Zemlje bivše Jugoslavije

PODRUČJE bivše Jugoslavije prepoznatljivo je po zadivljujućoj raznolikosti. Okruženje u kom se nalazi — na severoistoku Srednja i Istočna Evropa, na jugu Grčka i Turska, a na zapadu Italija — dovelo je to toga da se tu prepliću različite kulture, jezici i religije. Međutim, ime Jugoslavija u mnogima budi uspomene na ratove i sukobe. Od ubistva nadvojvode Franca Ferdinanda 1914. godine do etničkog čišćenja u novije doba, na ovom delu Balkanskog poluostrva bilo je malo mirnih perioda. Dok su se narodi s tog područja borili da steknu nezavisnost, republike su postajale države. Na kraju se Jugoslavija raspala i sada se na njenoj nekadašnjoj teritoriji nalaze Bosna i Hercegovina, Makedonija, Srbija, Slovenija, Hrvatska i Crna Gora.

Iz tog vrtloga političkih, etničkih i verskih sukoba izronila je izuzetna priča — zapis o ljubavi, jedinstvu i poverenju. Jehovini svedoci su se izdigli iznad predrasuda i neprijateljstva koje je potresalo Balkan. Njihovo jedinstvo uprkos različitom poreklu rezultat je njihove vernosti jednom višem obliku vladavine — Božjem Kraljevstvu.

POČECI

Kako je Jehovin narod počeo da propoveda na ovom području? Naša priča počinje s mladim berberinom po imenu Franc Brand, koji je rođen u Vojvodini. U potrazi za poslom, otputovao je u Austriju  gde je upoznao istinu. Kada se 1925. vratio u svoj rodni grad, nastavio je da je prenosi drugima. Pridružio se maloj grupi koja je čitala i proučavala biblijsku publikaciju Studije Pisma, koju su im poslali rođaci iz Sjedinjenih Država.

Članovi grupe su shvatili da treba da propovedaju i preveli su na srpski dve brošurice u kojima su bila objašnjena biblijska učenja. Nažalost, pre nego što su počeli da ih uručuju ljudima, posetio ih je jedan uticajan brat koji se okrenuo protiv organizacije i odvlačio druge za sobom. Uspeo je da ubedi sve u toj grupi, osim Franca, da napuste Istraživače Biblije.

Franc se zatim preselio u Maribor i zaposlio se u berbernici Riharda Tauca. Svedočio mu je i on je prihvatio istinu. Njih dvojica su koristili berbernicu kao bazu za propovedanje i postali su poznati kao „brice biblijaši“. Mušterije su pažljivo slušale dok su im svedočili — niko nije želeo da se pomeri ili nešto kaže dok mu je oštra britva prelazila preko lica! Među njihovim mušterijama bili su političar Đuro Džamonja i vlasnik radnje za popravku pisaćih mašina, Rudolf Kale. Obojica su brzo napredovali i uskoro se krstili. Đuro je prestao da se bavi politikom i pomogao je da se osnuje udruženje „Svetionik“, što je bio zvaničan naziv Udruženja istraživača Biblije za Kraljevinu Jugoslaviju. To pravno telo omogućilo je braći da slobodno propovedaju i održavaju sastanke.

 „FOTO-DRAMA“ UTIRE PUT

Švajcarska podružnica Jehovinih svedoka poslala je 1931. dvojicu braće da u velikim gradovima širom Jugoslavije prikazuju „Foto-dramu stvaranja“. Dvorane su bile prepune, a prisutni su pažljivo slušali dok je Đuro iznosio objašnjenja. Gde god je prikazana, „Foto-drama“ je probudila veliko interesovanje za biblijsku istinu. U međuvremenu, u Mariboru su braća održavala sastanke na slovenačkom i nemačkom jeziku. U Zagrebu i okolini, grupe su se sastajale da bi razmatrale publikacije koje su bile prevedene na hrvatski.

Kao naredni korak, braća su odlučila da počnu s prevođenjem Stražarske kule na slovenački i hrvatski, što u tim prvim danima nije bio nimalo lak zadatak. Nakon što bi prevod časopisa bio gotov, jedna sestra ga je umnožavala koristeći pisaću mašinu i indigo papir. Na taj način se moglo dobiti samo 20 primeraka. Kasnije je nabavljen mimeograf, pa je tiraž Stražarske kule porastao na 200 primeraka.

 Kada su dobili časopise, objavitelji su počeli da putuju vozom u različite delove Jugoslavije da bi propovedali. U Sloveniji su braća ponekad iznajmljivala kamion. Vozač koji nije bio Svedok odvezao bi ih na područje gde su želeli da propovedaju i čekao ceo dan dok ne završe. U to vreme objavitelji Kraljevstva nisu bili obučavani kako da propovedaju i ponekad nisu baš taktično prenosili svoju poruku. Uprkos tome, Jehova je blagosiljao njihov trud tako što im je pomagao da pronađu ’one koji su ispravno gledali na večni život‘ (Dela 13:48).

„Za istinu sam čuo 1931. godine od moje tetke Terezije Gradič i njenog supruga Franca“, seća se Franc Zagmajster. „On je bio među prvim objaviteljima u Sloveniji. Premda je ranije bio veliki protivnik religije, teča-Franc je počeo da čita Bibliju sa oduševljenjem. To je ostavilo snažan utisak na mene, pa sam i ja počeo da proučavam Sveto pismo. Uprkos protivljenju porodice, želeo sam da novostečeno znanje  podelim s drugima. Kada je sveštenik iz naše parohije čuo za to, odmah me je pozvao na razgovor. Rekao mi je da ne treba da imam Bibliju jer je ne razumem. Odbio sam da mu je dam. Kasnije, kad mi je otac umro, taj sveštenik me je zaustavio na ulici, gnevan zbog toga što nisam platio nijednu misu za oca. Rekao sam mu: ’Ako bi to pomoglo mom ocu, platio bih sto, pa i hiljadu misa.‘

„’Pomaže, pomaže!‘, rekao je sveštenik.

„’Ako je moj otac na nebu‘, rekao sam, ’nisu mu potrebne vaše mise. A ako je u paklu, od njih ne bi imao nikakve koristi.‘

„’Ali šta ako je u čistilištu?‘, nije odustajao sveštenik.

