Da li je život mogao nastati slučajno?
Poglavlje 4
Da li je život mogao nastati slučajno?
1. (a) Šta je Čarls Darvin priznao o poreklu života? (b) Kakvu je predstavu savremena evoluciona teorija ponovo oživela?
KAD je Čarls Darvin unapređivao svoju teoriju evolucije, on je priznao da je život možda „prvobitno udahnuo Stvoritelj u nekoliko oblika ili u jedan“.1 Ali savremena teorija evolucije obično eliminiše svako spominjanje Stvoritelja. Umesto toga, teorija o spontanom nastanku života, nekada odbacivana, ponovo je oživela u nešto izmenjenom obliku.
2. (a) Koje se ranije verovanje koje uključuje spontani nastanak pokazalo kao pogrešno? (b) Iako priznaju da se život danas ne događa spontano, šta evolucionisti pretpostavljaju?
2 Verovanje u neki oblik spontanog nastanka može da se prati vekovima unazad. U 17. veku n. e., čak su i poštovani ljudi od nauke, uključujući Fransisa Bekona i Vilijama Harvija, prihvatali tu teoriju. Međutim, u 19. veku su joj Luj Paster i drugi naučnici na izgled zadali smrtonosan udarac, dokazavši putem eksperimenata da život dolazi samo iz prethodno postojećeg života. Ipak, zbog potrebe, evoluciona teorija pretpostavlja da je pre mnogo vremena mikroskopski život morao nekako da nastane iz nežive materije.
Novi oblik spontanog nastanka
3, 4. (a) Kako se u glavnim crtama izlažu koraci koji vode do porekla života? (b) Uprkos neverovatnoći nastanka života putem slučaja, čega se evolucionisti drže?
3 Trenutni stav evolucije prema polaznoj tački života sumirao je Ričard Dokins u svojoj knjizi The Selfish Gene. On spekuliše da je u početku Zemlja imala atmosferu sastavljenu od ugljen-dioksida, metana, amonijaka i vode. Preko energije koju pruža sunčeva svetlost, i možda pomoću sevanja munja i eksplozija vulkana, ta jednostavna jedinjenja bila su razbijena a zatim su se ponovo formirala u amino-kiseline. Različite vrste njih postepeno su se akumulirale u moru i kombinovale se u jedinjenja nalik proteinima. Konačno, kaže on, okean je postao jedna „organska supa“, ali i dalje beživotna.
4 Zatim je, Prema Dokinsonovom opisu, „slučajno formiran jedan naročito značajan molekul“ — molekul koji je imao sposobnost da se razmnožava. Iako priznaje da je takav jedan slučaj bio krajnje neverovatan, on drži da se ipak morao dogoditi. Slični molekuli su se grupisali zajedno, a zatim, opet krajnje neverovatnim slučajem, oni su spleli jednu zaštitnu barijeru od drugih molekula proteina oko sebe kao membranu. Tako je, tvrdi se, prva živa ćelija nastala sama od sebe.2
5. Kako se poreklo života obično obrađuje u objavljenom materijalu, a šta jedan naučnik kaže?
5 U ovom trenutku čitalac može početi da shvata Dokinsov komentar u predgovoru njegove knjige: „Ova knjiga treba da se čita skoro kao da je naučna fantastika.“3 Ali čitaoci ove teme ustanoviće da njegov pristup nije jedinstven. Većina drugih knjiga o evoluciji takođe klizne preko klimavog problema objašnjavanja pojave života iz nežive materije. Tako je profesor Vilijam Torp sa odseka za zoologiju Kembričkog univerziteta rekao svojim sunaučnicima: „Sve lake spekulacije i diskusije objavljene tokom poslednjih deset do petnaest godina koje objašnjavaju način porekla života, pokazalo se da su i suviše naivne i da imaju vrlo malu težinu. Problem u stvari izgleda da je dalje od rešenja nego što je ikada bio.“4
6. Šta sve veće znanje pokazuje?
