Odrastao sam u Los Anđelesu, u Kaliforniji. Uvek smo živeli u kvartovima koji su bili poznati po uličnim bandama i drogi. Drugo sam od šestoro dece u porodici.

Majka nas je odmalena vodila u evangelističku crkvu. Kada sam ušao u tinejdžerske godine, i dalje sam išao u crkvu, ali sam sasvim drugačije živeo. Nedeljom bih pevao u crkvenom horu, dok bih ostalim danima živeo za zabavu, drogu i seks.

Bio sam veoma naprasit i nasilan, tako da nisam prezao ni od čega. Ništa mi nije značilo ono što sam učio u crkvi. Vodio sam se geslom: „Osveta je Gospodnja — a ja sam njegovo sredstvo.“ Dok sam išao u srednju školu, krajem 1960-ih, bio sam pod uticajem Crnih pantera, militantne političke grupe koja se borila za prava građana. Zbog toga sam se pridružio jednom udruženju učenika koje je imalo slične ciljeve. Nekoliko puta smo organizovali proteste, prilikom kojih je škola bila privremeno zatvorena.

Zbog svoje nasilne naravi, nisam se zaustavio na učestvovanju u protestima. Bio sam pun mržnje i počeo sam da činim ozbiljne zločine. Povremeno sam s drugovima išao da gledam filmove o patnjama koje su robovi afričkog porekla doživljavali u Sjedinjenim Državama. Nepravda koju smo videli u tim filmovima toliko je znala da nas razbesni da smo ponekad već u bioskopu napadali mlade belce. Posle bismo otišli u neki kvart u kom su živeli belci s namerom da još nekoga prebijemo.

Pre nego što sam napunio 20 godina, već sam postao okoreli kriminalac, baš kao i moja braća. Često smo bili u sukobu sa zakonom. Jedan od moje mlađe braće bio je član jedne ozloglašene bande, pa sam joj se i ja pridružio. Tonuo sam sve dublje.

Roditelji jednog mog prijatelja bili su Jehovini svedoci. Oni su me pozvali na njihov sastanak, što sam prihvatio. Odmah sam zapazio koliko su Svedoci drugačiji. Svi su imali Bibliju i iz nje su pratili program. Čak su i mladi držali biblijske govore! Posebno me je oduševilo kada sam saznao da Bog ima ime, Jehova, i kada sam video da ga Svedoci koriste (Psalam 83:18). Sastanku su prisustvovali ljudi različitih rasa i nacionalnosti. Pa ipak, među njima nije bilo rasnih podela.

 U početku nisam želeo da proučavam Bibliju sa Svedocima, ali sam rado išao na njihove sastanke. Jedne večeri, dok sam bio na sastanku, neki moji prijatelji su otišli na jedan koncert. Tamo su nasmrt pretukli momka koji nije hteo da im dâ svoju kožnu jaknu. Sutradan su se hvalili time što su počinili ubistvo. Čak su i tokom suđenja zbijali šale na račun toga. Većina njih je osuđena na doživotnu robiju. Ne mogu rečima opisati koliko mi je bilo drago što te večeri nisam bio s njima. Čvrsto sam odlučio da promenim svoj život i počeo sam da proučavam Bibliju.

Pošto sam od malih nogu bio pod uticajem rasnih predrasuda, iznenadili su me neki postupci Svedoka. Na primer, kada je jedan Svedok koji je belac morao da otputuje u inostranstvo, zamolio je jednu porodicu crnaca da mu pričuva decu. Takođe, jedna porodica belaca primila je kod sebe mladog crnca koji nije imao gde da živi. Uverio sam se da se Jehovini svedoci drže Isusovih reči iz Jovana 13:35, gde piše: „Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako budete voleli jedan drugoga.“ Znao sam da sam pronašao pravo bratstvo.

Proučavajući Bibliju, shvatio sam da treba da menjam svoj način razmišljanja. Promena u postupcima ne bi ništa vredela ako se ne bih uverio da je najbolje biti miroljubiv (Rimljanima 12:2). S vremenom sam uspeo u tome. U januaru 1974, krstio sam se kao Jehovin svedok.

Međutim, nakon krštenja sam i dalje morao da se trudim da kontrolišem svoju narav. Na primer, dok sam jednom prilikom propovedao od kuće do kuće, pojurio sam lopova koji mi je ukrao radio iz auta. Kad sam ga skoro stigao, bacio je radio i pobegao. Nakon što sam onima koji su bili sa mnom ispričao kako sam vratio radio, jedan starešina mi je rekao: „Stivene, šta bi uradio da si ga stigao?“ To pitanje me je navelo na razmišljanje i podstaklo me je da se još više potrudim da budem miroljubiv.

U oktobru 1974, počeo sam da svakog meseca provodim 100 sati u poučavanju drugih o Bibliji. Kasnije sam imao čast da kao dobrovoljac služim u glavnom sedištu Jehovinih svedoka, u Bruklinu, u Njujorku. Godine 1978, morao sam da se vratim u Los Anđeles kako bih brinuo o svojoj bolesnoj majci. Dve godine kasnije, oženio sam se Arondom. Ona mi je bila velika podrška dok smo zajedno negovali moju majku. Neko vreme nakon što je majka umrla, Aronda i ja smo pozvani u Biblijsku školu Galad. Odatle smo otišli u Panamu, gde i danas služimo kao misionari.

Do sada je bilo mnogo situacija u kojima sam mogao burno odreagovati. Ipak, naučio sam da se udaljim kada me neko provocira ili da na neki način pokušam da smirim situaciju. Prijatelji i supruga me često pohvale za to kako sam reagovao pod pritiskom. Ponekad čak i sam sebe iznenadim! Ipak, zasluge za sve promene u mojoj ličnosti ne pripadaju meni. To što sam uspeo da se promenim dokaz je toga da Biblija ima moć da menja ljude (Jevrejima 4:12).

Proučavajući Bibliju, pronašao sam pravi smisao u životu i naučio sam da budem miroljubiv. Više ne želim da povređujem ljude, već želim da im pomažem u duhovnom pogledu. Čak sam proučavao Bibliju s jednim čovekom kog sam u srednjoj školi smatrao neprijateljem. Nakon što se on krstio, neko vreme smo bili i cimeri. Postali smo dobri prijatelji i to smo i dan-danas. Moja supruga i ja smo do sada proučavali Bibliju s više od 80 osoba koje su postale Jehovini svedoci.

Veoma sam zahvalan Jehovi što mi je pomogao da pronađem pravi smisao i sreću u životu i što mogu uživati u društvu ljudi koji su mi poput braće i sestara.