„’Gospodine‘, odgovorio sam, ’poznato vam je da imam veliku imovinu. Spreman sam da iz ovih stopa odem kod advokata i prepišem vam sve što posedujem, ako mi iz Biblije dokažete da čovek ima besmrtnu dušu, da pakao i čistilište postoje i da je Bog Trojstvo.‘

„Besno me je pogledao, zapalio cigaretu i otišao.“

PIONIRI STIŽU NA PODRUČJE

Tokom 30-ih godina prošlog veka, revne Božje sluge su doprinele tome da svetlost istine zasja u Jugoslaviji. Na primer, u Mariboru su Grete Štaudinger i Katarina Konečnik počele s ferijalnom pionirskom službom u kojoj im se kasnije pridružila Karolina Stropnik. U Mostaru, glavnom gradu Hercegovine, dirigent orkestra po imenu Alfred Tuček prepoznao je zvuk istine i postao pionir. Dušan Mikić, 23-godišnjak iz Zagreba, dobio je brošuricu Gde su mrtvi? I on je brzo napredovao, krstio se i počeo s pionirskom službom. Redovi pionira su uskoro bili ojačani dolaskom revne braće i sestara iz Nemačke.

 Dok je delo propovedanja u Jugoslaviji napredovalo, u Nemačkoj je bilo zabranjeno. Švajcarska podružnica je organizovala da se u Jugoslaviju pošalje oko 20 iskusnih pionira među kojima su bili Martin Pecinger, Alfred Šmit, Vinko i Jozefine Platajs, kao i Vili i Elizabet Vilke. Iako nisu govorili ni slovenački ni srpskohrvatski, ti samopožrtvovani pioniri su odvažno propovedali koristeći kartice za svedočenje, što je otvorilo put za daljnji napredak dela.

PIONIRI NAILAZE NA POTEŠKOĆE

Revnost za Jehovu i ljubav prema ljudima pomogle su pionirima da se izbore s poteškoćama koje su imali zbog slabog poznavanja jezika i nedostatka novca. Osim toga, bilo je teško putovati od mesta do mesta. Često se dešavalo da po lošem vremenu pešače i do 40 kilometara negostoljubivim područjem da bi došli do zabačenih sela. Jedna pionirka se priseća da se izuvala dok je pešačila od sela do sela da bi sačuvala cipele. Martin Pecinger, koji je kasnije postao član Vodećeg tela, rado se sećao tog vremena kada je sa rancem punim literature putovao seoskim krajevima i svedočio svima koji su želeli da slušaju.

Tim vernim pionirima je putovanje bilo olakšano kada im je jedan brat iz Švajcarske poklonio bicikle. Ti bicikli su decenijama korišćeni u službi propovedanja.

Iako su žitelji Jugoslavije bili poznati po gostoljubivosti, naša braća su se često suočavala s progonstvom jer je crkva raspirivala neprijateljstvo prema njima. Sveštenici su imali veliki uticaj na vernike, naročito u manjim mestima. Ponekad bi nagovarali decu da idu za pionirima i gađaju ih kamenjem. Takođe su podsticali vlasti da im prave probleme, oduzimaju literaturu i hapse ih.

 Dok su propovedali u jednom selu u Hrvatskoj, Vili Vilke je čuo komešanje i uzvike negodovanja koji su dopirali sa seoskog trga. On i njegova supruga su sa sestrom Grete Štaudinger, koja je takođe bila pionir, tog dana nudili brošuricu Pravedan vladar, na čijoj se naslovnoj strani nalazila slika Isusa Hrista. Vili se priseća: „Brzo sam otišao do trga i užasnuo se kada sam video da je moju suprugu okružila grupa od oko 20 razbesnelih ljudi koji su držali srpove u rukama. Malo dalje, druga grupa je spaljivala naše brošurice.“

Pionirima nije bilo jasno zašto su se ti skromni seljani toliko razbesneli, a sestra Vilke nije znala jezik dovoljno dobro da bi razumela u čemu je problem. Međutim, Grete je tečno govorila nemački i hrvatski. Prišla je i pitala: „Ljudi, šta to radite?“

„Nećemo kralja Petra!“, odgovorili su skoro uglas.

„Nećemo ni mi“, odgovorila je Grete.

Iznenađeni njenim odgovorom, ljudi su pokazali sliku na brošurici i pitali: „Zašto onda širite propagandu za njega?“

Tada je Grete razumela o čemu se radi. Godinu dana ranije, 1934, bio je ubijen jugoslovenski kralj Aleksandar I, a njegov sin Petar trebalo je da ga nasledi. Međutim, ti seljani su želeli autonomiju a ne vladara iz Srbije. Kada su videli sliku Isusa Hrista, pomislili su da je to kralj Petar!

Nesporazum je bio razjašnjen i dato je temeljno svedočanstvo o Kralju, Isusu Hristu. Neki koji su spalili dobijene brošurice sada su želeli nove. Pioniri su otišli iz tog sela radosni i uvereni u to da ih je Jehova zaštitio.

Braća su takođe morala da uzimaju u obzir lokalne običaje. Kada su propovedali u Bosni, u selima gde su  većinu činili muslimani, morali su posebno da paze na to da nečim ne uvrede meštane. Primera radi, gledanje udate žene u oči moglo je da izazove burnu reakciju njenog muža.

U to vreme, u zemlji je bilo vrlo malo skupština i grupa. Nakon što bi ceo dan propovedali u nekom selu, pionirima je ponekad bilo teško da nađu prenoćište. Pošto su imali malo novca, nisu mogli da priušte smeštaj u gostionici. Jozefine Platajs se priseća: „U jednom selu niko nije hteo da nas primi jer su se svi plašili katoličkog sveštenika. Već je pao mrak kada smo krenuli iz sela. Na povratku smo videli jedno veliko drvo ispod kog je bilo puno suvog lišća — to je bilo naše prenoćište! Kao jastuk  nam je poslužila vreća sa odećom, a moj suprug je užetom vezao bicikl za članak na nozi. Kad smo se ujutro probudili, videli smo da se u blizini nalazi bunar, tako da smo imali vodu da se okupamo. Jehova nas je zaštitio i ujedno se pobrinuo za naše fizičke potrebe.“

Za te pionire su čak i male stvari bile pokazatelj da se Jehova brine za njih. Prenošenje dobre vesti bilo im je mnogo važnije od lične udobnosti.

