Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

ŽIVOTNA PRIČA

Božja snaga dolazi do izražaja kad sam slab

Božja snaga dolazi do izražaja kad sam slab

KADA smo moja supruga i ja 1985. došli u Kolumbiju, u zemlji je besnelo nasilje. Vladine snage su se borile protiv moćnih narko-kartela u gradovima i gerilaca u planinama. U gradu Medeljinu, gde smo kasnije služili, ulicama su patrolirali naoružani mladići iz raznih bandi. Prodavali su drogu, reketirali za „zaštitu“ i bili plaćene ubice. Niko od njih nije dugo živeo. Imali smo osećaj kao da smo došli na drugu planetu.

Kako je dvoje običnih ljudi iz Finske, jedne od najsevernijih zemalja u svetu, dospelo u Južnu Ameriku? Šta sam naučio kako su godine prolazile?

ODRASTANJE U FINSKOJ

Rodio sam se 1955. i imao sam dva starija brata. Živeli smo blizu južne obale Finske, u mestu Vanta.

Moja majka je postala Jehovin svedok nekoliko godina pre nego što sam se rodio. Ali moj otac je bio protiv biblijske istine i nije joj dozvoljavao da nas decu poučava o religiji niti da nas vodi na sastanke. Zato nam je pričala o Bibliji kad on nije bio kod kuće.

Već sa sedam godina želeo sam da budem poslušan Jehovi

Od najranijeg detinjstva sam želeo da budem poslušan Jehovi. Primera radi, kad sam imao sedam godina, nisam hteo u školi da jedem verilatju, finske palačinke u čiju smesu se stavlja krv. Učiteljica se razbesnela zbog toga. Jednom rukom mi je stisnula obraze kako bi mi razdvojila usne, a drugom rukom je pokušala da mi viljuškom ugura u usta parče palačinke. Uspeo sam nekako da joj izbacim viljušku iz ruke.

Kad sam imao 12 godina, umro mi je otac. Od tada sam mogao da idem na sastanke. Braća u skupštini su mi posvećivala pažnju i to mi je dalo volje da napredujem u duhovnom pogledu. Svakog dana sam čitao Bibliju i marljivo sam proučavao biblijske publikacije. To mi je prešlo u naviku i pomoglo mi da brzo napredujem. Krstio sam se 8. avgusta 1969, kada sam imao 14 godina.

Ubrzo po završetku srednje škole, počeo sam da služim kao stalni pionir. Posle nekoliko sedmica, preselio sam se u Pijelavesi, mesto u središnjem delu Finske, jer je tamo bilo potrebno više objavitelja.

U Pijelavesiju sam upoznao moju dragu suprugu Sirku. Privukla me je njena skromnost i dubina njene duhovnosti. Nije težila za tim da se ističe niti da bude situirana. Oboma nam je bilo važno da služimo Jehovi najbolje što možemo, bez obzira na zaduženja koja su nam poverena. Venčali smo se 23. marta 1974. Nismo otišli na medeni mesec, već u Kartulu, gde je pomoć u propovedanju bila još potrebnija.

Kuća koju smo iznajmili u Kartuli, u Finskoj

JEHOVA JE BRINUO O NAMA

Automobil koji nam je dao moj brat

Već u prvim danima našeg braka uverili smo se da će Jehova brinuti o našim materijalnim potrebama ako najpre tražimo Kraljevstvo (Mat. 6:33). Primera radi, u Kartuli nismo imali auto. U početku smo svuda išli biciklom. Međutim, zimi su temperature padale ispod nule. Naša skupština je imala veliko područje i da bismo stigli svuda, trebao nam je auto. Ali nismo imali novca da ga kupimo.

Sasvim neočekivano, jedan od moje braće je došao da nas poseti. Ponudio nam je svoj auto, koji je već bio registrovan. Trebalo je samo da sipamo gorivo. Nakon toga nismo brinuli o prevozu.

Iz toga smo shvatili da je Jehova preuzeo brigu o našim materijalnim potrebama, a da je naše bilo da i dalje stavljamo Kraljevstvo na prvo mesto.

ŠKOLA GALAD

Naš razred u Školi za pionire 1978.

Kad smo bili u Školi za pionire 1978, jedan od naših instruktora, Rajmo Kuokanen a, podstakao nas je da se prijavimo za školu Galad. Zato smo počeli da učimo engleski. Ali pre nego što smo se prijavili za nju, 1980. smo dobili poziv da služimo u Betelu u Finskoj. U to vreme, oni koji su služili u Betelu nisu mogli da se prijave za Galad. Ali hteli smo da služimo tamo gde Jehova smatra da je najbolje, a ne mi. Zato smo prihvatili poziv. Ipak smo nastavili da učimo engleski, za slučaj da nas nekad pozovu u Galad.