6 Nedavni eksplozivan porast znanja samo je poslužio da poveća jaz između neživih stvari i živih bića. Ustanovljeno je da su čak i najstariji poznati jednoćelijski organizmi neshvatljivo složeni. „Problem za biologiju je da dođe do jednog jednostavnog početka“, kažu astronomi Fred Hojl i Čandra Vikramazing. „Fosilni ostaci drevnih životnih oblika, otkriveni u stenama, ne otkrivaju neki jednostavan početak... tako evolucionoj teoriji nedostaje ispravan temelj.“5 I kako znanje raste, postaje sve teže objasniti kako su mikroskopski oblici života, koji su tako neverovatno složeni, mogli da se pojave slučajno.
7. Koji su, kako se tvrdi, glavni koraci na putu ka poreklu života?
7 Glavni koraci na putu ka poreklu života, kako je zamišljeno evolucionom teorijom, jesu (1) postojanje prave prvobitne atmosfere i (2) koncentracija, u okeanima, organske supe „jednostavnih“ molekula neophodnih za život. (3) Od njih dolaze proteini i nukleotidi (složena hemijska jedinjenja) koji se (4) kombinuju i stiču membranu, i nakon toga (5) razvijaju genetički kôd i počinju da prave kopije sebe. Da li su ovi koraci u skladu s dostupnim činjenicama?
Prvobitna atmosfera
8. Kako se čuveni eksperiment Stenlija Milera, i kasniji eksperimenti, nisu pokazali uspešnim?
8 Godine 1953. Stenli Miler je propustio jednu električnu iskru kroz „atmosferu“ od vodonika, metana, amonijaka i vodene pare. To je proizvelo neke od mnogih amino-kiselina koje postoje i koje su gradivni blokovi proteina. Međutim, on je dobio samo 4 od 20 amino-kiselina potrebnih za postojanje života. Više od 30 godina kasnije, naučnici još uvek nisu bili u stanju da eksperimentalno proizvedu svih 20 potrebnih amino-kiselina pod uslovima koji bi se mogli smatrati verovatnim.
9, 10. (a) Šta se veruje s obzirom na mogući sastav Zemljine prvobitne atmosfere? (b) S kojom dilemom se evolucija suočava, i šta je poznato o Zemljinoj prvobitnoj atmosferi?
9 Miler je pretpostavio da je zemljina prvobitna atmosfera bila slična onoj u njegovoj eksperimentalnoj laboratorijskoj boci. Zašto? Zato što, kako su on i jedan njegov saradnik kasnije rekli, „sinteza jedinjenja od biološkog interesa odigrava se jedino pod redukovanim [bez prisustva slobodnog kiseonika u atmosferi] uslovima“.6 Ipak, drugi evolucionisti teoretišu da je kiseonik bio prisutan. Dilemu koju to stvara za evoluciju izrazio je Hičing: „S kiseonikom u vazduhu, prva amino-kiselina nikad ne bi započela; bez kiseonika, nju bi izbrisali kosmički zraci.“7
10 Činjenica je da svaki pokušaj da se utvrdi priroda zemljine prvobitne atmosfere može da se zasniva samo na nagađanju ili pretpostavci. Niko ne zna zasigurno kako je ona izgledala.
Da li bi se formirala neka „organska supa“?
11. (a) Zašto je neverovatno da bi se „organska supa“ akumulirala u okeanu? (b) Kako je Miler bio u stanju da sačuva nekoliko amino-kiselina koje je dobio?
11 Koliko je verovatno da bi se amino-kiseline, za koje se misli da su se formirale u atmosferi, spustile i formirale „organsku supu“ u okeanima? Nije uopšte verovatno. Ista energija koja bi razložila jednostavna jedinjenja u atmosferi, još brže bi razgradila bilo koje složene amino-kiseline koje su se formirale. Interesantno je da je Miler, u svom eksperimentu provođenja električne iskre kroz „atmosferu“, sačuvao četiri amino-kiseline koje je dobio samo zato što ih je uklonio iz područja iskre. Da ih je ostavio tamo, iskra bi ih razgradila.
12. Šta bi se desilo s amino-kiselinama čak i kad bi neke doprle do okeana?
