Sada zamisli drugu situaciju: Bračni par poziva u goste samohranu majku sa dve ćerke. Dok majka to saopštava ćerkama, njihova lica sijaju od sreće. Nestrpljivo iščekuju to veče. Međutim, dan pre planiranog druženja, taj par joj javlja da im se desilo nešto neočekivano i da zato moraju da otkažu dogovor. Ali ona kasnije saznaje šta se stvarno desilo. Neki njihovi prijatelji su ih pozvali da baš te večeri dođu kod njih.

Naravno, kao hrišćani treba da se držimo svoje reči. Ne bi smelo da nam se desi da kažemo „da“ a da u isto vreme mislimo „ne“ (2. Kor. 1:18). Međutim, kao što se vidi iz navedenih primera, svaka situacija je priča za sebe. Ponekad možda nećemo imati drugog izbora nego da otkažemo neki dogovor. Apostolu Pavlu se jedanput tako nešto desilo.

Godine 55. n. e., za vreme boravka u Efesu, tokom svog trećeg misionarskog putovanja, Pavle je nameravao da preko Egejskog mora ode u Korint, pa da odatle otputuje dalje za Makedoniju. Na povratku u Jerusalim, planirao je da po drugi put poseti hrišćane u Korintu, po svemu sudeći da bi preuzeo njihov dar koji su spremili za braću u Jerusalimu (1. Kor. 16:3). To možemo zaključiti iz onoga što piše u 2. Korinćanima 1:15, 16: „U tom sam uverenju već ranije nameravao da dođem kod vas, da bi vam se pružila i druga prilika da se radujete. Nameravao sam da svratim kod vas na putu za Makedoniju, a zatim da na povratku iz Makedonije opet dođem kod vas da me ispratite kad pođem u Judeju.“

Izgleda da je Pavle jednim pismom prethodno obavestio braću u Korintu o svojim planovima (1. Kor. 5:9). Međutim, ubrzo nakon toga je od Hlojinih ukućana čuo da je u toj skupštini  došlo do podela koje se nisu smele olako uzeti (1. Kor. 1:10, 11). Zato je odlučio da promeni svoj prvobitni plan, a zatim je napisao pismo koje je nama danas poznato kao Prva poslanica Korinćanima. U njemu je Pavle s puno ljubavi pokušao da posavetuje i ispravi tamošnju braću. Takođe ih je obavestio da je promenio svoj plan putovanja i da će prvo otići u Makedoniju, a da će posle toga doći u Korint (1. Kor. 16:5, 6). *

Po svemu sudeći, kada su braća u Korintu primila Pavlovo pismo, neki od ’nadapostola‘ u toj skupštini optužili su ga za to da se ne drži svoje reči. U želji da reši taj problem, Pavle je pitao: „Dakle, jesam li bio lakomislen kad sam to nameravao? Ili ono što nameravam, po telu nameravam, pa kažem: ’Da, svakako‘, a zatim: ’Ne, nikako‘?“ (2. Kor. 1:17; 11:5).

Neko bi mogao da se pita: ’Da li je u ovom slučaju Pavle stvarno bio lakomislen?‘ Naravno da nije! Izvorna reč koja je prevedena kao ’lakomislenost‘ nosi misao o prevrtljivosti i koristi se za osobu koja je nepouzdana i ne drži se svoje reči. Postavivši retoričko pitanje: „Ili ono što nameravam, po telu nameravam?“, Pavle je želeo da pomogne hrišćanima u Korintu da razumeju da to što je promenio plan putovanja ne znači da je on nepouzdana osoba.

