Rođen sam u Akulu, jednom zabačenom gradiću u planinskom području na zapadu Gvatemale. Moji roditelji su bili Išili, pripadnici naroda iz skupine Maja. Dok sam odrastao govorio sam dva jezika, španski i jezik naroda Išil. Moje rano detinjstvo obeležili su žestoki oružani sukobi frakcija umešanih u građanski rat koji je trajao 36 godina. U to vreme je poginulo mnogo mojih sunarodnika.

Kada sam imao četiri godine, moj sedmogodišnji brat se igrao sa ručnom bombom i ona je eksplodirala. Zbog te eksplozije sam izgubio vid, a moj brat je nažalost izgubio život. Otada sam živeo u jednom institutu za slepu decu u gradu Gvatemali i tamo sam naučio Brajevo pismo. Iz nekih razloga koje tada nisam mogao da razumem, zaposleni u tom institutu su mi zabranjivali da razgovaram s drugom decom pa su me ona izbegavala. Stalno sam bio usamljen i jedva sam čekao raspust kada sam se vraćao kući i bio sa majkom, koja je uvek bila puna ljubavi i razumevanja. Ona je nažalost umrla kada je meni bilo deset godina. Bio sam očajan jer sam mislio da sam izgubio jedinu osobu na svetu koja me je volela.

Sa 11 godina sam se vratio u svoje rodno mesto i počeo da živim sa svojim polubratom i njegovom porodicom. Oni su se starali o meni, ali niko nije mogao da mi pomogne u emocionalnom pogledu. Ponekad bih preklinjao Boga da mi pomogne da razumem zašto je moja majka morala da umre i zašto sam morao da izgubim vid. Ljudi su mi govorili da je to bila Božja volja. Zato sam mislio da je Bog bezosećajan i nepravedan. Jedini razlog što nisam sebi oduzeo život jeste to što nisam znao kako da to uradim.

Kao slepa osoba bio sam fizički i emocionalno ranjiv. U detinjstvu sam nekoliko puta bio seksualno zlostavljan. Nikome nisam rekao šta se desilo jer sam mislio da nikoga nije briga za to. Ljudi su mi se retko obraćali tako da gotovo ni sa kim nisam razgovarao. Bio sam povučen, depresivan i nepoverljiv.

Kada sam imao 13 godina, na školskom odmoru mi je prišao jedan bračni par Jehovinih svedoka. U mojoj školi je radila učiteljica koja je razumela koliko mi je bilo teško pa ih je zamolila  da me posete. Svedoci su mi pričali o biblijskom obećanju da će mrtvi uskrsnuti i da će slepi progledati (Isaija 35:5; Jovan 5:28, 29). To mi se svidelo, ali pošto nisam navikao da razgovaram s drugima, bilo mi je teško da pričam s njima. Uprkos tome što sam bio toliko povučen, oni su strpljivo i s puno ljubavi nastavili da me posećuju i da mi pomažu da razumem Bibliju. Da bi stigli do mesta u kom sam živeo, morali su da pešače više od 10 kilometara, i to preko jednog planinskog venca.

Moj polubrat mi je rekao da su to lepo obučeni ljudi, ali da baš nemaju mnogo novca. Pa ipak, oni bi mi često doneli neki mali poklon kao znak pažnje. Smatrao sam da bi samo pravi hrišćani bili toliko samopožrtvovani.

Proučavao sam Bibliju pomoću publikacija na Brajevom pismu. Premda sam razumeo ono čemu su me učili, nije mi bilo lako da sve prihvatim srcem. Na primer, bilo mi je teško da poverujem da me Bog voli i da je i nekim ljudima isto tako stalo do mene. Razumeo sam zašto Jehova trenutno dopušta zlo, ali nije mi bilo lako da na njega gledam kao na Oca koji me zaista voli. *

S vremenom sam počeo da menjam svoje stavove u skladu sa onim što sam učio iz Biblije. Razumeo sam da Bog i te kako saoseća sa onima koji pate. Na primer, kada su njegove sluge bile ugnjetavane, Bog je rekao: „Video sam nevolju svog naroda [...] i dobro znam muke koje podnose“ (Izlazak 3:7). Kada sam razumeo koliko je Jehova divan Bog, poželeo sam da mu posvetim svoj život. Godine 1998, krstio sam se kao Jehovin svedok.

Otprilike godinu dana nakon krštenja, pohađao sam jedan kurs za slepe koji se održavao blizu grada Eskuintle. Jedan starešina iz tamošnje skupštine je saznao koliko mi je bilo teško da idem na sastanke dok sam živeo u svom rodnom mestu. Naime, da bih stigao do najbliže skupštine, morao sam da pređem isti planinski venac preko kog je prelazio bračni par Svedoka koji je proučavao sa mnom. Taj put, naravno, nije bio nimalo lak za mene. Da bi mi pomogao, taj starešina je pronašao jednu porodicu Svedoka u Eskuintli koja je bila spremna da me primi u svoj dom i da mi pomaže da idem na sastanke. Oni sve do danas brinu o meni kao da sam član njihove porodice.

Mogao bih navesti još mnogo toga što su braća i sestre iz ljubavi učinili za mene. Sva ta iskustva su me uverila da sam među pravim hrišćanima (Jovan 13:34, 35).

Više se ne osećam bezvredno niti sam očajan. Moj život sada ima pravi smisao. Kao punovremeni propovednik koji učestvuje u biblijskom obrazovnom programu Jehovinih svedoka, više nisam usredsređen na svoj hendikep, već na to da pomažem drugima da upoznaju Bibliju. Takođe imam čast da služim kao starešina i da držim govore u skupštinama Jehovinih svedoka. Čak imam čast i da držim govore na našim regionalnim kongresima kojima prisustvuje na hiljade ljudi.

Godine 2010, bio sam u Školi za obučavanje naimenovane braće (sada je to Škola za objavitelje Kraljevstva) u Salvadoru. Ova škola mi je pomogla da bolje izvršavam odgovornosti koje imam u skupštini. Obuka me je uverila da me Jehova voli i ceni. Razumeo sam i da on može da obuči bilo koga za neki zadatak.

Isus je rekao: „Više usrećuje davanje nego primanje“ (Dela apostolska 20:35). Stvarno mogu da kažem da sam srećan. I premda sam ranije mislio da je moj život beskoristan, sada znam da i ja mogu pomagati drugima.