Čemu nas uči priroda?

„Pitaj, molim te, stoku, i poučiće te, i ptice nebeske, i reći će ti. Za zemlju se zanimaj, i poučiće te, ribe morske ispričaće ti“ (JOV 12:7, 8).

NAUČNICI i inženjeri u poslednjih nekoliko godina doslovno uče od biljaka i životinja. U okviru naučne grane zvane biomimetika, oni proučavaju i kopiraju građu i karakteristike različitih živih bića nastojeći da stvore nove proizvode i poboljšaju kvalitet postojećih mašina. Dok budete osmatrali sledeće primere, pitajte se: ’Kome zaista pripada zasluga za sve to?‘

Šta otkrivaju kitova peraja

Šta konstruktori aviona mogu naučiti od grbavog kita? Mnogo toga. Odrastao grbavi kit težak je oko 30 tona (kao natovaren kamion) i ima relativno kruto telo s velikim perajima koja podsećaju na krila. Ova 12 metara duga životinja izuzetno je okretna u vodi. Na primer, kada je gladan, grbavi kit ponekad pliva uvis, praveći spiralne krugove ispod račića ili ribe kojima se hrani, sve vreme izbacujući mnoštvo mehurića. Ti mehurići formiraju usku cilindričnu „mrežu“, prečnika svega metar i po, koja potiskuje ribu i račiće prema površini. Kit se zatim gosti svojim uredno serviranim obrokom.

Naučnike je posebno zanimalo kako ovo stvorenje koje ima tako kruto telo uspeva da pravi neverovatno uske krugove dok pliva. Ustanovili su da je tajna u obliku kitovih peraja. Prednja ivica njegovih peraja nije glatka, kao kod avionskog krila, već je zupčasta, s nizom ispupčenja zvanih tuberkulumi.

Dok kit seče vodu, ta ispupčenja stvaraju veću silu uzgona i smanjuju otpor vode. Kako  to? U časopisu Natural History objašnjava se da zahvaljujući njima voda brže klizi niz peraja formirajući pri tom ujednačen kružni tok, čak i kada kit pliva uvis pod vrlo oštrim uglom. Ako bi prednja ivica peraja bila glatka, kit ne bi mogao da pravi tako uske krugove dok pliva uvis jer bi se voda iza peraja uzburkala i stvarali bi se vrtlozi, tako da ne bi bilo sile uzgona.

Kako bi se ovo otkriće moglo praktično primeniti? Po svemu sudeći, letelicama čija bi krila bila konstruisana po uzoru na građu kitovih peraja bilo bi potrebno manje zakrilaca i drugih mehaničkih uređaja koji regulišu protok vazduha. Takva krila bi bila sigurnija i lakša za održavanje. Džon Long, stručnjak za biomehaniku, veruje da ćemo uskoro „na svakom mlaznom putničkom avionu verovatno moći da vidimo ispupčenja poput onih na perajima grbavog kita“.

Kopiranje galebovih krila

Naravno, konstrukcija avionskih krila već se temelji na građi ptičjih krila. Međutim, inženjeri su nedavno ostvarili još veći napredak u kopiranju građe ptičjih krila. „Istraživači s Floridskog univerziteta napravili su prototip bespilotne letelice koja može da lebdi, kao i da se naglo spušta i uspinje poput galeba“, izveštava se u časopisu New Scientist.

Galebovi izvode svoje neverovatne akrobacije tako što savijaju krila u zglobovima lakta i ramena. Po uzoru na ovu fleksibilnu konstrukciju krila, „kod ovog prototipa dužine oko 60 centimetara jedan mali motor kontroliše niz metalnih šipki koje pokreću krila“, piše New Scientist. Ta domišljato dizajnirana krila omogućavaju maloj letelici da lebdi i obrušava se između visokih zgrada. Postoji veliko interesovanje za proizvodnju aviona sa tako izuzetnim mogućnostima manevrisanja koji bi se koristio za pronalaženje hemijskog i biološkog oružja u velikim gradovima.

Kopiranje gekonovih stopala

Ljudi mogu mnogo toga naučiti i od kopnenih životinja. Na primer, mali gušter gekon može da se penje uza zid i da, okrenut naglavačke, stoji na plafonu. Po toj zadivljujućoj sposobnosti bio je poznat i u biblijska vremena (Poslovice 30:28). U čemu je tajna njegove sposobnosti da prkosi gravitaciji?

