увек сам са собом носио нож, секиру или мачету и нисам се устезао да их употребим ако сам сматрао да је то неопходно.

 Једном приликом смо украли аутомобил и полицијска потера је кренула за нама. Било је као на филму. После отприлике 30 километара почели су да пуцају на нас. На крају смо се слупали и сви смо побегли. Када је мој отац сазнао за то, избацио ме је из куће.

 Наредних пет година улице су постале мој дом. Спавао сам у пролазима, камионима, на клупама у парковима и на гробљима. Неко време сам чак живео у пећини. Мој живот није имао никаквог смисла и мислио сам да није важно да ли сам жив или мртав. Сећам се да сам се под утицајем дроге секао по зглобовима и рукама. И дан-данас имам ожиљке од тога.

 Када ми је било 28 година, мајка ме је нашла и позвала ме да се вратим кући. Рекао сам да хоћу и обећао сам јој да ћу средити свој живот, али ми је требало много времена да испуним то обећање.

 Једног поподнева, двоје Јеховиних сведока је дошло на наша врата. Док сам их слушао, отац ми је довикивао из куће да им залупим врата пред носом. Али пошто никада нисам волео да слушам наређења, игнорисао сам га. Понудили су ми три књижице, које сам радо узео. Питао сам их где се састају и неколико дана касније сам се појавио испред Дворане Краљевства.

 Прво ми је упало у очи како су сви били лепо обучени. За разлику од њих, ја сам имао дугу косу, неуредну браду и похабану одећу. Било је очигледно да се не уклапам, па сам зато остао испред Дворане. Али сам се изненадио када сам међу тим људима у оделу препознао Хуана с којим сам некад био у банди. Касније сам сазнао да је постао Јеховин сведок само годину дана раније. Његово присуство ми је дало храбрости да уђем унутра и будем на састанку. Тада је у мом животу све почело да се мења.

 Прихватио сам да проучавам Библију и брзо сам увидео да ако желим да ме Бог прихвати морам да променим своју насилну нарав и неморални начин живота. То није било лако. Схватио сам да морам да се променим „обнављањем свог ума“ (Римљанима 12:2). Божје милосрђе ме је дубоко дирнуло. Упркос свим мојим грешкама, осећао сам да ми Бог пружа још једну шансу. Оно што сам учио о Јехови Богу дубоко се урезивало у моје срце. Постало ми је јасно да постоји Створитељ коме је стало до мене (1. Петрова 5:6, 7).

 То ме је подстакло да се мењам. На пример, када сам током проучавања наишао на тему дувана, рекао сам себи: „Ако Јехова Бог жели да останем чист у свему онда је готово са цигаретама“ (2. Коринћанима 7:1). И завршиле су у ђубрету!

 Морао сам и да престанем да узимам и продајем дрогу. За то ми је требало мало више времена и снаге. Да бих то успео, знао сам да морам да прекинем везе с некадашњим друштвом. Због утицаја који су вршили на мене, нисам могао духовно да напредујем. Међутим, с временом сам више почео да се ослањам на Бога и на своје нове пријатеље у скупштини. Никада раније нисам доживео да ме неко тако воли и да брине за мене. Како су месеци пролазили, коначно сам успео да прекинем с дрогом и да обучем „нову личност“, која ће ми омогућити да добијем Божје признање (Ефешанима 4:24). Крстио сам се као Јеховин сведок у августу 1985.

 Библија је мом животу дала нови смисао. Ослободила ме је навика које су уништавале моје тело и достојанство. Више од 30 мојих некадашњих пријатеља умрло је од сиде или неке друге болести повезане с дрогом. Како сам само захвалан што сам примењујући библијска начела избегао такве трагичне последице.

 Ножеви и секире које сам некада као младић носио, сада су ствар прошлости. Никада нисам ни помислио да ћу уместо тога носити Библију да бих помагао људима. Моја супруга и ја сада доста времена посвећујемо проповедању.

 Моји родитељи никада нису постали Јеховини сведоци, али цене позитиван утицај који Библија има на мене. Мој отац је чак бранио Јеховине сведоке пред свим својим колегама. Њему је потпуно јасно да је моја нова вера одговорна за промене набоље у мом животу. Моја мајка увек каже да је требало раније да почнем да проучавам Библију. Потпуно се слажем с њом.

 Из личног искуства сам видео колико је бесмислено тражити задовољство у дрогама и другим пороцима. Сада истинско задовољство проналазим у томе што другима преносим оно што сам научио из Божје Речи, оно што ми је буквално спасло живот.