Biblija govori da su ljudi koristili aloju * da bi namirisali odeću ili posteljinu (Psalam 45:8; Poslovice 7:17; Pesma nad pesmama 4:14). Aloja koja se pominje u Bibliji verovatno se odnosi na drvo iz roda Aquilaria. Prilikom truljenja, ono luči mirisno ulje i smolu. Stablo tog drveta se mlelo u prah i prodavalo kao „aloja“.

U Bibliji su izraelski šatori upoređeni sa ’alojama koje je Jehova posadio‘ (Brojevi 24:5, 6). Time se možda ukazuje na oblik tog drveta, koje je visoko i do 30 metara i ima veoma razgranatu krošnju. Iako se ovo drvo danas ne može naći u Izraelu, u delu A Dictionary of the Bible kaže se da je „sasvim moguće da su se ono, kao i drugo drveće, koje više ne postoji [na ovom području], nekada uzgajali u bogatoj Jordanskoj dolini, koja je tada bila gusto nastanjena“.

Prema Mojsijevom zakonu, Bog je očekivao da sve žrtve koje se prinose u hramu budu najboljeg kvaliteta. On nije prihvatao žrtvu koja bi imala neku manu (Izlazak 23:19; Levitska 22:21-24). Prema rečima Filona, jevrejskog pisca iz prvog veka n. e., sveštenici bi „od glave do pete“ pregledali životinje koje su se prinosile na žrtvu da bi zasigurali da su one „bez bilo kakve mane“.

Biblista Sanders kaže da je moguće da su „ovlašćeni trgovci dobijali dozvole da prodaju samo životinje koje su sveštenici prethodno pregledali. U tom slučaju, prodavac je kupcu dao neku vrstu potvrde da je životinja bez mane“.

Godine 2011, arheolozi su u blizini hrama pronašli glineni pečat veličine novčića, koji datira između prvog veka pre n. e. i 70. godine n. e. Izgleda da je taj pečat služio kao potvrda da su žrtva ili prinos pregledani. Na njemu su se nalazile dve reči na aramejskom, koje znače „Čist za Boga“. Smatra se da se ta potvrda na neki način stavljala na proizvode i životinje koji su se prinosili kao žrtve.