Gekon može da se kreće čak i po površinama glatkim kao staklo zahvaljujući sićušnim dlačicama zvanim sete, koje mu rastu  na stopalima. Iz njegovih stopala ne luči se lepak, već se prianjanje postiže pomoću jedne slabe molekularne sile. Naime, molekuli dveju površina vezuju se jedni za druge zbog veoma slabe privlačne sile poznate kao Van der Valsova sila. Gravitacija obično lako nadjača ovu silu, pa se tako čovek ne može popeti uza zid jednostavno prislanjajući ruke uz njega. Međutim, gekonove sićušne dlačice povećavaju površinu koja je u dodiru sa zidom. Kada se Van der Valsova sila višestruko umnoži pomoću hiljada dlačica na gekonovim stopalima, privlačnost koju ona stvara dovoljno je jaka da može izdržati težinu ovog sićušnog guštera.

Kako bi se ovo otkriće moglo iskoristiti? Veštački materijali napravljeni po uzoru na gekonova stopala mogli bi se koristiti kao zamena za čičak-traku, što je još jedan patent pozajmljen iz prirode. a U časopisu The Economist citiran je jedan istraživač koji je rekao da bi materijal napravljen od „gekon-trake“ mogao biti naročito koristan u „medicini, u slučajevima kada se ne mogu upotrebiti hemijski adhezivi“.

Kome treba odati priznanje?

U međuvremenu, NASA radi na modelu robota koji ima više nogu i hoda kao škorpija. Finski inženjeri su već napravili traktor sa šest nogu koji poput ogromnog insekta može da prelazi preko prepreka na putu. Drugi istraživači su proizveli tkaninu s malim preklopima čime se oponaša način na koji se borove šišarke otvaraju i zatvaraju. Građa morskog kovčega, ribe koja sa neverovatnom lakoćom klizi kroz vodu, poslužila je kao ideja za vozilo na kom trenutno radi jedan proizvođač automobila. Drugi istraživači ispituju sposobnost školjke petrovo uho da amortizuje udarce, nastojeći da naprave laganije i otpornije pancirne prsluke.

U prirodi ima toliko dobrih ideja da su istraživači osnovali bazu podataka u koju je već uključeno više hiljada bioloških sistema. Naučnici mogu da je koriste da bi pronašli „rešenja za probleme na koje nailaze prilikom konstruisanja“, piše The Economist. Prirodni sistemi koji se nalaze u toj bazi podataka nazivaju se „biološkim patentima“. Naravno, vlasnik patenta je osoba ili kompanija koja je zakonski registrovala novu ideju ili mašinu. U vezi sa bazom podataka bioloških patenata, The Economist piše: „Time što biomimetičke majstorije nazivaju ’biološkim patentima‘, istraživači samo ističu činjenicu da je priroda u stvari vlasnik patenta“.

Otkud u prirodi sva ta briljantna rešenja? Mnogi istraživači bi genijalne konstrukcije koje se nalaze u prirodi pripisali milionima godina evolucionih pokušaja i pogreški. Ipak, ne misle sve njihove kolege tako. U članku koji je 2005. objavljen u časopisu The New York Times, mikrobiolog Majkl Bihi je napisao: „Svuda [u prirodi] jasno se zapaža dizajn, što pruža jedan uverljiv, jednostavan argument, u skladu sa engleskom izrekom: ako nešto izgleda, hoda i kvače kao patka, onda — budući da nema činjenica koje bi dokazale suprotno — imamo puno pravo da zaključimo da je to patka.“ Do kakvog je zaključka on došao? „Ako su promišljenost i svrsishodnost u nečemu toliko očigledne, to se ne sme zanemariti.“

Sasvim sigurno, inženjer koji konstruiše bezbednije i efikasnije avionsko krilo zaslužuje priznanje za to. Slično tome, pronalazač koji izmisli zavoj sa širom primenom, prijatniju tkaninu ili efikasniji motor zaslužuje priznanje za svoj izum. U stvari, neko ko kopira tuđ izum, a ne pripiše zaslugu pronalazaču, mogao bi odgovarati za krivično delo.

S obzirom na to, da li vam izgleda logično to što vrhunski stručnjaci, koji sa ograničenim uspehom oponašaju prirodne sisteme kako bi rešili složene tehničke probleme, genijalnost same ideje pripisuju slepoj evoluciji? Ako kopija zahteva  inteligentnog konstruktora, šta reći za original? Zaista, ko zaslužuje veće priznanje, genijalni umetnik ili učenik koji imitira njegovu tehniku?

