Životna priča

Služba propovedanja je oblikovala moj život

Ispričala Linet Piters

Morali su doći po nas da nas evakuišu. Snajper je bio na svom položaju na vrhu zgrade. Marinci su ležali u travi sa zapetim puškama. Tog nedeljnog prepodneva, dok smo žurili ka helikopteru koji nas je čekao, drugi misionari i ja smo se svim silama trudili da ostanemo mirni. Helikopter je brzo uzleteo. Deset minuta kasnije bili smo na bezbednom mestu, na vojnom brodu koji je bio usidren blizu obale.

SUTRADAN ujutro, saznali smo da su pobunjenici bombardovali hotel gde smo se prethodne noći sklonili. Građanski nemiri koji su u Sijera Leoneu trajali godinama prerasli su u pravi rat. Svi stranci, uključujući i nas, bili su prisiljeni da napuste zemlju i to veoma brzo. Da bih objasnila kako sam se našla u ovoj situaciji, krenuću od samog početka.

Odrasla sam u Britanskoj Gvajani, koja je od 1966. poznata kao Gvajana. Moj život je 1950-ih godina bio bezbrižan i lep. Većina roditelja je veoma cenila obrazovanje i od mladih se očekivalo da budu dobri u školi. Sećam se da je jedan službenik iz banke pitao mog oca: „Zašto plaćate toliko mnogo za školovanje vaše dece?“ Otac je odgovorio: „Samo im najbolje obrazovanje može garantovati uspeh.“ Tada je smatrao da se najbolje obrazovanje može dobiti u prestižnim školama. Međutim, ubrzo će promeniti mišljenje.

Kada sam imala 11 godina, majka je počela da proučava Bibliju s Jehovinim  svedocima. Otišla je na sastanak u Dvoranu Kraljevstva s jednom komšinicom. Na osnovu onoga što su te večeri čule, obe su se uverile da su našle istinu. Kasnije je moja majka jednoj drugoj komšinici ispričala o čemu je bilo reči na sastanku. Uskoro su sve tri proučavale s misionarkama Dafni Hari (kasnije Berd) i Rouz Kafi. Za manje od godinu dana, majka i njene dve prijateljice su se krstile. Pet godina kasnije, moj otac je napustio Adventističku crkvu sedmog dana i krstio se kao Jehovin svedok.

Dok smo bile male, dve moje sestre i ja, koje smo bile najstarije od desetoro dece, volele smo da provodimo vreme u misionarskom domu kod Dafni i Rouz. U tim prilikama, one su nam pričale iskustva iz službe. Zračile su radošću dok su neumorno brinule o duhovnoj dobrobiti drugih ljudi. Njihov primer je u mene usadio želju da budem misionarka.

Međutim, šta mi je pomoglo da ostanem usredsređena na punovremenu službu uprkos tome što sam se nalazila u okruženju rođaka i prijatelja koji su bili orijentisani na karijeru? Bilo je toliko primamljivih ponuda — mogla sam da studiram pravo, muziku, medicinu ili nešto drugo. Primer mojih roditelja mi je pomogao da donesem odluku. Istina je bila u centru njihovog života, marljivo su proučavali Bibliju i posvetili su se pomaganju drugima da uče o Jehovi. a Štaviše, redovno su pozivali punovremene sluge u naš dom. Radost i zadovoljstvo koji su bili očigledni kod te braće i sestara ojačali su moju želju da dozvolim da služba propovedanja oblikuje moj život.

Krstila sam se kada sam imala 15 godina. Čim sam završila srednju školu, započela sam s pionirskom službom. Filomena, jedna zdravstvena radnica, bila je prva osoba kojoj sam pomogla da napreduje do predanja i krštenja. Radost koju sam imala dok sam posmatrala kako je zavolela Jehovu ojačala je moju želju da ostanem u punovremenoj službi. Kratko nakon toga, ponuđen mi je bolji posao u državnoj službi gde sam radila kao sekretarica. Odbila sam tu ponudu jer sam odlučila da ostanem pionir.

Još uvek sam živela s roditeljima i misionari su i dalje dolazili kod nas. Kako sam uživala u tome da slušam njihova iskustva! Sve to je učvrstilo moju želju da budem misionar, premda je to tada izgledalo nemoguće. Misionari su i tada, kao i sada, bili slati u Gvajanu. Jednog dana, godine 1969, veoma sam se prijatno iznenadila kada sam dobila poziv da pohađam Biblijsku školu Galad.