PRELAZAK U MAKEDONIJU

Pioniri Alfred i Frida Tuček iskoristili su priliku da prenose poruku o Kraljevstvu dok su putovali iz Slovenije u Bugarsku. U makedonskom gradu Strumici svedočili su Dimitru Jovanoviću, vlasniku jedne prodavnice, i ostavili mu neke publikacije. Mesec dana kasnije, na povratku iz Bugarske, ponovo su ga posetili. Kada su saznali da nije pročitao  literaturu, zamolili su ga da je vrati kako bi mogli da je daju nekome ko će je ceniti. To je probudilo Dimitrovu radoznalost. Molio ih je da mu daju još jednu priliku da pročita literaturu, što je i učinio. Nakon toga je shvatio da je pronašao istinu i prvi se krstio kao Jehovin svedok u Makedoniji.

Dimitar je zatim razgovarao o istini sa svojom braćom, Aleksom i Kostom Arsovim. Ubrzo je u Makedoniji bilo tri Svedoka. Počeli su da propovedaju koristeći časopise, fonograf i snimke govora. Jedan od tih časopisa je došao do ruku sveštenika Evangelističko-metodističke crkve. On ga je dao jednom inteligentnom mladiću iz svoje crkve koji se zvao Tušo Carčev. Njemu se svidelo ono što je pročitao i zamolio je sveštenika da mu donese još časopisa. Nedugo zatim saznao je da nije ispravno primati platu za propovedanje dobre vesti. Oduševljen, ispričao je to svešteniku koji je posle toga prestao da mu donosi časopise. Tušo je u časopisima koje je već imao našao adresu predstavništva u Mariboru i zatražio da mu se pošalje još literature. Braća su stupila u kontakt s Dimitrom, Aleksom i Kostom i zamolila ih da posete Tuša. Uskoro je bila osnovana grupa.

Godine 1935. predstavništvo je premešteno iz Maribora u Beograd, glavni  grad Jugoslavije. Nadgledanje je bilo povereno Francu Brandu i Rudolfu Kaleu.

ZABRANA DELA

O revnosti naše braće u to vreme svedoči jedna brošura koju je 1933. izdala Katolička crkva. U njoj je propovednička delatnost Svedoka bila opisana do najsitnijih pojedinosti. Takođe je rečeno da će naše delo uskoro biti okončano. Kako su se samo prevarili!

U severnom delu Jugoslavije, sveštenstvo je bilo besno zbog revne aktivnosti male grupe pionira. Još više ih je razljutilo to što su sudovi onemogućavali njihova nastojanja da stanu na put propovedanju o Kraljevstvu. Međutim, na kraju je jedan jezuitski sveštenik iz Slovenije postao ministar unutrašnjih poslova. Među prvim odlukama koje je doneo bilo je raspuštanje udruženja „Svetionik“, a u avgustu 1936. naša delatnost je bila zvanično zabranjena. Vlast je zapečatila Dvorane Kraljevstva i zaplenila svu literaturu. Na sreću, skupštine su unapred bile obaveštene, tako da nije zaplenjeno mnogo literature. Da bi delo moglo da se nastavi, u Beogradu je bila osnovana mala izdavačka kuća pod imenom „Kula stražara“, a sastanci su nadalje održavani po kućama.

Kada je zabrana zvanično stupila na snagu, vlada je pojačala svoja nastojanja da zaustavi propovedanje. Posebna meta bile su punovremene sluge, što je dodatno otežavalo situaciju našoj braći koja su govorila nemački. Mnogi od tih pionira su došli u Jugoslaviju nakon što je propovedanje zabranjeno u drugim evropskim zemljama, a sada se to desilo i ovde. Iako su hapšeni i zatvarani, njihova revnost nije slabila. „U zatvoru nam je ponekad bilo uskraćeno pravo na posete, ali Jehova nas nikada nije napustio“, rekla je jedna sestra. „Kada nam je jedan brat došao u posetu, nisu ga  pustili da nas vidi. On je tada toliko glasno razgovarao sa zatvorskim čuvarom da smo mogli da ga čujemo. Za nas je bilo veliko ohrabrenje i samo to što smo čuli njegov glas.“

Tokom tog nesigurnog vremena bila je potrebna velika odvažnost da se prevede i deli brošurica Sudija Raterford otkriva petu kolonu. U njoj je bila razotkrivena uloga Katoličke crkve u podupiranju politike nacističke vlade. Prevedena je na srpski, hrvatski i slovenački, i na svakom od tih jezika odštampano je po 20 000 primeraka. Čim su braća počela da je uručuju, brošurica je bila zabranjena, a pionirima iz inostranstva pretilo je proterivanje. Pored toga, državni tužilac je podigao optužnicu protiv izdavača, zahtevajući kaznu od 10 do 15 godina zatvora. Uprkos riziku, malobrojni objavitelji u Jugoslaviji brzo su podelili 60 000 primeraka.

„U to vreme, ljudi su bili željni da upoznaju biblijsku istinu i voleli su da čitaju“, priča Lina Babić, koja je postala Svedok pred kraj Drugog svetskog rata i dobro je poznavala vernu braću i sestre. Ona kaže: „Pošto smo uvek morali da budemo oprezni, počela sam da prepisujem literaturu u jednu svesku. Ako bi prilikom pretresa pronašli tu svesku kod mene, pomislili bi da su to neke moje lične beleške.“

TOLSTOJ ILI JEHOVA

Neposredno pre nego što je svet zahvatila ratna oluja, u jednoj od najvećih jugoslovenskih skupština došlo je do raskola. Neki su počeli da zagovaraju gledišta ruskog pisca i religioznog mislioca Lava Tolstoja. On je nekada pripadao Ruskoj pravoslavnoj crkvi, ali je kasnije razvio uverenje da su sve hrišćanske crkve iskvarene institucije koje predstavljaju hrišćanstvo u potpuno pogrešnom svetlu. Neka  braća su počela da gaje isto takvo nepoverenje prema svim religioznim organizacijama i postala su nezadovoljna Jehovinom organizacijom. Zloupotrebljavajući poverenje koje mu je ukazano, brat koji je predvodio u skupštini Zagreb uspeo je da ubedi većinu objavitelja da prihvate Tolstojeva gledišta. Njegov uticaj je bio toliko snažan da je veći deo skupštine, više od 60 članova, usvojio rezoluciju da se odriču verovanja Jehovine organizacije.