12 Međutim, ako pretpostavimo da su amino-kiseline nekako doprle do okeana i da su bile zaštićene od uništavačkog ultraljubičastog zračenja u atmosferi, šta onda? Hičing je objasnio: „Ispod površine vode ne bi bilo dovoljno energije da se aktiviraju daljnje hemijske reakcije; voda u svakom slučaju inhibira razvoj složenijih molekula.“8
13. Šta amino-kiseline u vodi moraju da čine da bi se formirali proteini, ali s kojom se drugom opasnošću onda suočavaju?
13 Tako, kada se amino-kiseline jednom nađu u vodi, one moraju da izađu iz nje da bi formirale veće molekule i evoluirale ka tome da postanu proteini korisni za formiranje života. Ali kad izađu iz vode one su ponovo na uništavačkoj ultraljubičastoj svetlosti! „Drugim rečima“, kaže Hičing, „teoretske šanse da se prođe čak i kroz ovu prvu i relativno laku fazu [dobijanje amino-kiselina] u evoluciji života nedopustive su.“9
14. Dakle, koji je jedan od najtvrdokornijih problema s kojim se evolucionisti suočavaju?
14 Iako se obično tvrdi da se život spontano pojavio u okeanima, vode jednostavno nisu pogodne za potrebne hemijske procese. Hemičar Ričard Dikerson objašnjava: „Zato je teško videti kako se polimerizacija [povezivanje manjih molekula zajedno da bi formirali veće] mogla izvršiti u vodenoj sredini prvobitnog okeana, budući da prisustvo vode potpomaže depolimerizaciji [razgrađivanju velikih molekula na prostije] pre nego polimerizaciji.“10 Biohemičar Džordž Vold slaže se s tim gledištem, i kaže: „Spontano rastvaranje je mnogo verovatnije, i stoga nastupa mnogo brže, nego spontano spajanje.“ To znači da ne bi postojala akumulacija organske supe! Vold veruje da je to „najtvrdokorniji problem s kojim se mi [evolucionisti] suočavamo“.11
15, 16. Koji veliki problem postoji u dobijanju životnih proteina iz amino-kiselina u navodnoj organskoj supi?
15 Međutim, postoji još jedan tvrdokoran problem s kojim se suočava teorija evolucije. Seti se, postoji preko 100 amino-kiselina, ali samo 20 ih je potrebno za životne proteine. Štaviše, one se javljaju u dva oblika: neki od molekula su „desnoruki“ a drugi su „levoruki“. Kad bi se formirale nasumce, kao u teoretskoj organskoj supi, najverovatnije je da bi polovina bila desnoruka a polovina levoruka. A ne postoji poznat razlog zbog čega bi bilo koji oblik bio poželjniji u živim bićima. Ipak, od 20 amino-kiselina koje se koriste u stvaranju životnih proteina, sve su levoruke!
16 Kako to da bi, slučajno, samo specifično zahtevane vrste bile sjedinjene u toj supi? Fizičar Dž. D. Bernal priznaje: „Mora se priznati da to objašnjenje... i dalje ostaje jedan od najtežih delova strukturalnih aspekata života koji treba objasniti.“ On je zaključio: „To možda nikada nećemo moći da objasnimo.“12
Verovatnoća i samonikli proteini
17. Koja ilustracija pokazuje veličinu problema?
17 Kakav izgled postoji da bi se ispravne amino-kiseline spojile da formiraju molekul proteina? To bi se moglo uporediti s jednom velikom, potpuno izmešanom gomilom koja sadrži jednak broj crvenih i belih zrna pasulja. Postoji takođe preko 100 različitih varijanti zrna pasulja. Sada, ako bi zahvatio lopaticom iz te gomile, šta misliš da bi dobio? Da bi dobio zrna koja predstavljaju osnovne komponente jednog proteina, morao bi da zahvatiš samo crvena — ni jedno jedino belo! Takođe, tvoja lopatica mora da sadrži samo 20 varijanti crvenih zrna, i svako mora da bude na specifičnom, unapred određenom mestu na lopatici. U svetu proteina, jedna jedina greška u bilo kom od ovih zahteva prouzrokovala bi da protein koji je stvoren ne funkcioniše ispravno. Da li bi bilo koja mera mešanja naše hipotetske gomile zrna i zahvatanja iz nje dala ispravnu kombinaciju? Ne. Onda kako bi to bilo moguće u hipotetskoj organskoj supi?