 Dodela kojoj se nisam nadala

U 48. razredu škole Galad bilo je 54 polaznika iz 21 zemlje. Bilo je nas sedamnaest neudatih sestara. Iako je to bilo pre 37 godina, još uvek se sećam tih pet meseci kao da je juče bilo. Naučili smo mnogo toga, i to ne samo što se tiče biblijske istine, već smo dobili i praktične predloge i savete za misionarski život. Na primer, naučila sam da sledim uputstva, da budem uravnotežena što se tiče modnih trendova i da istrajem uprkos nepovoljnim okolnostima.

Roditelji su uvek isticali koliko je važno redovno prisustvovati sastancima. Ako neko od nas nije mogao da ide na sastanak nedeljom zato što mu nije bilo dobro, nije se moglo desiti da iznenada ozdravi kako bi prisustvovao koncertu klavira naredne večeri. Međutim, u jednom periodu dok sam pohađala školu Galad, nisam baš redovno posećivala sve sastanke. Jednog petka uveče sam mislila da ne odem na sastanak i pokušavala sam da se opravdam Donu i Dolores Adams, bračnom paru iz Betela koji su me vozili na sastanke. Koliko je domaćih zadataka trebalo uraditi, koliko izveštaja pripremiti! Kako sam mogla da stignem još i na Teokratsku školu propovedanja i Poučavanje za hrišćansku službu? Nakon što je kratko razgovarao sa mnom, brat Adams mi je rekao: „Neka ti savest bude vodič.“ Prihvatila sam njegov savet i nisam propustila sastanak ni te večeri niti bilo kad posle toga. Tokom svih ovih godina ničemu nisam dozvolila da me spreči da posećujem sastanke. Izuzetak su bile samo krajnje vanredne situacije.

Oko polovine školovanja, govorilo se o našim dodelama. Uvek sam nekako mislila da ću dobiti dodelu u Gvajani, gde je bila potrebna velika pomoć u propovedanju. Zamislite kako sam se iznenadila kada sam saznala da se neću vratiti u svoju zemlju. Moja dodela je bila Sijera Leone u zapadnoj Africi! Kako sam bila zahvalna Jehovi što se konačno ostvarila moja želja da budem misionar daleko od kuće!

Bilo je mnogo toga da se uči

„Živopisno“. Ta reč najbolje opisuje moj prvi utisak o Sijera Leoneu, zemlji s mnoštvom brda i planina, zaliva i plaža. Međutim, prava lepota ove zapadnoafričke zemlje u stvari su njeni stanovnici, zbog čije se ljubavi i ljubaznosti čak i stranci osećaju kao da su kod kuće. To u velikoj meri pomaže novim misionarima da se izbore s nostalgijom. Sijeraleonci vole da razgovaraju o svojim običajima i kulturi, i posebno vole da pomažu pridošlicama da ovladaju kriom, jezikom kojim se ljudi sporazumevaju u ovoj zemlji.

Narod koji govori krio ima mnoge upečatljive poslovice. Jedna od njih je: Majmun radi, a pavijan jede. To znači da onaj ko seje nije uvek i onaj ko žanje. Kako to dobro opisuje nepravdu koja vlada u ovom svetu! (Isaija 65:22).

Propovedanje i stvaranje učenika donosilo mi je radost. Retko kad sam naišla na osobu koja nije zainteresovana za Bibliju. Tokom godina, misionari i dugogodišnje Jehovine sluge pomagali su  svim vrstama ljudi bez obzira na njihovo plemensko poreklo, kako mladima tako i starima, da prihvate istinu.

Erla Sent Hil, moja prva partnerka u misionarskoj službi, bila je neumoran radnik. Marljivo je izvršavala dužnosti u misionarskom domu i bila je veoma revna u službi. Pomogla mi je da razumem koliko je važno upoznati se s komšijama, posećivati bolesnu braću i zainteresovane osobe i kad god je moguće prisustvovati sahrani na kojoj će se držati biblijski pogrebni govor. Takođe mi je pomogla da shvatim koliko je važno da nakon službe nikad ne odemo s područja pre nego što, makar i nakratko, svratimo kod braće i sestara koji tu žive da ih pozdravimo. Postupajući tako, brzo sam stekla duhovne majke, braću, sestre i prijatelje, i moja dodela je postala moj novi dom (Marko 10:29, 30).