Kada je Rudolf Kale saznao za to, smesta je otputovao iz Beograda u Zagreb da se sastane sa celom skupštinom. Govorio im je o temeljnim biblijskim učenjima koja im je Jehova otkrio preko klase vernog i razboritog roba (Mat. 24:45-47). Zatim je upitao: „Ko vas je poučio svemu tome? Tolstoj ili Jehovina organizacija?“ Zatim je citirao Isusa Navina 24:15 i pozvao one koji su želeli da ostanu u Jehovinoj organizaciji da podignu ruku. Samo su dvojica to učinila.

„Bio je to neopisivo bolan trenutak“, pričao je Rudolf kasnije.

Izgledalo je kao da će sve dobro koje je postignuto u toj skupštini biti izgubljeno.

Rudolf je zatim zamolio dvojicu vernih objavitelja da dođu do podijuma i rekao: „Ostali smo samo nas trojica. Mi sada predstavljamo Jehovin narod u ovom gradu. Zamolio bih sve ostale da napuste ovu prostoriju i idu svojim putem. Molim vas, ostavite nas! Mi želimo da služimo svom Bogu Jehovi, a vi možete da idete i služite vašem Tolstoju. Ne želimo više ništa da imamo s vama.“

Nekoliko trenutaka vladala je potpuna tišina. Zatim su braća, jedan za drugim, počela da dižu ruke i govore: „I ja želim da služim Jehovi.“ Na kraju su samo sluga skupštine koji je postao otpadnik i  nekoliko njegovih istomišljenika napustili prostoriju. Ovaj ispit odanosti ojačao je Jehovine verne sluge i pripremio ih za daleko ozbiljnije ispite s kojima će se uskoro suočiti.

RATNE NEDAĆE

Nemačka vojska je 6. aprila 1941. izvršila invaziju na Jugoslaviju. Zgrada u kojoj se nalazilo naše predstavništvo bila je oštećena tokom snažnih vazdušnih napada na Beograd. Nemačke trupe su podelile teritoriju Jugoslavije sa svojim saveznicima. Zbog borbi, neko vreme je bila prekinuta komunikacija između Betela u Srbiji i braće u Sloveniji, Hrvatskoj i Makedoniji. Svedocima na jugu Makedonije bilo je najteže jer su ostali odsečeni od Jehovine organizacije do kraja rata.

Jehovin narod se iznenada suočio s novim i strašnim okolnostima. Svet je tonuo u međunarodni sukob koji je našu dragu braću i sestre izložio ozbiljnim kušnjama i patnjama. Njihova vera i ljubav prema Jehovi i njegovoj organizaciji bile su stavljene na ispit.

Betel u Beogradu je bio zatvoren i obezbeđivanje duhovne hrane se organizovalo u Zagrebu. Braći više nisu pretile novčane i zatvorske kazne već koncentracioni logori i pogubljenje, pa su opreznost i poverljivost postale važnije nego ikada.

Kada su nemačke trupe okupirale i podelile Jugoslaviju, počeli su da niču koncentracioni logori. U Hrvatskoj su bili korišćeni kako bi se izolovali i ubijali pripadnici nekoliko etničkih i verskih manjina, kao i verski protivnici tadašnjeg režima. Nacisti su u Srbiji takođe osnovali radne i koncentracione logore. Zbog svog neutralnog stava, više od 150 naše braće iz Mađarske i drugih zemalja bilo je poslato  u logor u Boru. Jehovini svedoci su i u Jugoslaviji bili meta nacista. Zbog toga se propovedalo uglavnom neformalno. Objaviteljima je savetovano da sa sobom nose samo Bibliju i jedan primerak literature, i rečeno im je šta da kažu ako budu uhapšeni. Održavali su sastanke u malim grupama i nisu znali na kojim se mestima sastaju druge grupe.

Budući da je bilo veoma rizično unositi literaturu u zemlju, ona se proizvodila ilegalno, što je iziskivalo mnogo truda. Časopisi i brošurice štampani su i uvezivani noću, na različitim mestima. Uz to, braća su ulagala velike napore da zarade novac za finansiranje štampanja. Putem različitih poslovnih veza, uvek su uspevali da nabave materijal koji im je bio potreban. Dok su širom Jugoslavije besnele nacionalne i verske predrasude, naša braća su bila jedinstvena. Svi su prilagali novac da bi se obezbedila životodajna duhovna hrana. Kako su je dostavljali do grupa koje su se nalazile na njihovom području?

Stevan Stanković je radio na železnici i bio je spreman da pomaže svojoj braći bez obzira na njihovo poreklo. Uprkos opasnosti, Stevan je počeo krišom da prenosi literaturu iz Hrvatske u okupiranu Srbiju. Jednog dana, policija je pronašla literaturu u koferu koji je nosio. Zahtevali su da im kaže odakle ju je dobio. Međutim, Stevan je bio veran svojoj braći i odbio je da otkrije tu informaciju. Policija ga je odvela u zatvor na saslušanje, a zatim je bio poslat u Jasenovac, obližnji koncentracioni logor poznat po brutalnosti prema zatvorenicima. Naš verni brat je tamo umro.

 Mihovil Balković, razborit i snalažljiv brat iz Hrvatske, radio je tokom tih nemirnih vremena kao limar. Pored toga, posećivao je braću, hrabrio ih i donosio im literaturu. „Jednom prilikom“, priča njegov unuk, „saznao je da će u vozu kojim je putovao u sledećem gradu biti izvršen pretres. Zato je izašao jednu stanicu ranije nego što je nameravao. Iako je veći deo grada bio ograđen bodljikavom žicom, on je pronašao prolaz kroz jedan vinograd. Na dno svog ranca spakovao je literaturu, a u gornju pregradu je stavio dve flaše rakije i neke namirnice. Dok je oprezno išao kroz vinograd, prošao je pored jednog bunkera. Iznenada se čuo povik: ’Stoj! Ko ide?‘ Kad se približio, jedan od vojnika ga je upitao: ’Šta nosiš?‘

„’Malo brašna, nešto pasulja i krompira‘, odgovorio je.