18. Koliko su realne šanse da se čak i jedan jednostavan molekul proteina formira slučajno?
18 Proteini potrebni za život imaju veoma složene molekule. Kakva je mogućnost da se čak i jedan prost molekul proteina slučajno formira u organskoj supi? Evolucionisti priznaju da je ona samo jedan prema 10113 (1 sa 113 nula). A bilo koji događaj koji ima jednu mogućnost prema samo 1050 matematičari odbacuju kao da se nikada ne dešava. Predstava o uključenoj šansi, ili verovatnoći, vidljiva je iz činjenice da je broj 10113 veći od procenjenog ukupnog broja svih atoma u svemiru!
19. Kakav je izgled za dobijanje enzima potrebnih za živu ćeliju?
19 Neki proteini služe kao gradivni materijal a drugi kao enzimi. Ovi poslednji ubrzavaju potrebne hemijske reakcije u ćeliji. Bez takve pomoći, ćelija bi uginula. Ne samo nekoliko, već 2 000 proteina koji služe kao enzimi potrebni su za aktivnost ćelije. Kakve su mogućnosti da se svi oni dobiju slučajno? Jedan prema 1040 000! „Jedna nezamislivo mala verovatnoća“, izjavljuje Hojl, „na koju se ne bi moglo naići čak i kad bi se čitav svemir sastojao od organske supe.“ On dodaje: „Ako čovek nije pod uticajem predrasuda, bilo od strane društvenih verovanja ili od strane naučnog poučavanja da bude uveren da je život na zemlji nastao [spontano], ovo jednostavno računanje tu zamisao potpuno izbacuje iz igre.“13
20. Zašto membrana koja je potrebna ćeliji povećava problem?
20 Međutim, šanse su u stvari daleko manje nego što ovaj ’nezamislivo mali‘ broj pokazuje. Mora postojati jedna membrana koja okružuje ćeliju. A ta membrana je krajnje složena, sastavljena od molekula proteina, šećera i masti. Kao što piše evolucionista Lesli Ordžel: „Današnje ćelijske membrane uključuju kanale i pumpe koje specifično kontrolišu unošenje i iznošenje hranjivih sastojaka, otpadnih proizvoda, jona metala i tako dalje. Ovi specijalizovani kanali sadrže visokospecifične proteine, molekule koji nisu mogli biti prisutni kod samog početka evolucije života.“14
Izvanredan genetički kôd
21. Koliko bi teško bilo dobiti histone koje zahteva DNK?
21 Još teže od ovih je dobiti nukleotide, gradivne jedinice DNK, koji nose genetički kôd. U DNK je uključeno pet histona (za histone se misli da su uključeni u upravljanje aktivnošću gena). Za mogućnost da se formira čak i najjednostavniji od tih histona kaže se da je jedan prema 20100 — još jedan ogroman broj „veći od ukupnog broja svih atoma u svim zvezdama i galaksijama vidljivim kroz najveće astronomske teleskope“.15
22. (a) Kako se stara zagonetka ’kokoška ili jaje‘ odnosi na proteine i DNK? (b) Koje rešenje nudi jedan evolucionista, i da li je ono razumno?
22 Još veće teškoće za evolucionu teoriju uključuju poreklo kompletnog genetičkog kôda — što je zahtev za razmnožavanje ćelija. Stara zagonetka ’kokoška ili jaje‘ pojavljuje se u vezi s proteinima i DNK. Hičing kaže: „Formiranje proteina zavisi od DNK. Ali DNK ne može da se formira bez prethodno postojećeg proteina.“16 To ostavlja paradoks koji ističe Dikerson: „Šta je nastalo prvo“, protein ili DNK? On iznosi: „Odgovor mora biti, ’razvili su se paralelno‘.“17 U stvari, on kaže da ’kokoška‘ i ’jaje‘ mora da su evoluirali uporedo, da nijedno ne dolazi od drugog. Da li ti to zvuči razumno? Jedan naučni pisac to sažima: „Poreklo genetičkog kôda predstavlja ogroman kokoška-ili-jaje problem koji, za sada, ostaje potpuno smućen.“18
23. Šta drugi naučnici kažu o genetičkom ustrojstvu?