Posle nekoliko godina, Vodeće telo je i članovima betelske porodice omogućilo da pohađaju školu Galad. Odmah smo popunili molbe, ali ne zato što smo bili nezadovoljni betelskom službom. Baš naprotiv. Samo smo želeli da budemo na raspolaganju i služimo gde je potrebna pomoć ukoliko ispunjavamo uslove za to. Pozvani smo u 79. razred Galada, koji smo završili u septembru 1985. Posle škole smo poslati u Kolumbiju.

NAŠ PRVI ZADATAK U MISIONARSKOJ SLUŽBI

Kad smo stigli u Kolumbiju, najpre smo služili u podružnici. Trudio sam se da dam sve od sebe, ali sam posle godinu dana ipak osetio da nam treba promena. Prvi i jedini put u životu sam zatražio drugi zadatak. Tada smo kao misionari poslati u grad Neivu, u oblasti Uila.

Uvek sam voleo službu propovedanja. Dok sam bio neoženjen, kao pionir u Finskoj sam ponekad propovedao od jutra do mraka. Nakon što smo se venčali, Sirka i ja smo po ceo dan bili u službi. Kad smo išli na udaljena područja, ponekad smo spavali u kolima. Tako nismo gubili vreme na putovanje i sutradan smo mogli da počnemo rano sa službom.

Opet smo osetili onaj isti žar koji smo nekada imali za službu propovedanja. Naša skupština je rasla. Osećali smo da nas braća i sestre cene, vole i da su srećni što smo tu.

MOĆ MOLITVE

Ne tako daleko od Neive bilo je gradova u kojima nije bilo nijednog Svedoka. Mnogo sam razmišljao o tome kako će dobra vest doći do tih mesta. Međutim, zbog gerilskih borbi ona nisu bila bezbedna za došljake. Zato sam se molio da neko iz tih gradova postane Svedok. Mislio sam da bi on morao da živi u Neivi da bi upoznao istinu. Zatim sam se molio da nakon krštenja duhovno napreduje i vrati se u svoj rodni grad da propoveda. Ali Jehova je imao mnogo bolje rešenje.

Ubrzo sam počeo da proučavam s mladićem po imenu Fernando Gonzales. Živeo je u Alhesirasu, jednom od onih gradova gde nije bilo Svedoka. Svake nedelje je zbog posla dolazio u Neivu, koja je od njegovog grada bila udaljena više od 50 kilometara. Uvek se dobro pripremao za kurs i odmah je počeo da dolazi na sve sastanke. Čim je počeo da proučava, Fernando bi u svom gradu okupio ljude da im prenese ono što je naučio na kursu.

S Fernandom 1993.

Fernando se krstio u januaru 1990, nakon šest meseci proučavanja. Posle nekog vremena, postao je stalni pionir. Pošto je sada u Alhesirasu bio jedan Svedok iz tog mesta, bilo je dovoljno bezbedno da podružnica pošalje specijalne pionire. U februaru 1992, u tom gradu je osnovana skupština.

Da li je Fernando propovedao samo u svom rodnom gradu? Nije. Kad se oženio, sa suprugom se preselio u San Visente del Kagvan, još jedan grad gde nije bilo Svedoka. Propovedali su tamo i s vremenom je osnovana skupština. Fernando je 2002. postao pokrajinski nadglednik i sa svojom ženom Olgom i danas služi u tom svojstvu.

Iz svega toga sam naučio koliko je važno da se konkretno molimo za stvari koje se tiču naše službe. Jehova čini ono što mi ne možemo. Na kraju krajeva, ovo je njegova žetva, a ne naša (Mat. 9:38).

JEHOVA NAM DAJE „ŽELJU I SNAGU“ DA ČINIMO ONO ŠTO JE NJEMU UGODNO

Godine 1990. smo počeli s putujućom službom. Naša prva pokrajina je bila u Bogoti, glavnom gradu Kolumbije. Uplašili smo se pred veličinom tog zadatka. Moja žena i ja smo obični ljudi i nemamo neke posebne talente. A nismo ni navikli da živimo u tako velikom i prometnom gradu. Ali Jehova je učinio ono što je zapisano u Filipljanima 2:13: „Bogu je po volji da bude izvor vaše snage i on vam daje i želju i snagu da činite ono što je njemu ugodno.“

