Odrastao sam u mestu po imenu Ramiš, blizu izraelsko-libanske granice. Moje detinjstvo je obeležio građanski rat. Ne mogu da zaboravim brojne nedužne žrtve koje su zbog kopnenih mina postale invalidi. Život je bio težak i na svakom koraku je bilo nasilja i kriminala.

Naša porodica je pripadala Maronitskoj crkvi, jednoj od istočnih katoličkih crkava. Otac je naporno radio kako bi prehranio našu dvanaestočlanu porodicu, a majci je uvek bilo veoma važno da budemo redovni u crkvi. S vremenom sam počeo da uviđam da ni crkva, kao ni celokupno društvo, ne brine o onima kojima je pomoć najpotrebnija.

Kada sam bio tinejdžer, počeo sam da se zanimam za kung-fu. Išao sam na rigorozne treninge i postao vešt u zadavanju udaraca rukama i nogama. Takođe sam naučio da rukujem oružjem koje se koristi u borilačkim veštinama. Razmišljao sam: ’Ne mogu da zaustavim rat, ali barem mogu da pokušam da zaustavim nasilne ljude.‘ Kad god bih video neku tuču, bez oklevanja bih se umešao. Bio sam nagle naravi i lako sam planuo. Vodio sam svoj rat protiv nepravde i nasilja i zato sam postao strah i trepet za ljude u južnom Libanu.

Godine 1980, postao sam član jednog kung-fu kluba u Bejrutu. Iako su bombe, granate i rakete bile svakodnevna pojava, to me nije sprečilo da redovno idem na treninge. U životu mi je bilo važno samo da jedem, spavam i da budem što sličniji glumcu Brus Liju, poznatom kung-fu majstoru. Nosio sam frizuru kao on, hodao kao on, pa čak i oponašao njegov karakterističan uzvik u borbi. Nikada se nisam smejao.

Imao sam cilj da odem u Kinu i profesionalno se bavim kung-fuom. Jedne večeri dok sam naporno trenirao da  bih se pripremio za odlazak u Kinu, čuo sam da neko kuca. Otvorio sam vrata u crnoj kung-fu uniformi, sav oznojen od vežbanja. Ugledao sam jednog svog prijatelja, a s njim su bila i dva Jehovina svedoka. Kada su počeli da pričaju o Bibliji, rekao sam da ne znam ništa o njoj. Nisam mogao ni da pretpostavim da će se od tog trenutka moj život potpuno promeniti.

Svedoci su mi iz Biblije pokazali zašto ljudi nikada neće moći da iskorene nepravdu i nasilje. Objasnili su mi da je Satana Ðavo pravi uzročnik problema (Otkrivenje 12:12). Oduševila me je njihova uverenost i mir kojim su zračili. Takođe, dirnulo me je kada sam saznao da Bog ima ime (Psalam 83:18). Pročitali su mi i reči iz 1. Timoteju 4:8: „Telesno vežbanje malo čemu koristi, a odanost Bogu korisna je u svakom pogledu, jer obećava život — sadašnji i budući.“ Te reči su veoma uticale na mene.

Nažalost, izgubio sam kontakt sa Svedocima, pošto su im članovi moje porodice rekli da više ne dolaze. Pa ipak, odlučio sam da ostavim kung-fu i počnem da proučavam Bibliju. Mojoj braći se nije svidela ta ideja, ali ja sam bio odlučan da ponovo pronađem Jehovine svedoke i proučavam s njima.

Tražio sam Svedoke, ali bezuspešno. U međuvremenu me je veoma pogodila smrt mog oca, kao i druge porodične tragedije. U to vreme sam radio u jednoj građevinskoj firmi. Jednog dana me je kolega po imenu Adel pitao zašto sam tako tužan. Kada sam mu rekao zašto, počeo je da mi govori o biblijskoj nadi u uskrsenje. Narednih devet meseci, ovaj Svedok je s puno strpljenja i ljubavi proučavao Bibliju sa mnom.

Kako sam napredovao u proučavanju, sve više sam shvatao da ću mnogo toga morati da promenim u svojoj ličnosti. Nije mi bilo lako. Oduvek sam bio razdražljiv i bilo je lako izvući me iz takta. Iz Biblije sam naučio kako da kontrolišem svoju narav i da se savladavam. Na primer, u Mateju 5:44 stoji Isusov savet: „Volite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone.“ A Rimljanima 12:19 nas upozorava: „Ne osvećujte se [...] jer je pisano: ’Moja je osveta, ja ću uzvratiti, kaže Jehova.‘“ Ovi i drugi biblijski stihovi pomogli su mi da s vremenom postanem smireniji.

Iako se članovi moje porodice u početku nisu slagali s mojom odlukom da proučavam s Jehovinim svedocima, kasnije su počeli da ih poštuju, a jedan moj brat je takođe postao Jehovin svedok. Naša majka, koja je nedavno preminula, branila je naša uverenja pred drugima.

Za mene je takođe veliki blagoslov moja divna supruga, Anita, s kojom provodim puno vremena propovedajući drugima dobru vest. Od 2000. Anita i ja živimo u Švedskoj, u gradu po imenu Ešilstuna, gde poučavamo Bibliji ljude koji govore arapski.

U srcu još uvek saosećam s ljudima koji su žrtve nasilja. Ali znam zašto je danas tako i znam da će to Bog uskoro promeniti. To mi pomaže da imam pravu radost i nadu (Psalam 37:29).