23 Hemičar Dikerson je izneo i ovaj zanimljivi komentar: „Evolucija genetičkog ustrojstva je korak za koji ne postoje laboratorijski modeli; zato čovek može spekulisati beskrajno, nesputan od strane neuverljivih činjenica.“19 Ali da li je to dobar naučni postupak da se tako lako odbace na stranu bujice „neuverljivih činjenica“? Lesli Ordžel naziva postojanje genetičkog kôda „najzagonetnijim aspektom problema porekla života“.20 A Fransis Krik je zaključio: „Uprkos tome što je genetički kôd skoro univerzalan, mehanizam potreban da ga otelotvori i suviše je složen da bi se pojavio u jednom mahu.“21
24. Šta se može reći o prirodnom odabiranju i prvom razmnožavanju ćelije?
24 Evoluciona teorija pokušava da eliminiše potrebu da se ostvari nemoguće „u jednom mahu“ time što prihvata postepen proces kojim je prirodno odabiranje moglo da obavi svoj posao postepeno. Međutim, bez genetičkog kôda da započne razmnožavanje, ne može postojati nikakav materijal koji bi prirodno odabiranje odabralo.
Zadivljujuća fotosinteza
25. Evolucija pripisuje jednoj jednostavnoj ćeliji zadivljujuću sposobnost da stvori koji proces?
25 Sada se pojavljuje jedna druga prepreka za evolucionu teoriju. Negde, u određenom trenutku, prvobitna ćelija je morala da izumi nešto što je bilo revolucionarno za život na zemlji — fotosintezu. Taj proces, putem koga biljke uzimaju ugljen-dioksid a ispuštaju kiseonik, naučnici još u potpunosti ne razumeju. To je, kako kaže biolog F. V. Vent, „proces koji još niko nije mogao da reprodukuje u epruveti“.22 Ipak, misli se da ga je, slučajno, stvorila jednostavna sićušna ćelija.
26. Koju revolucionarnu promenu je taj proces prouzrokovao?
26 Taj proces fotosinteze pretvorio je atmosferu koja nije sadržavala slobodni kiseonik u atmosferu u kojoj je svaki peti molekul kiseonik. Kao rezultat, životinje su mogle da udišu kiseonik i da žive, i mogao je da se formira ozonski omotač da štiti sav život od štetnih efekata ultraljubičastog zračenja. Da li bi ovaj izvanredan splet okolnosti mogao da se pripiše jednostavno nasumičnoj slučajnosti?
Da li je uključena inteligencija?
27. Gde su dokazi ostavili neke evolucioniste?
27 Kada se suoče s astronomskim proračunima koji govore protiv toga da se živa ćelija formirala slučajno, neki evolucionisti se osećaju prisiljeni da ustuknu. Na primer, autori dela Evolution From Space (Hojl i Vikramazing) predaju se, govoreći: „Ova pitanja su i suviše složena da bi se na njih primenili brojevi.“ Oni dodaju: „Ne postoji način... na koji bismo jednostavno mogli proći sa sve većom i boljom organskom supom, kao što smo se pre godinu ili dve i sami nadali da bi moglo biti moguće. Brojevi koje smo iznad računali suštinski su isto tako nenalažljivi za svemirsku supu kao i za zemaljsku.“23
28. (a) Šta verovatno leži iza odbijanja da se prizna potreba za inteligencijom? (b) Šta evolucionisti koji veruju u potrebu za višom inteligencijom kažu da nije izvor te inteligencije?
28 Stoga, nakon priznavanja da inteligencija mora da je nekako uključena u nastanak života, autori nastavljaju: „Zaista, takva teorija je tako razumljiva da se čovek pita zašto nije široko prihvaćena kao dokazana sama po sebi. Razlozi su pre psihološki nego naučni.“24 Tako bi posmatrač mogao da zaključi da je „psihološka“ barijera jedino uverljivo objašnjenje toga zašto se većina evolucionista drži slučajnog nastanka života i odbacuje bilo kakvo „oblikovanje ili nameru ili direktnost“,25 kako je Dokins to izrazio. Zaista, čak i Hojl i Vikramazing, nakon priznavanja potrebe za inteligencijom, kažu da oni ne veruju da je neki lični Stvoritelj odgovoran za nastanak života.26 Po njihovom mišljenju, inteligencija je obavezna, ali Stvoritelj je neprihvatljiv. Da li nalaziš da je to protivrečno?