„Vojnik ga je zatim pitao šta je u flašama, a on je odgovorio: ’Pomiriši i probaj.‘

„Kad je vojnik popio malo rakije, deda mu je rekao: ’Ta flaša je za tebe, sine, a druga je za mene.‘

„Zadovoljni njegovim odgovorom i rakijom, vojnici su mu rekli: ’Stari, možeš ići!‘

„Tako je literatura bezbedno stigla do svog odredišta“, završava svoju priču Mihovilov unuk.

Nema sumnje da je Mihovil bio hrabar čovek. Na svojim putovanjima prolazio je kroz područja koja su bila pod kontrolom zaraćenih strana. Ponekad se nalazio licem u lice s partizanima, a u drugim prilikama se susretao sa ustašama a ili četnicima. Međutim, to ga nije zastrašilo — koristio je te prilike da svedoči  i govori o biblijskoj nadi za budućnost. Za tako nešto je bila potrebna izuzetna hrabrost jer je život svakog Svedoka neprestano bio u opasnosti. Mihovil je više puta bio hapšen, saslušavan i zatvaran.

Pred kraj rata, u noći 9. novembra 1944, partizani su banuli u njegovu kuću, zaplenili literaturu i odveli ga. Nažalost, Mihovil se nikad nije vratio. Braća su kasnije saznala da mu je odrubljena glava.

Josip Sabo je bio dečak kad je biciklom raznosio literaturu po Slavoniji. On je napravio kutiju koju je pričvrstio na svoj bicikl i u nju je stavljao literaturu koju bi pokrio tek ubranim kruškama. U to vreme su se na ulazu u skoro svako mesto nalazile barikade sa stražom.

„Šta imaš u kutiji?“, pitali su ga vojnici na svakoj barikadi.

„Kruške za mog ujaka“, odgovorio bi, a oni bi uzeli jednu ili dve. Kako se približavao svom odredištu, u kutiji je bilo sve manje krušaka. Zato je Josip skretao na napušten put da bi sačuvao poslednje kruške i dragocenu literaturu ispod njih.

VERNI DO SMRTI

Lestan Fabijan, zidar iz Zagreba, svedočio je Ivanu Severu, Franji Drevenu i Filipu Huzek-Gumbaziru. Svi su se krstili u roku od šest meseci i počeli da propovedaju i održavaju sastanke. Vojna patrola je u veče 15. januara 1943. došla u kuću Ivana Severa i uhapsila njega, Franju Drevena i još jednog brata, Filipa Ilića. Vojnici su pretražili kuću, zaplenili svu literaturu i odveli braću.

Kada je Lestan čuo da su uhapšeni, on i Filip Huzek-Gumbazir otišli su da uteše Franjinu majku i sestru. Međutim, partizani su saznali za to i obojicu  ih uhapsili. Ta petorica braće su na temelju Biblije objasnila da služe samo Jehovi i da su Hristovi vojnici. Zbog toga što su svi odbili da uzmu oružje i bore se u ratu, osuđeni su na smrt. Zatim su držani kao zarobljenici.

Jedne noći, vojnici su probudili braću, naredili im da skinu odeću i odveli ih u šumu. Usput im je pružena prilika da promene svoje mišljenje. Vojnici su pokušali da slome odlučnost braće apelujući na njihovu ljubav prema porodici. Filipu Huzek-Gumbaziru su rekli da treba da misli na svoju trudnu ženu i četvoro dece. On je odgovorio da je potpuno uveren u to da će se Jehova brinuti za njih. Franjo Dreven nije imao ženu i decu, pa su ga pitali ko će brinuti o njegovoj majci i sestri.

Kad su stigli na određeno mesto, vojnici su ih naterali da stoje na hladnoći. Zatim je počelo streljanje.  Prvo su ubili Filipa Huzek-Gumbazira. Malo su sačekali i pitali ostale da li su se predomislili. Međutim, braća se nisu pokolebala. Zato su vojnici pogubili Franju, zatim Ivana, pa Lestana. Na kraju je Filip Ilić, poslednji preživeli, poklekao pod pritiskom i pristao da se pridruži vojsci. Samo tri meseca kasnije, razboleo se i vratio kući. Tada je ispričao sve što se desilo. Život koji je pokušao da spase time što je pogazio svoja uverenja, izgubio je prerano usled bolesti.

I u Sloveniji su mnoga naša braća i sestre bili žrtve progonstva. Na primer, 38-godišnji kovač Franc Drozg pogubljen je zbog odbijanja da učestvuje u ratu. Nacisti su ga streljali u Mariboru, 8. juna 1942. Neki očevici pričaju da mu je pre toga oko vrata bio okačen natpis: „Ja nisam deo sveta“ (Jov. 17:14). O snazi njegove vere svedoči pismo koje je napisao nekoliko minuta pre svog pogubljenja: „Dragi prijatelju Ruperte, danas sam osuđen na smrt. Nemoj da žališ za mnom. Šaljem srdačne pozdrave tebi i svima u tvojoj kući. Vidimo se u Božjem Kraljevstvu.“

Vlasti su neumorno nastojale da zaustave propovedanje, ali Jehova se pokazao kao Bog spasenja. Primera radi, policija je često vršila racije i postrojavala stanovnike nekog područja da bi pregledala njihove legitimacije. Svi koji su izgledali sumnjivo odvođeni su u zatvor. U međuvremenu, drugi policajci su vršili pretres u kućama i stanovima. Braća su osećala Jehovinu zaštitu i brigu kada bi policajci preskočili njihove domove, uvereni da su ih već pretražili. U najmanje dve prilike, u stanovima braće je bilo mnogo literature, kao i mimeografi. Oni koji su učestvovali u službi propovedanja u tim opasnim vremenima uvek iznova su se uveravali u istinitost reči iz Biblije: „Jehova [je] veoma samilostan i milosrdan“ (Jak. 5:11).

 OSUĐENI NA SMRT

Drugi svetski rat se završio 1945. čime je okončano jedno od najkrvavijih razdoblja u ljudskoj istoriji. Posle poraza Hitlera i njegovih saveznika, braća su se nadala da će zabrane biti ukinute i da će opet moći slobodno da propovedaju. Imali su razloga za optimizam — novoformirana komunistička vlada je obećavala slobodu štampe, govora i veroispovesti.