Pavle je kategorično odbacio optužbe, napisavši: „Kao što je Bog pouzdan, tako je pouzdano i to da ono što smo vam govorili nije ’da‘, a istovremeno ’ne‘“ (2. Kor. 1:18). Kada je doneo odluku da promeni svoj plan putovanja, svakako je uzeo u obzir i to šta bi bilo najbolje za braću i sestre iz Korinta. U 2. Korinćanima 1:23 piše da je on promenom plana zapravo hteo da ih ’poštedi‘. Dao im je šansu da isprave ono što u skupštini nije valjalo pre nego što dođe kod njih. Oni su upravo to i uradili. Dok je bio u Makedoniji, čuo je od Tita da je njegovo pismo zaista podstaklo tu braću i sestre da se pokaju, što ga je vrlo obradovalo (2. Kor. 6:11; 7:5-7).

Kada su ’nadapostoli‘ optužili Pavla da se ne drži svoje reči, oni su indirektno rekli da mu se ne može verovati ni kao propovedniku dobre vesti. Međutim, Pavle je podsetio Korinćane na to da im je upravo on preneo Hristovu poruku. „Sin Božji, Hrist Isus, koga smo vam mi propovedali — ja i Silvan i Timotej — nije bio ’da‘, a istovremeno ’ne‘, nego je ’da‘ po njemu postalo ’da‘“ (2. Kor. 1:19). Da li je Pavlov uzor, Isus Hrist, u bilo kom pogledu bio nepouzdan? Ne! Tokom celog svog života, Isus je govorio samo istinu (Jov. 14:6; 18:37). Ako je sve što je Isus propovedao bilo tačno i pouzdano, onda je i Pavlovo propovedanje bilo pouzdano budući da je propovedao istu poruku.

Jehova je ’Bog istine‘ (Ps. 31:5). To se vidi iz Pavlovih sledećih reči: „Koliko god ima Božjih obećanja, posredstvom njega [Hrista] postala su ’da‘.“ Budući da je on ostao besprekoran dok je bio na zemlji, možemo biti sigurni u to da su Jehovina obećanja pouzdana. Pavle dalje kaže: „Zato preko njega i kažemo ’amin‘, da bismo proslavili Boga“ (2. Kor. 1:20). Isus je garancija da će se sva Jehovina obećanja ispuniti.

Jehova i Isus uvek govore istinu. Po uzoru na njih, Pavle je zaista mislio ono što je govorio (2. Kor. 1:19). Nije bio čovek koji se ne drži svoje reči ili olako daje obećanja (2. Kor.  1:17). Naprotiv, on je ’hodio po duhu‘ (Gal. 5:16, fusnota). U odnosima s drugima, vodio je računa šta je najbolje za njih. Njegovo „da“ značilo je „da“.

U današnje vreme je uobičajeno da ljudi koji ne žive po biblijskim merilima daju obećanja, a onda ih krše čim nastane i najmanji problem ili se pojavi nešto bolje od onog na šta su računali. U poslovnom svetu „da“ ne znači uvek „da“, čak i ako je dogovor stavljen na papir. Mnogi na brak više ne gledaju kao na doživotnu zajednicu. Stopa razvoda koja raste vrtoglavom brzinom svedoči o tome da veliki broj ljudi brak smatra usputnom vezom koja se lako može prekinuti (2. Tim. 3:1, 2).

Da li si ti osoba od reči? Naravno, može se desiti da moraš otkazati neki dogovor, ne zato što nisi čovek od reči već zbog dešavanja koja su van tvoje kontrole, kao što smo videli na početku članka. Ali ako nešto obećaš ili se na neki način obavežeš, dužan si da učiniš sve što je do tebe kako bi održao svoju reč (Ps. 15:4; Mat. 5:37). Tako ćeš postati poznat kao osoba koja je dostojna poverenja, koja se drži svoje reči i uvek govori istinu (Ef. 4:15, 25; Jak. 5:12). Kada ljudi u tvom okruženju shvate da se mogu osloniti na tebe u stvarima koje se tiču svakodnevnog života, veća je verovatnoća da će te saslušati kada budeš hteo da im preneseš poruku o Božjem Kraljevstvu. Prema tome, dajmo sve od sebe da naše „da“ stvarno bude „da“!