Da li je naučno?
29. Šta je naučna metoda?
29 Da bi se spontani početak života prihvatio kao naučna činjenica, on treba da bude utvrđen naučnom metodom. Ona se opisuje na sledeći način: posmatraj šta se dešava; na osnovu tih posmatranja, formiraj teoriju s obzirom na ono što bi moglo biti tačno; proveravaj tu teoriju daljnjim posmatranjima i eksperimentima; i posmatraj da vidiš da li se predviđanja koja se zasnivaju na toj teoriji ispunjavaju.
30. Na koje načine je spontani nastanak zatajio s obzirom na primenjivanje naučne metode?
30 U pokušaju da se primeni ova naučna metoda, nije moguće posmatrati spontani nastanak života. Nema dokaza da se on odigrava sada, i naravno, nijedan ljudski posmatrač nije bio prisutan u vreme kada evolucionisti kažu da se on odigrao. Nijedna teorija u vezi s tim ne može se potvrditi posmatranjem. Laboratorijski eksperimenti to nisu uspeli da ponove. Predviđanja zasnovana na toj teoriji nisu se ispunila. S takvom nesposobnošću da se primeni naučna metoda, da li je naučno pošteno podići takvu jednu teoriju na nivo činjenice?
31. Koja protivrečna gledišta o spontanom nastanku ima jedan naučnik?
31 S druge strane, postoji obilje dokaza koji podupiru zaključak da spontani nastanak života iz nežive materije nije moguć. „Dovoljno je da čovek samo razmisli o veličini tog zadatka“, priznaje profesor Vold s Harvardskog univerziteta, „da bi priznao da je spontani nastanak nekog živog organizma nemoguć.“ Ali šta ovaj pobornik evolucije u stvari veruje? On odgovara: „Ipak, mi smo ovde — verujem, kao rezultat spontanog nastanka.“27 Da li to zvuči kao objektivna nauka?
32. Kako čak i evolucionisti priznaju da je takvo rezonovanje nenaučno?
32 Britanski biolog Džozef Henri Vudžer okarakterisao je takvo rezonovanje kao „prost dogmatizam — tvrđenje da se ono u šta želite da verujete stvarno dogodilo“.28 Kako su naučnici došli do toga da u svoje umove prihvate ovo očigledno kršenje naučne metode? Dobro poznati evolucionista Loren Ajzli priznao je: „Posle grđenja teologa zbog njegovog oslanjanja na mit i čudo, nauka se i sama našla u nezavidnom položaju kada mora da stvori svoju sopstvenu mitologiju: naime, pretpostavku da ono što se, nakon dugog napora, nije moglo dokazati da se odigrava danas, odigralo, uistinu, u pradavnoj prošlosti.“29
33. Na osnovu svih prethodnih dokaza, do kakvog se zaključka mora doći s obzirom na spontani nastanak i primenu naučne metode?
33 Na osnovu dokaza, teorija o spontanom nastanku života izgleda da bolje odgovara području naučne fantastike nego naučne činjenice. Mnogi pobornici očigledno su zaboravili naučnu metodu u takvim stvarima kako bi verovali u ono što žele da veruju. Uprkos obilnim dokazima protiv toga da je život nastao slučajno, preovladava nepopustljivi dogmatizam umesto opreznosti koju obično signalizuje naučna metoda.
Ne prihvataju je svi naučnici
34. (a) Kako je jedan fizičar jasno pokazao naučnu otvorenost? (b) Kako on opisuje evoluciju, i kakav komentar daje o mnogim naučnicima?
34 Međutim, nisu svi naučnici zatvorili vrata alternativi. Na primer, fizičar H. S. Lipson, shvatajući dokaze protiv spontanog nastanka života, rekao je: „Jedino prihvatljivo objašnjenje jeste stvaranje. Znam da je to anatema za fizičare, kao što je zaista i za mene, ali mi ne smemo odbaciti neku teoriju koja nam se ne sviđa ako je eksperimentalni dokazi podupiru.“ On je nadalje primetio da je posle Darvinove knjige Poreklo vrsta, „evolucija postala u nekom smislu naučna religija; skoro svi naučnici su je prihvatili i mnogi su spremni da ’saviju‘ svoja posmatranja kako bi ih uklopili u nju“.30 Žalostan ali istinit komentar.