Pa ipak, u septembru 1946. uhapšeno je 15 braće i 3 sestre. Među njima su bili Rudolf Kale, Dušan Mikić i Edmund Stropnik. Istraga je trajala pet meseci. Jehovini svedoci su optuženi da rade protiv naroda i države, kao i da ugrožavaju opstanak Jugoslavije. Tužioci su tvrdili da iza naše aktivnosti stoje Sjedinjene Države i da se pretvaramo da objavljujemo Božje Kraljevstvo dok zapravo radimo na tome da uništimo socijalizam i ponovo uspostavimo kapitalizam. Jedan katolički sveštenik se posebno isticao u optuživanju braće da su američki špijuni koji koriste religiju kao paravan.

Optužena braća su na sudu neustrašivo iznosila svoju odbranu i dala dobro svedočanstvo o Jehovi i njegovom Kraljevstvu. Vjekoslav Kos, jedan mladi brat, rekao je: „Poštovane sudije, ovu veru i učenja iz Biblije prenela mi je majka i ja služim Bogu. Tokom nemačke okupacije, moja majka je bila u zatvoru. Moje dve sestre i brat pripadali su istoj veri. Zbog toga što su se držali svojih verovanja, bili su odvedeni u Dahau, gde su ih Nemci streljali pod optužbom da su komunisti. Zato što pripadam toj istoj veri, ja sam danas pred ovim sudom optužen da sam fašista.“ Sud ga je oslobodio.

Sudije nisu bile tako blage prema ostalim Svedocima. Trojica optuženih bila su osuđena na smrt streljanjem, a ostali su dobili zatvorske kazne u trajanju  od jedne do petnaest godina. Međutim, ta nepravda je izazvala brzu i burnu reakciju naše braće iz celog sveta. Svedoci iz Sjedinjenih Država, Kanade, Velike Britanije i drugih evropskih zemalja uputili su jugoslovenskoj vladi hiljade protestnih pisama. Takođe su poslali stotine telegrama. Čak su se i neki državni službenici zalagali za našu braću. Zahvaljujući toj snažnoj podršci sa svih strana, smrtne kazne su bile zamenjene 20-godišnjim zatvorskim kaznama.

Međutim, protivljenje se nastavilo. Dve godine kasnije, u Sloveniji su zbog propovedanja uhapšeni Janez Robas, njegova supruga Marija, kao i njihovi suvernici Jože Marolt i Frančiška Verbec. U optužnici je između ostalog bilo rečeno: „’Sekta jehovaca‘... regrutuje nove članove u koje se zatim usađuje mržnja prema našem socijalističkom uređenju [i] nagovaraju se da odbijaju vojnu službu.“ Tvrdeći da braća pokušavaju da oslabe odbrambenu moć zemlje, vlasti su ih osudile na tri do šest godina zatvora uz težak rad.

Zbog promene državne politike, 1952. godine svi Svedoci su bili pušteni na slobodu i nastavilo se s propovedanjem poruke o Kraljevstvu. Ispunilo se Jehovino obećanje: „Nikakvo oružje načinjeno protiv tebe neće biti uspešno, i svaki jezik koji se na sudu podigne na tebe proglasićeš zlim“ (Isa. 54:17).

Uprkos tome, vlasti su i dalje nastojale da pokolebaju braću. U novinama su izlazili članci u kojima je pisalo da su Svedoci „duševno poremećeni“ i „ljudi čiji se fanatizam graniči s ludilom“. Zbog neprestanih negativnih natpisa u štampi i stalnog straha od prismotre neka braća su postala uznemirena. Kada su se verni Svedoci vratili iz zatvora, u skupštinama su ih neki smatrali špijunima. Međutim, Jehova je koristio vernu, zrelu braću da bi jačao svoj narod.

 Kada je Josip Broz Tito došao na vlast posle Drugog svetskog rata, bilo je očigledno da će vojska imati ključnu ulogu u Jugoslaviji. Oni koji su odbijali vojnu službu, bez obzira na razlog, bili su smatrani državnim neprijateljima.

ISPITI VERNOSTI

Tokom Drugog svetskog rata, devetogodišnji Ladislav Foro iz Hrvatske prisustvovao je zboru građana na koji su svi morali da dođu. Tom prilikom je jedan katolički sveštenik održao propoved. Nakon propovedi, Ladislav je iz znatiželje zavirio iza pozornice i video kako sveštenik skida svoju odoru. Ispod nje je nosio ustašku uniformu, a oko pojasa je imao vojnički opasač sa ručnom bombom. Sveštenik je izašao napolje, popeo se na konja, izvukao sablju i povikao: „Braćo, pođimo i pokrštavajmo! Ako se neko bude opirao, znate šta morate raditi!“

Ladislav je znao da čovek koji služi Bogu ne treba tako da postupa. Kratko nakon toga, sa svojim stricem je počeo da ide na sastanke koje su Svedoci održavali u tajnosti. Iako su njegovi roditelji bili ljuti zbog toga, nastavio je da prisustvuje sastancima i dobro je napredovao u duhovnom pogledu.

Kada je 1952. bio pozvan u vojsku, Ladislav je objasnio da kao hrišćanin želi da ostane neutralan. Mnogo puta je bio saslušavan i pokušali su da ga prisile da položi vojnu zakletvu. Jednom prilikom, odveli su ga u kasarnu, na mesto gde je stajalo 12 000 regruta spremnih da polože zakletvu. Postavili su ga ispred njih i okačili mu pušku o rame. On ju je odmah bacio. Koristeći ozvučenje, da bi svi mogli da čuju, vojnici su rekli da će Ladislav biti streljan ako to ponovo uradi. Kada je drugi put odbio da uzme oružje, odveli su ga i gurnuli u nekoliko  metara dubok krater od bombe. Izdato je naređenje da se Ladislav pogubi, pa je jedan vojnik ispalio dva metka u krater i svi su se vratili na zborno mesto. Međutim, meci nisu pogodili brata!