Takođe sam razvila blisko prijateljstvo s misionarima koji su služili sa mnom. Među njima je bila moja cimerka Edna Berd, koja je služila u Sijera Leoneu od 1978. do 1981, i Šeril Ferguson, koja mi je cimerka poslednje 24 godine.

Građanski rat dovodi do kušnji

Godine 1997, oko mesec dana nakon posvećenja novih objekata podružnice u Sijera Leoneu, zbog rata smo bili prisiljeni da napustimo zemlju, kao što sam pomenula ranije. Šest godina pre toga, impresionirala nas je vera braće i sestara iz Liberije koji su prebegli u Sijera Leone zbog građanskog rata u Liberiji. Neki su došli bez ičega. Uprkos teškoj situaciji, svaki dan su išli u službu. Bilo je veoma dirljivo videti njihovu ljubav prema Jehovi i prema ljudima.

Sada kad smo i mi sami bili izbeglice u Gvineji, ugledali smo se na primer naše braće iz Liberije i nastavili smo da se uzdamo u Jehovu i da stavljamo Kraljevstvo na prvo mesto. Godinu dana kasnije, mogli smo da se vratimo u Sijera Leone, ali nakon sedam meseci sukob je opet izbio i ponovo smo morali da odemo u Gvineju.

Uskoro nam je rečeno da su pripadnici jedne od zaraćenih strana zauzeli naš misionarski dom u Kisiju i da je naša imovina opljačkana i uništena. Nismo bili utučeni, već smo bili srećni što  smo živi. Imali smo vrlo malo materijalnih stvari, ali izdržali smo.

Nakon što smo drugi put bile evakuisane, moja cimerka Šeril i ja ostale smo u Gvineji. Morale smo da naučimo francuski. Neki od misionara s kojima sam služila odmah su koristili francuske reči koje su naučili, i nisu se preterano brinuli zbog grešaka. Međutim, ja nisam mogla podneti da govorim nepravilno, pa sam govorila francuski samo kada sam stvarno morala. Bilo mi je jako teško. Morala sam svaki dan sebe da podsećam zašto sam u Gvineji — da bih pomagala drugima da upoznaju Jehovu.

Zahvaljujući tome što sam učila, slušala druge koji su dobro govorili jezik i prihvatala pomoć dece u skupštini koja se nisu ustručavala da me isprave, polako sam napredovala. Zatim je od Jehovine organizacije došlo nešto što mi je veoma pomoglo. Od septembra 2001, u Našoj službi za Kraljevstvo nalaze se predlozi za ponudu časopisa, pored predloga za ponudu knjiga i brošura ljudima različitih religioznih uverenja. Sada imam više samopouzdanja kada idem u službu, iako francuski ne govorim tako dobro kao svoj maternji jezik.

To što sam odrasla u velikoj porodici svakako mi je pomoglo da se naviknem da živim s više ljudi. Jedno vreme nas je bilo čak 17 u istoj kući. Tokom 37 godina misionarske službe, živela sam u istom domu s više od 100 drugih misionara. Kakva je prednost bila upoznati toliko ljudi s različitim ličnostima, a ipak sa istim ciljem! I kakva je radost biti Božji saradnik i posmatrati kako ljudi prihvataju biblijsku istinu! (1. Korinćanima 3:9).

Tokom svih ovih godina, propustila sam mnoge važne događaje u životu članova svoje porodice, kao što su venčanja većine moje mlađe braće i sestara. Isto tako, njihovu decu nisam viđala toliko često koliko sam želela. To je žrtva kako za mene tako i za moju porodicu, koja me sve vreme nesebično podstiče da ostanem u misionarskoj službi.

Ipak, ono što mi je nedostajalo, na ovaj ili onaj način sam dobila u misionarskoj službi. Iako sam odlučila da ostanem sama, imam mnogo duhovne dece, ne samo one s kojima sam proučavala Bibliju već i druge koji su mi postali prijatelji. Štaviše, gledala sam kako njihova deca rastu, venčavaju se i podižu svoju decu u istini. Neki od njih su poput mene dozvolili da služba propovedanja oblikuje i njihov život.

[Fusnota]

[Mape na 15. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Moja dodela je bila Sijera Leone u zapadnoj Africi

GVINEJA

SIJERA LEONE

[Slika na 13. strani]

Moje dve sestre, koje su zajedno sa mnom volele da provode vreme s  misionarima 1950-ih godina

[Slika na 14. strani]

S drugim polaznicima 48. razreda Galada

[Slika na 16. strani]

Posvećenje podružnice u Sijera Leoneu