35. (a) Koju zamisao je jednom profesoru na univerzitetu bilo bolno odbaciti? (b) Kako on ilustruje mogućnost da je život slučajno evoluirao?
35 Čandra Vikramazing, profesor na univerzitetskom koledžu, u Kardifu, rekao je: „Od mog najranijeg poučavanja kao naučnika bio mi je snažno ispiran mozak da verujem kako nauka ne može biti spojiva s bilo kakvom vrstom voljnog stvaranja. Ta zamisao je morala vrlo bolno da bude odbačena. Osećam se prilično nelagodno u toj situaciji, stanju uma u kome se sada nalazim. Ali ne postoji logičan izlaz iz toga... Da je život bio hemijska slučajnost na zemlji jeste kao da tražimo jedno naročito zrno peska po svim plažama na svim planetama u svemiru — i nađemo ga.“ Drugim rečima jednostavno nije moguće da je život mogao nastati iz nekakve hemijske slučajnosti. Tako Vikramazing zaključuje: „Nema drugog načina na koji možemo razumeti precizan red životnih hemijskih jedinjenja osim da se pozovemo na stvaranje na kosmičkom nivou.“31
36. Kakav komentar daje Robert Džastro?
36 Kao što je astronom Robert Džastro rekao: „Naučnici nemaju dokaza da život nije bio rezultat čina stvaranja.“32
37. Koje pitanje se javlja s obzirom na evoluciju, i gde se može naći odgovor?
37 Ipak, čak i ako pretpostavimo da je prva živa ćelija nekako nastala spontano, da li postoji dokaz da je ona evoluirala u sva stvorenja koja su ikada živela na zemlji? Fosili pružaju odgovor, a sledeće poglavlje razmatra šta fosilni izveštaj stvarno kaže.
[Pitanja za razmatranje]
[Istaknuti tekst na 44. strani]
„Formiranje proteina zavisi od DNK. Ali DNK ne može da se formira bez prethodno postojećeg proteina“
[Istaknuti tekst na 45. strani]
„Poreklo genetičkog kôda predstavlja ogroman kokoška-ili-jaje problem koji, za sada, ostaje potpuno smućen“
[Istaknuti tekst na 46. strani]
Genetički kôd: ’najzagonetniji aspekt problema porekla života‘
[Okvir/Slike na 47. strani]
U fotosintezi biljke koriste sunčevu svetlost, ugljen-dioksid, vodu i minerale da bi proizvele kiseonik i hranjive proizvode. Da li je jedna jednostavna ćelija mogla izumeti sve to?
[Istaknuti tekst na 50. strani]
Neki naučnici kažu, u stvari: ’Inteligencija je obavezna, ali Stvoritelj je neprihvatljiv‘
[Istaknuti tekst na 53. strani]
Jedan naučnik je priznao: „Jedino prihvatljivo objašnjenje jeste stvaranje“
[Istaknuti tekst na 53. strani]
Džastro: „Naučnici nemaju dokaza da život nije bio rezultat čina stvaranja“
[Okvir/Slika na stranama 48, 49]
Neverovatna ćelija
Živa ćelija je strahovito složena. Biolog Fransis Krik nastoji da njeno delovanje opiše jednostavno, ali konačno shvata da to može učiniti samo do izvesne mere, „zbog toga što je ona toliko komplikovana da čitalac ne treba ni da pokušava da se hvata u koštac sa svim detaljima“.a
Uputstva unutar DNK ćelije, „kad bi se ispisala, ispunila bi hiljadu knjiga od po 600 stranica“, objašnjava National Geographic. „Svaka ćelija je jedan svet kojim vrvi dvesta biliona sićušnih grupa atoma nazvanih molekuli... ’Niti‘ naših 46 hromozoma povezane zajedno iznosile bi skoro dva metra dužine. A jedro koje ih sadrži manje je od 0,010 milimetra u prečniku.“b
Časopis Newsweek koristi jednu ilustraciju da bi pružio predstavu o aktivnostima ćelije: „Svaka od tih 100 biliona ćelija funkcioniše kao obzidani grad. Električne centrale proizvode energiju ćelije. Fabrike proizvode proteine, bitne jedinice hemijske privrede. Složeni sistemi transporta vode naročita hemijska jedinjenja od jedne tačke do druge unutar ćelije i van nje. Stražari na barikadama kontrolišu izvozno i uvozno tržište, i posmatraju spoljašnji svet radi znakova opasnosti. Disciplinovane biološke armije stoje u pripravnosti da se uhvate u koštac s napadačima. Centralizovana genetička uprava održava red.“v
Kad je savremena teorija evolucije bila prvi put predložena, naučnici su slabo nazirali fantastičnu složenost žive ćelije. Na susednoj strani nalaze se nekoliko delova jedne tipične ćelije — svi smešteni u jednu kutijicu širine od samo 0,025 milimetara.
