Pismo iz Demokratske Republike Kongo

U senci vatrene planine

DOK se sunce pomalja iznad grada Gome, po nebu se razlivaju ružičaste i narandžaste nijanse. Svako jutro nas dočekuje veličanstveni pogled na planinu Njiragongo, jedan od najaktivnijih vulkana na svetu. Nad njom se neprestano diže oblak dima iz otvorenog kratera. Noću poprima crveni odsjaj od užarene lave.

Meštani ovu planinu nazivaju mulima ja moto, što na jeziku svahili znači vatrena planina. Poslednja veća erupcija ovog vulkana dogodila se 2002. godine. Tada su mnoge naše komšije i prijatelji iz Gome izgubili sve što su imali. Dok propovedamo u nekim delovima grada, moj suprug i ja hodamo po naboranoj skamenjenoj lavi, a ja zamišljam kako bi bilo hodati po mesecu. Ovdašnji ljudi su sušta suprotnost očvrsnuloj lavi. Oni su veseli ljudi s mekim srcem koje je otvoreno za dobru vest. Zbog toga je propovedanje u senci vatrene planine nezaboravno iskustvo.

Ovog subotnjeg jutra budim se puna iščekivanja. Moj suprug i ja, neki prijatelji koji su nas posetili i još jedan par misionara propovedaćemo ceo dan u izbegličkom logoru u Mugungi, nadomak zapadnog dela grada. Mnogi koji su tu smešteni napustili su svoj dom bežeći od nasilnih napada.

Vozilo nam je puno biblijske literature na francuskom jeziku, kao i na jezicima kisvahili i kinjaruanda. Krećemo na put. Dok se truckamo po putu koji vodi u Sake, naš grad polako oživljava. Mladići već guraju drvene naprave na dva točka za prenos tereta, poznate kao čukudu. Žene u čvrsto obavijenim suknjama jarkih boja graciozno hodaju duž puta s velikim zavežljajem na glavi. Mnogo ljudi se vozi na posao i do pijace lokalnim taksijem na tri točka. Po celom kraju su razbacane tamnosmeđe drvene kuće ukrašene plavom bojom.

Stigli smo u Ndošo, gde smo se u Dvorani Kraljevstva sastali s drugim Jehovinim svedocima koji će s nama propovedati u logoru. Dirnulo me je kada sam među njima videla mlade, udovice i udovce, siročad i one sa zdravstvenim problemima. Mnogi od njih su doživeli velike tragedije, ali su sada srećni i život im je ispunjen jer primenjuju biblijska načela. Biblijska nada gori u njihovom srcu i oni jedva čekaju da je podele s drugima. Nakon kratkog sastanka  na kom smo čuli predloge o tome koji biblijski stihovi bi posebno značili ljudima koje ćemo sretati, nas 130 se ukrcava u pet minibusa i jedno terensko vozilo.

Nakon 30 minuta vožnje stižemo do logora. Stotine malih belih šatora prekriva polje ohlađene lave. U sredini logora nalaze se nizovi zajedničkih toaleta i mesta za pranje veša. Svuda unaokolo ljudi peru veš, kuvaju, ljušte pasulj ili čiste ispred svojih šatora.

Upoznajemo čoveka po imenu Papa Žak, koji vodi računa o jednom delu logora. Njemu je zaista stalo do toga da dobro vaspita svoju decu u ovim teškim vremenima. Veoma se obradovao kad smo mu dali knjigu Mladi pitaju — praktični odgovori na njihova pitanja. Rekao nam je da bi voleo da je pročita i da zatim okupi male grupe ljudi i podeli s njima ono što sazna.

Malo dalje smo sreli gospođu koja se zove Mama Beatris. Nju zanima zašto Bog dopušta patnju. Smatra da je Bog sigurno kažnjava. Suprug joj je ubijen u ratu, ćerka je samohrana majka koja se muči da odgaji bebu u logoru a sin joj je otet pre nekoliko meseci i od tada ništa nije čula o njemu.

Tužna životna priča Mame Beatris podseća me na to kako se Jov osećao nakon svih loših vesti koje je čuo. Govorimo joj šta su uzroci patnje i uveravamo je da njena patnja nije kazna od Boga (Jov 34:10-12; Jakovljeva 1:14, 15). Takođe ističemo da će na zemlji uskoro doći do velikih promena koje će Bog ostvariti putem svog Kraljevstva. Osmeh zamenjuje zabrinutost na njenom licu i ona nam obećava da će nastaviti da proučava Bibliju i da se moli Bogu za pomoć.

Svi smo uživali u ovom danu i osećamo da nam je Jehova zaista pomogao da pružimo nadu i ohrabrenje ljudima koje smo upoznali. Dok napuštamo logor, mnogi njegovi žitelji nam mašu pokazujući traktate, časopise i knjige koje smo im ostavili.

Povratak kući je vreme za sabiranje utisaka. Od srca sam zahvalna za ovaj poseban dan. Prisećam se cenjenja koje je pokazao Papa Žak, olakšanja u očima Mame Beatris, snažnog stiska ruke jedne starice s kojom sam komunicirala samo osmesima. Razmišljam o mladima koji su postavljali promišljena pitanja i pokazali zrelost iznad svojih godina. Divim se snazi karaktera očiglednoj kod ovih ljudi koji i dalje mogu da se smeju i pored nezamislivih muka kroz koje su prošli.

U ovom delu sveta vidimo iskrena nastojanja mnogih koji žele da pruže pomoć onima koji pate. Za nas je velika čast što iz Biblije možemo pokazati ljudima koje je trajno rešenje za njihove probleme. Veoma sam srećna što učestvujem u najvećem delu pružanja duhovne pomoći koje je svet ikada video.