Rođen sam u jednom selu u Saksoniji, pokrajini u sastavu nekadašnje Nemačke Demokratske Republike, koja je poznatija kao Istočna Nemačka. Roditelji su me odgajali s puno topline i ljubavi i odmalena su me poučavali visokim moralnim vrednostima. Pošto je Nemačka Demokratska Republika bila komunistička država, većini ljudi religija uopšte nije bila bitna. Tako je bilo i u mom slučaju — Bog za mene nije postojao. Sve do 18. godine, moje razmišljanje su oblikovali ateizam i komunizam.

Komunizam mi se svideo jer je zagovarao jednakost među svim ljudima. Dopalo mi se i to što prema komunizmu sva imovina treba da bude ravnopravno raspodeljena. Kad bi se to sprovelo u delo, više ne bi neki živeli u ekstremnom bogatstvu a drugi u krajnjem siromaštvu. Sve me je to podstaklo da se priključim Savezu komunističke omladine. Kad sam imao 14 godina, volontirao sam na jednom projektu za zaštitu životne sredine — sakupljao sam papir za reciklažu. Vlasti grada Aue su me nagradile za to. Iako sam bio vrlo mlad, poznavao sam mnoge istaknute političare u Nemačkoj Demokratskoj Republici. Bio sam uveren da težim ka pravim vrednostima i da mi predstoji svetla budućnost.

Međutim, svi moji snovi su se iznenada raspršili kada je 1989. pao Berlinski zid, a s njim i ceo Istočni blok. Zatim je usledilo još jedno razočaranje. Saznao sam da vlast Nemačke Demokratske Republike uopšte nije bila pravedna kao što sam mislio. Na primer, na one koji nisu podržavali komunizam gledalo se kao na građane drugog reda. Pitao sam se: Kako je ovo moguće? Zar mi komunisti ne verujemo da su svi ljudi jednaki? Da li je moguće da je komunizam bio dobar samo u teoriji? Obuzeo me je nemir.

Zato sam digao ruke od politike i posvetio se muzici i slikarstvu. Išao sam u srednju muzičku školu i planirao sam da posle nje krenem na muzičku akademiju. Sanjao sam o tome da postanem poznat muzičar i slikar. Više se nisam držao visokog morala kom sam odmalena poučavan. Ponekad sam imao i više devojaka istovremeno. Bilo mi je bitno samo da se dobro provedem. Ali ništa od toga  — ni muzika, ni slikanje, ni život bez moralnih ograničenja — nije mi pružilo unutrašnji mir. Moji strahovi su bili vidljivi čak i na onome što bih naslikao. Razmišljao sam: Šta me čeka u budućnosti? Koji je smisao života?

Bio sam presrećan kada sam pronašao odgovore na svoja pitanja! Bilo je to u srednjoj školi. Jedne večeri se u mom društvu iz škole poveo razgovor o budućnosti. Tu je bila i Mendi *, koja je bila Jehovin svedok. Te večeri mi je dala dobar savet. Rekla mi je: „Andreas, ako želiš odgovore na svoja pitanja o budućnosti i svrsi života, pogledaj šta Biblija kaže.“

Iskreno, sumnjao sam da ću tako nešto pronaći u Bibliji, ali iz radoznalosti sam ipak pogledao. Mendi mi je rekla da pročitam 2. poglavlje Knjige proroka Danila. Kad sam video šta tamo piše, nisam mogao da verujem svojim očima. Bilo je to proročanstvo o svetskim silama koje će imati ogroman uticaj na čovečanstvo. Baš kao što je bilo prorečeno, one su se jedna za drugom smenjivale kroz istoriju sve do našeg vremena! Zatim mi je Mendi pokazala i biblijska proročanstva o budućnosti. Konačno sam dobio odgovore na svoja pitanja! Zanimalo me je kako je neko mogao tako tačno predvideti budućnost. Zar je moguće da Bog ipak postoji?

Mendi me je upoznala sa svojim suvernicima, Horstom i Angelikom. Ovaj bračni par mi je pomogao da bolje razumem Bibliju. Ubrzo sam shvatio da jedino Jehovini svedoci dosledno koriste Božje ime, Jehova, i jedino oni drugima govore o njemu (Psalam 83:18; Matej 6:9). Saznao sam da Jehova Bog nudi ljudima mogućnost da zauvek žive u raju na zemlji. U Psalmu 37:9 piše: „Oni koji se u Jehovu uzdaju posedovaće zemlju.“ Veoma mi se dopalo što ovo obećanje podjednako važi za sve ljude — potrebno je samo da žive po Božjim merilima, koja su navedena u Bibliji.

Međutim, morao sam da se pomučim da bih i sam u tome uspeo. Na primer, imao sam previsoko mišljenje o sebi zbog svog uspeha u muzici i slikarstvu. Pored toga, teško mi je bilo da živim moralno. Ne mogu rečima opisati koliko sam zahvalan Jehovi što je toliko strpljiv, razuman i što oprašta onima koji se trude da žive po biblijskim merilima.

Do 18. godine su me oblikovali komunizam i ateizam, a onda je Biblija počela da utiče na moj život. Ono što sam saznao iz Biblije odagnalo je sve moje strepnje. Postao sam Jehovin svedok 1993. godine, a 2000. sam se oženio Tabitom, koja je takođe Jehovin svedok. Oboje volimo da razgovaramo s drugima o Bibliji i to često činimo. Mnogi na koje nailazimo odrastali su u duhu komunizma i ateizma, kao i ja. Veliko mi je zadovoljstvo što im mogu pomoći da upoznaju Jehovu Boga.

Kad sam počeo da se družim s Jehovinim svedocima, moji roditelji su bili prestravljeni. Međutim, s vremenom su videli da me to čini još boljim i srećnijim čovekom. Sada i oni čitaju Bibliju i dolaze na naše hrišćanske sastanke.

Tabita i ja imamo stabilan brak jer se trudimo da primenjujemo biblijske savete. Na primer, Biblija kaže da bračni partneri treba da budu verni jedno drugom (Jevrejima 13:4). Toga se i držimo.

Više ne živim u strahu. Pored toga, imam suvernike širom sveta koji su mi poput porodice. Svi smo ravnopravni, a to je ono za čim sam toliko težio.