Logičan zaključak

Nakon osmatranja dokaza o dizajnu koji se ogleda u prirodi, mnogi umni ljudi dele osećanja psalmiste koji je napisao: „Kako je mnogo dela tvojih, o Jehova! Sva si ih mudro načinio, puna je zemlja stvaralaštva tvoga“ (Psalam 104:24). Biblijski pisac Pavle došao je do sličnog zaključka. On je napisao: „Jer [Božja] nevidljiva svojstva, naime njegova večna moć i božanstvo, jasno se vide još od stvaranja sveta, budući da se razabiru po onome što je stvoreno“ (Rimljanima 1:19, 20).

Međutim, mnogi iskreni ljudi koji cene Bibliju i veruju u Boga smatraju da je Bog možda putem evolucije stvorio čudesna dela u prirodi. Šta Biblija kaže o tome?

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 5. strani]

Otkud u prirodi sva ta briljantna rešenja?

[Istaknuti tekst na 6. strani]

Ko je izumeo ono što vidimo u prirodi?

 [Okvir/Slike na 7 strani]

Ako kopija zahteva inteligentnog konstruktora, šta reći za original?

Avion sa izuzetnim mogućnostima manevrisanja, čija su krila konstruisana po uzoru na galebova

Gekonova stopala se ne prljaju, nikada ne ostavljaju tragove, prianjaju za sve osim za teflon i lako se pričvršćuju za podlogu i odvajaju od nje. Istraživači pokušavaju da ih kopiraju

Hidrodinamična građa ribe morski kovčeg poslužila je kao ideja za novo vozilo

[Izvori]

Avion: Kristen Bartlett/ University of Florida; gekonovo stopalo: Breck P. Kent; morski kovčeg i automobil: Mercedes-Benz USA

[Okvir/Slike na 8 strani]

Prirodno mudri navigatori

Dok putuju našom planetom, mnoge životinje pokazuju da su „po prirodi mudre“ (Poslovice 30:24, 25). Osmotrimo dva primera.

◼ Mravlja „kontrola saobraćaja“ Kako mravi koji su otišli u potragu za hranom uspevaju da se vrate u svoj mravinjak? Britanski naučnici su ustanovili da se, osim što obeležavaju putanju mirisom, neki mravi služe geometrijom kako bi napravili staze i tako lakše našli put do kuće. Na primer, vrsta Monomorium pharaonis „pravi staze koje se zrakasto pružaju od gnezda i račvaju se pod uglom od 50 do 60 stepeni“, piše New Scientist. Šta je izuzetno u tome? Kad mrav na povratku u mravinjak dođe do mesta gde se putevi račvaju, on instiktivno kreće stazom koja zahteva najmanje skretanje i tako nepogrešivo stiže do svog doma. „Raspored staza koje se račvaju“, piše u članku, „omogućava mravima da se efikasno kreću kroz mrežu puteva, naročito kada idu u dva smera. To takođe svodi na minimum energiju koju bi utrošili ukoliko bi krenuli u pogrešnom smeru.“

◼ Ptičji kompasi Mnoge ptice sa izuzetnom preciznošću prevaljuju velike razdaljine do svog odredišta, bez obzira na vremenske uslove. Kako to uspevaju? Naučnici su otkrili da ptice mogu da osete Zemljino magnetno polje. Međutim, „linije [Zemljinog] magnetnog polja razlikuju se od mesta do mesta i nisu uvek usmerene prema pravom severu“, navodi se u časopisu Science. Šta pomaže pticama selicama da ne skrenu sa svoje putanje? Po svemu sudeći, one svake večeri podešavaju svoj unutrašnji kompas prema suncu koje zalazi. Pošto se položaj sunca na zalasku menja u zavisnosti od geografske širine i godišnjeg doba, istraživači smatraju da ptice mogu da koriguju greške prouzrokovane tim promenama zahvaljujući „biološkom satu koji im otkriva koje je doba godine“, piše u pomenutom časopisu.

Ko je u mrave usadio osećaj za geometriju? Ko je opremio ptice kompasom, biološkim satom i mozgom koji može da obradi informacije koje im ti „instrumenti“ pružaju? Evolucija koja isključuje inteligenciju? Ili inteligentni Stvoritelj?

[Izvor]

© E.J.H. Robinson 2004