ĆELIJSKA MEMBRANA
Prekrivač koji kontroliše šta ulazi u ćeliju i šta izlazi iz nje
RIBOZOMI
Strukture na kojima se amino-kiseline spajaju u proteine
JEDRO
Okruženo omotačem od dvostruke membrane, ono predstavlja kontrolni centar koji upravlja ćelijskim aktivnostima
HROMOZOMI
Oni sadrže ćelijsku DNK, njen genetički gradivni plan
JEDARCE
Mesto gde se sastavljaju ribozomi
ENDOPLAZMATIČNI RETIKULUM
Listovi membrana koji čuvaju ili prenose proteine koje stvaraju ribozomi pričvršćeni uz njih (neki ribozomi plutaju slobodni u ćeliji)
MITOHONDRIJA
Proizvodni centri za ATP, molekule koji ćeliju snabdevaju energijom
GOLDŽIJEV KOMPLEKS
Grupa pljosnatih membranskih kesica koje pakuju i distribuišu proteine koje stvara ćelija
CENTRIOLE
Leže blizu jedra i važne su za ćelijsko razmnožavanje
[Slika]
Da li su tvojih 100 000 000 000 000 ćelija nastale tek tako?
[Okvir na 52. strani]
Prošli i sadašnji komentari evolucionista o poreklu života
„Hipoteza da se život razvio iz neorganske materije je, trenutno, i dalje predmet vere.“ (Matematičar Dž. V. N. Salivan).g
„Verovatnoća da život nastane slučajno uporediva je s verovatnoćom da potpun rečnik nastane kao rezultat eksplozije u štampariji.“ (Biolog Edvin Konlin).d
„Dovoljno je da čovek samo razmisli o veličini tog zadatka da bi priznao da je spontani nastanak nekog živog organizma nemoguć.“ (Biohemičar Džordž Vold)đ
„Pošten čovek, naoružan svim nama sada dostupnim znanjem, mogao bi samo da kaže da u određenom smislu, poreklo života trenutno izgleda da je skoro čudo.“ (Biolog Fransis Krik)e
„Ako čovek nije pod uticajem predrasuda, bilo od strane društvenih verovanja ili od strane naučnog poučavanja da bude uveren da je život na zemlji nastao [spontano], ovo jednostavno računanje [matematička verovatnoća protiv toga] tu zamisao potpuno izbacuje iz igre.“ (Astronomi Fred Hojl i N. Č. Vikramazing)ž
[Slike]
Ljudi i životinje udišu kiseonik, ispuštaju ugljen-dioksid. Biljke uzimaju ugljen-dioksid, ispuštaju kiseonik
[Dijagram]
(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)
Svetlost
Ugljendioksid
Vodena para
Kiseonik
[Slika na 40. strani]
Ni jedna velika zgrada ne bi mogla da stoji bez temelja. „Evolucionoj teoriji nedostaje ispravan temelj“, kažu dva naučnika
[Slika na 42. strani]
Sva crvena, sva prave varijante, svako na svom unapred određenom mestu — slučajno?
[Slika na 43. strani]
Život koristi samo „levoruke“ amino-kiseline: „To možda nikada nećemo moći da objasnimo“
[Slike na 45. strani]
Šta je nastalo prvo?
