GRUPA turista je bila gladna. Nakon što su obišli neke istorijske znamenitosti drevnog Vitlejema, poželeli su da probaju neki lokalni specijalitet. Jedan od turista je spazio restoran u kom se nudio ukusni falafel — jelo od samlevenih leblebija, paradajza, crnog luka i drugog povrća, koje se služi u lepinji. To ih je fino zasitilo tako da su mogli da nastave sa obilaskom.

Ovi turisti nisu ni znali da ih je upravo ta lepinja dovela u dodir s prošlošću. Lepinja je tipična vrsta hleba u Vitlejemu, a samo ime tog grada znači „kuća hleba“. Hleb se u ovom kraju pravi već hiljadama godina (Ruta 1:22; 2:14).

Pre skoro četiri hiljade godina, malo južnije od Vitlejema, Avrahamova žena Sara ispekla je hleb za tri neočekivana gosta (Postanak 18:5, 6). ’Fino brašno‘ koje je koristila možda je bilo napravljeno od jedne drevne vrste pšenice ili od ječma. Sara je morala brzo da pripremi hleb i verovatno ga je ispekla na užarenom kamenju (1. Kraljevima 19:6).

Kao što ovaj zapis pokazuje, u Avrahamovoj porodici se pravio hleb. Zbog nomadskog načina života, Sara i njene sluškinje verovatno nisu mogle da peku hleb u pećima kakve su se koristile u njenom rodnom gradu, Uru. Ona je brašno pravila od žitarica koje su uspevale u podneblju gde je živela. Bio je to težak posao u kom se koristio ručni mlin, a možda i avan s tučkom.

Četiri veka kasnije, u Mojsijevom zakonu je stajalo da se ručni mlin ne sme uzimati kao zalog, jer bi to bilo kao da su nekome uzeta „sredstva za život“ (Ponovljeni zakoni 24:6, fusnota). Bog je ručni mlin smatrao važnim jer bez njega porodica ne bi imala potrebni hleb. (Videti okvir  „Pravljenje hleba u biblijsko doba“.)

U Bibliji se hleb pominje na više stotina mesta i biblijski pisci su ga često koristili kao sinonim za hranu. Isus je rekao da oni koji služe Bogu treba da ga s verom mole: „Daj nam danas hleb naš za ovaj dan“ (Matej 6:11). Ovde „hleb“ predstavlja hranu, a Isus ističe da treba da se uzdamo u Boga da će nam dati ono što nam je neophodno svaki dan (Psalam 37:25).

Međutim, postoji nešto mnogo važnije od hleba, to jest hrane. „Čovek ne sme da živi samo od hleba, nego treba da živi i od svake reči koja izlazi iz Jehovinih usta“, rekao je Isus (Matej 4:4). Ovom rečenicom je ukazao na period kada su Izraelci u potpunosti zavisili od hrane koju im je Bog pružao. To je bilo ubrzo nakon što su izašli iz Egipta. Oko mesec dana nakon što su ušli u Sinajsku pustinju, njihove zalihe hrane su počele da nestaju. Uplašili su se da će umreti od gladi u toj surovoj pustoši, pa su počeli da jadikuju kako su u Egiptu ’jeli hleba koliko su hteli‘ (Izlazak 16:1-3).

Nema sumnje da je hleb u Egiptu bio vrlo ukusan. U Mojsijevo vreme su postojali pekari koji su za Egipćane pravili razne vrste hleba i peciva. Ali Jehova nije svoj narod ostavio bez ikakvog  hleba. „Evo, učiniću da vam s nebesa pada hleb“, obećao je. I zaista, taj hleb s neba se pojavljivao rano ujutru i izgledao je kao „nešto fino poput pahuljica“, slično rosi ili inju. „Šta je ovo?“, pitali su se Izraelci kada su to prvi put videli. „To je hleb koji vam Jehova daje za hranu“, objasnio im je Mojsije. Nazvali su ga „mana“, * i tim hlebom su se hranili narednih 40 godina (Izlazak 16:4, 13-15, 31).

Čudesna mana je u prvi mah sigurno oduševila Izraelce. Imala je ukus „kolača od meda“ i svako je imao dovoljno za sebe (Izlazak 16:18). Ali s prolaskom vremena, zaželeli su se raznovrsne hrane koju su imali u Egiptu. „Naše oči ne vide ništa osim mane“, žalili su se (Brojevi 11:6). Kasnije su čak besno govorili: „Ovaj nikakav hleb već se ogadio našoj duši“ (Brojevi 21:5). Ovaj ’hleb s neba‘ im je na kraju postao bezukusan i odvratan (Psalam 105:40).

Očigledno je da hleb, kao i druge stvari, lako možemo uzimati zdravo za gotovo. Ali Biblija pominje i jednu posebnu vrstu hleba koju nikako ne bismo smeli da nipodaštavamo. Taj hleb nam može omogućiti večni život, a Isus ga je uporedio s manom koju su Izraelci tako nezahvalno odbacili.

„Ja sam hleb života“, rekao je Isus. „Vaši su praočevi jeli manu u pustinji, a ipak su umrli. Ovo je hleb koji silazi s neba, da čovek jede od njega i da ne umre. Ja sam živi hleb koji je sišao s neba. Ako neko jede od ovog hleba, živeće večno. A hleb koji ću ja dati moje je telo koje ću dati za život sveta“ (Jovan 6:48-51).

Mnogi koji su tada slušali Isusa nisu razumeli simbolično značenje izraza „hleb“ i „telo“. Pa ipak, to poređenje je  bilo na mestu. Isus je podsetio svoje slušaoce da im je doslovan hleb neophodan za život, baš kao što je i mana bila potrebna Izraelcima u pustinji. Iako je ona bila dar od Boga, ljudima nije mogla omogućiti večni život. S druge strane, Isusova žrtva upravo to omogućuje onima koji veruju u njega. Zato se može reći da je on „hleb života“.

Hleb nam može utoliti glad. Možda i zahvaljujemo Bogu za ’hleb nasušni‘ (Matej 6:11, Čarnić). Ali nikada ne treba da zaboravimo kakve nam blagoslove donosi „hleb života“, Isus Hrist.

Kako možemo pokazati da nismo poput nezahvalnih Izraelaca iz Mojsijevog doba i da ne potcenjujemo dragoceni hleb s neba? „Ako me volite, držaćete se mojih zapovesti“, rekao je Isus (Jovan 14:15). Ukoliko živimo po Isusovim zapovestima, naš Bog, Jehova, blagosiljaće nas u svu večnost (Ponovljeni zakoni 12:7).