Kasnije smo služili u pokrajini koja je obuhvatala i Medeljin, grad koji sam spomenuo na početku. Ljudi u tom gradu su već bili oguglali na ulično nasilje. Primera radi, dok sam vodio kurs u jednoj kući, napolju je počela pucnjava. Hteo sam da se bacim na pod, ali čovek s kojim sam proučavao nastavio je da čita odlomak kao da se ništa ne dešava. Kad ga je pročitao, izvinio se i izašao napolje. Posle nekoliko trenutaka, vratio se sa svoja dva mala sina i mirno rekao: „Izvinjavam se, morao sam da izađem po decu.“

Bilo je još opasnih situacija. Kad smo jednom išli od vrata do vrata, Sirka je dotrčala do mene sva prebledela i rekla mi da je neko pucao na nju. Zapanjio sam se. Ali kasnije smo shvatili da napadač nije ciljao na nju već na čoveka koji je prolazio pored nje.

Kako je vreme prolazilo, i mi smo se navikli na ulično nasilje i više se nismo toliko plašili. Divili smo se izdržljivosti tamošnje braće, koja su nailazila na ovakve i još gore situacije. Razmišljali smo: „Ako Jehova pomaže njima, pomagaće i nama.“ Uvek smo slušali savete starešina, bili smo oprezni, a ostalo smo prepustili Jehovi.

Naravno, nije svaka situacija bila tako opasna kao što smo mislili. Dok sam svedočio u jednoj kući, napolju se začulo nešto kao da se dve žene žestoko svađaju. Nije me zanimalo da gledam svađu, ali domaćica me je nagovarala da izađem na trem. Ispostavilo se da se „svađaju“ dva papagaja koja su oponašala komšinice.

NOVA ZADUŽENJA I UNUTRAŠNJE BORBE

Godine 1997, naimenovan sam za instruktora u Školi za obučavanje naimenovane braće b. Uvek sam cenio škole u okviru naše organizacije, ali nikada nisam ni sanjao da ću imati čast da budem instruktor u jednoj od njih.

Kasnije sam služio kao oblasni nadglednik. Kada je ta vrsta službe ukinuta, nastavio sam da služim kao pokrajinski nadglednik. Više od 30 godina sam instruktor i putujući nadglednik. Obavljajući ta zaduženja, doživeo sam mnoge predivne stvari. Međutim, nije uvek sve išlo glatko. Zbog čega to kažem?

Imam prilično čvrst karakter. To mi je pomagalo u nekim teškim situacijama, ali dešavalo se i da prenaglim u želji da ispravim neke stvari u skupštinama. Na primer, umeo sam da zdušno podstičem braću da budu brižni i razumni prema drugima, ali u tim trenucima su zapravo meni nedostajale baš te osobine (Rimlj. 7:21-23).

Ponekad sam bio veoma obeshrabren zbog svojih mana (Rimlj. 7:24). Sećam se da sam jednom rekao Jehovi u molitvi da bi bilo najbolje da prekinem s misionarskom službom i vratim se u Finsku. Te večeri sam bio na skupštinskom sastanku. Ono što sam tada čuo ohrabrilo me je i uverilo da treba da nastavim sa svojom službom i da se trudim da ispravim negativne crte svoje ličnosti. I dan-danas sam dirnut Jehovinim jasnim odgovorom na moju molitvu. Osim toga, mnogo sam mu zahvalan što mi pomaže da se izborim sa svojim manama.

RADUJEM SE ONOME ŠTO PREDSTOJI

Sirka i ja smo zahvalni Jehovi što smo veći deo života proveli u punovremenoj službi. Takođe sam mu veoma zahvalan što sam svih ovih godina imao divnu životnu saputnicu.

Uskoro ću napuniti 70 godina i više neću biti instruktor i putujući nadglednik. Ali nisam tužan zbog toga jer sam potpuno uveren da Jehovu najviše slavi naša skromnost i hvala iz srca ispunjenog ljubavlju i cenjenjem (Mih. 6:8; Mar. 12:32-34). Da bismo slavili Jehovu, nije neophodno da imamo posebna zaduženja.

Kad se osvrnem na prošlost, svestan sam toga da nijedno zaduženje nisam dobio zato što sam bolji od drugih niti što imam posebne sposobnosti. Daleko od toga! Sva ta zaduženja su pokazatelj Jehovine nezaslužene dobrote. On mi ih je poverio uprkos mojim manama. Jasno mi je da svoje odgovornosti ispunjavam samo zahvaljujući njegovoj pomoći. Tako Božja snaga dolazi do izražaja kad sam slab (2. Kor. 12:9).

a Životna priča brata Rajma Kuokanena, „Odlučni da služimo Jehovi“, bila je objavljena u Stražarskoj kuli od 1. aprila 2006.

b Sada se umesto te škole održava Škola za objavitelje Kraljevstva.