Te noći je vojna policija izvukla Ladislava iz kratera i odvela ga u zatvor u Sarajevo. Dali su mu pismo u kom je stajalo da su neki njegovi suvernici pristali da sarađuju i pušteni su, dok on trune u zatvoru s kriminalcima. Uvek iznova, s njim su vođeni dugi razgovori tokom kojih su vršili pritisak na njega navodeći slične argumente. Međutim, Ladislav je razmišljao: ’Da li sam počeo da služim Jehovi zbog nekog čoveka? Ne! Da li sam ovde da bih ugodio ljudima? Ne! Da li moj život zavisi od toga šta bi drugi mogli reći, pomisliti ili uraditi? Ne!‘

Takvo duhovno gledište pomoglo je Ladislavu da ostane veran dok nije pušten iz zatvora posle četiri i po godine. Kasnije je služio kao pokrajinski nadglednik, uz podršku svoje odane supruge Anice koja je takođe bila Jehovin svedok.

DELIMIČNO ZAKONSKO PRIZNANJE

Nakon raskida bliskih veza sa Sovjetskim Savezom 1948, Tito je izvršio decentralizaciju vlasti i postepeno davao narodu više slobode. Iako je vlada i dalje bila socijalistička, postojala je veća tolerancija prema religiji.

Vlada je pozvala predstavnike Jehovinih svedoka na sastanak i predložila im da sastave novi ustav Zajednice, koji bi omogućio da se naše delo zakonski prizna. Braća su sastavila ustav i 9. septembra 1953.  Jehovini svedoci u Jugoslaviji ponovo su dobili zakonsko priznanje.

Dok su u drugim komunističkim zemljama naša braća bila prisilno preseljavana, Svedoci u Jugoslaviji su mogli slobodno da se sastaju u dvoranama koje su bile registrovane kao verski objekti. Osim toga, našoj braći u Makedoniji omogućeno je da dobijaju literaturu i kontaktiraju s Betelom u Zagrebu. Ali, iako su Jehovini svedoci 1953. registrovani kao verska zajednica, tek su 38 godina kasnije mogli slobodno da propovedaju od kuće do kuće.

Pre toga, suočavali su se s mnogim problemima. Zbog neutralnog stava braće, vlast je na njihovo propovedanje gledala kao na širenje propagande. Državna tajna policija i njeni doušnici veoma su otežavali propovedanje. Braća koja bi bila uhvaćena u službi mogla su biti uhapšena i novčano kažnjena. U jednom izveštaju je rečeno: „Hapšenja i sudski postupci se nastavljaju. To je naročito slučaj u Sloveniji, gde je katolički uticaj najjači i gde su mnogi Jehovini svedoci pod prismotrom policije i njenih agenata koji nastoje da ih zateknu dok proučavaju Božju Reč sa zainteresovanim osobama. Ali braća su odlučna da osujete namere progonilaca i da se pokoravaju Bogu, a ne ljudima.“

„OPREZNI KAO ZMIJE“

Kada su propovedala po selima u Sloveniji, braća bi najpre pitala domaćine da li imaju jaja na prodaju. Ako je cena bila povoljna, kupovali su jaja da ne bi izazvali podozrenje. Kada bi kupili dovoljno jaja, u drugim kućama bi pitali ima li drva na prodaju. Ukoliko bi procenili da je to razumno, tokom kupovine bi razgovor usmerili na Bibliju (Mat. 10:16).

U okolini Zagreba braća su obrađivala područje sistematski ali oprezno, pazeći da ne budu otkrivena. Jedan  način je bio da se poseti svaka deseta kuća. Na primer, ako je trebalo da propoveda počev od kuće sa brojem 1, objavitelj bi posetio i kuće broj 11, 21, 31 i tako redom. Zahvaljujući njihovom trudu, mnogi su upoznali Jehovu. Ipak, s obzirom na poteškoće na koje se nailazilo u službi od vrata do vrata, najčešća metoda propovedanja bilo je neformalno svedočenje.

U Srbiji su sastanci održavani u domovima braće. Damir Porobić priča kako su posle Drugog svetskog rata sastanci održavani u kući njegove bake: „Prisustvovalo je od pet do deset osoba“, kaže on. „Bakina kuća je bila idealno mesto jer joj se moglo prići iz dve ulice. Tako su svi mogli da dođu i odu neprimetno, ne izazivajući sumnju.“

Veronika Babić je rođena u Hrvatskoj, a njena porodica je počela da proučava Bibliju sredinom 1950-ih. Krstila se 1957, posle čega su se ona i njen suprug preselili u Sarajevo. Milica Radišić iz Slavonije krstila se 1950. I ona se s porodicom preselila u Bosnu. Tamo su te dve porodice zajedno počele da šire istinu o Kraljevstvu. Poput braće u drugim delovima Jugoslavije, i oni su morali da budu oprezni dok su propovedali. „Prijavljivali su nas policiji“, priča Veronika, „a literatura nam je oduzimana. Bili smo hapšeni, saslušavani, pretili su nam zatvorom i kažnjavali nas novčano. Pa ipak, ništa od toga nas nije obeshrabrilo ni uplašilo. Naprotiv, to je ojačalo našu veru u Jehovu.“

Milica se priseća: „Jednog dana je u Dvoranu Kraljevstva došao čovek koji je pokazao zanimanje za istinu. Svi su ga srdačno primili i čak je jedno vreme bio u gostima kod neke braće. Bio je pun oduševljenja dok je komentarisao na sastancima. Ali onda ga je naša ćerka, dok je bila na poslu, videla kako ide na sastanak  tajne policije. Shvatili smo da je poslat da nas špijunira. Pošto njegova povezanost s policijom više nije bila tajna, prestao je da dolazi.“

PRVE DVORANE KRALJEVSTVA

Pre nego što su dobili zakonsko priznanje, Jehovinim svedocima je bilo zabranjeno da se sastaju po kućama. Ako bi to ipak činili, mogli su biti uhapšeni. Međutim, i nakon što su dobili dozvolu za sastajanje, bilo je teško naći odgovarajuća mesta. Mnogi ljudi nisu voleli Jehovine svedoke i nisu hteli da im izdaju prostor. Zbog toga su braća odlučila da kupe objekte u kojima će se sastajati.

Ubrzo su pronašli jednu radionicu u centru Zagreba. Preuredili su je u prelepu Dvoranu Kraljevstva sa oko 160 mesta i napravili pored nje malu kancelariju za štampanje literature. U toj dvorani su takođe održavani pokrajinski sastanci i kongresi. Braća su počela da je koriste 1957, kada je održan prvi kongres za Svedoke iz cele Jugoslavije. Posle nekoliko godina, u Kamaufovoj ulici u centru Zagreba kupljena je zgrada koju je betelska porodica koristila do 1998. godine.

U Beogradu je 1957. kupljena kuća u kojoj se nalazila Dvorana Kraljevstva, kao i Betel. Posle toga je u Ljubljani kupljena štala koju su braća pretvorila u Dvoranu Kraljevstva. U Sarajevu su 1963. preuredili jednu garažu i od nje napravili dvoranu koju je koristila prva skupština u Bosni i Hercegovini. Na nekim od tih objekata bilo je mnogo posla, ali braća su vredno radila i velikodušno prilagala sredstva a Jehova je blagosiljao njihov trud.

BOLJA ORGANIZOVANOST VODI DO DUHOVNOG NAPRETKA

Godine 1960. skupštine su počeli da posećuju putujući nadglednici kako bi pomagali braći i hrabrili  ih. Neki od njih su se spremno odazvali na poziv da služe kao „vikendaši“, to jest pokrajinski nadglednici koji su tokom sedmice radili na svom svetovnom poslu, a vikendom posećivali skupštine, hrabrili braću i podsticali ih da budu ujedinjeni.

„Oko godinu dana sam sa suprugom služio vikendom kao pokrajinski nadglednik“, priseća se Henrik Kovačić, član Odbora podružnice u Hrvatskoj. „Kasnije sam punovremeno služio u tom svojstvu. Braća su živela veoma skromno i često smo boravili u kućama bez vode i toaleta. Ali objavitelji su bili veoma zahvalni za naše posete i uvek su nas dočekivali s velikom ljubavlju i izuzetnim gostoprimstvom. Često bi nam  ustupili svoj krevet i pripremali obroke, iako su i sami imali vrlo malo. Pošto nismo želeli da budemo braći na teretu, u nekim skupštinama bismo svako veče prenoćili kod druge porodice.“

„Iako nije bilo lako služiti vikendom kao pokrajinski nadglednik, za mene je to najlepše iskustvo“, kaže Šandor Palfi koji sada služi u Odboru zemlje u Srbiji. „Braća su jedva čekala da dođemo. Bili su siromašni, ali činili su sve što su mogli da bi nam pružili najbolje. Za njih je poseta pokrajinskog nadglednika bila posebna prilika.“

Brat Miloš Knežević je služio kao pokrajinski nadglednik i ujedno je nadgledao rad Betela. Tokom decenija komunističke vlasti, on je pomogao da se mnogi sudski slučajevi reše u korist naše braće.

DIVAN NAPREDAK U MAKEDONIJI

Jedan mladić iz Kočana studirao je 1968. na fakultetu u Zagrebu, gde je upoznao istinu. Kada je posećivao svoju porodicu, pričao je o dobroj vesti rođacima i prijateljima.

„Taj mladić je bio moj brat od tetke“, priča Stojan Bogatinov, prvi koji se krstio u Kočanima. „Radio sam kao konobar i ponekad sam s kolegama razgovarao o religiji. Posle jednog od tih razgovora, u naš restoran je došao jedan crkvenjak, pravoslavac. Dok sam ga posluživao, pitao sam ga da li bih mogao da dobijem Bibliju iz njegove crkve jer sam zaista želeo da saznam više o Bogu. Rekao je da će pokušati da mi je nabavi. Uskoro sam imao svoj vlastiti primerak ’Novog zaveta‘. Bio sam toliko srećan zbog toga da sam jedva čekao da se vratim kući s posla i počnem da čitam.

„Usput sam iznenada sreo mog brata od tetke koji je došao iz Zagreba. Pozvao me je da dođem kod njega, ali sam mu rekao da ne mogu jer žurim kući da bih čitao  Bibliju. ’Imam nešto što će te zanimati‘, rekao mi je brat. ’Kod kuće imam knjige koje će ti pomoći da razumeš Bibliju.‘ Otišli smo kod njega i obradovao sam se kad sam video da ima celu Bibliju, neke brošure i Stražarske kule na hrvatskom. Predložio mi je da ih uzmem. Odmah sam počeo da ih čitam i vrlo brzo sam uvideo da je to nešto izuzetno. Nisam poznavao nijednog Jehovinog svedoka, ali sam želeo da ih upoznam.

„Kad se moj brat vraćao u Zagreb, i ja sam pošao s njim. Tamo me je jedan gostoljubiv Svedok, Ivica Pavlaković, pozvao u goste. Ostao sam kod njega tri dana. Za to vreme postavljao sam mu mnoga pitanja a on je uvek odgovarao na njih koristeći Bibliju, što je na mene ostavilo snažan utisak. Bio sam na jednom skupštinskom sastanku i oduševila me je srdačnost braće.

„Ivica me je odveo i u Betel, iz kog sam izašao radosnog srca i ruku punih literature. Posle tog kratkog ali nezaboravnog boravka u Zagrebu, vratio sam se u Kočane s duhovnim blagom koje sam pronašao. Pošto u blizini nije bilo Svedoka, počeo sam redovno da se dopisujem s Ivicom. Slao sam mu pisma puna pitanja, a on je u svojim pismima odgovarao na njih. Moje znanje je bilo sve veće i pričao sam drugima o onome što sam naučio. To je zainteresovalo i moju suprugu i decu. Uskoro smo kao porodica bili ujedinjeni u istini i puno smo naučili o Bibliji. Bili smo srećni i revno  smo prenosili dobru vest rođacima i prijateljima. Mnogi su nas slušali, ali je uz propovedanje došlo i progonstvo.“

NEZABORAVAN KONGRES U NEMAČKOJ

Premda naša braća u Jugoslaviji nisu bila pod takvom izolacijom kao Svedoci u drugim komunističkim zemljama, bilo ih je malo i čeznuli su za tim da osete ljubav koja vlada u našem međunarodnom bratstvu. Kada su saznali da se za 1969. planira Međunarodni kongres „Mir na zemlji“, tražili su dozvolu od vlasti da putuju na taj kongres. Možemo zamisliti njihovo oduševljenje kada im je to odobreno!

Kongres je održan na velikom stadionu u Nirnbergu, na mestu gde je Hitler, koji je pretio da će istrebiti Jehovine svedoke, samo nekoliko decenija ranije održavao vojne parade. Program je iznošen na više jezika i delegati iz Jugoslavije su se obradovali kada su saznali da će moći da slušaju govore na svom jeziku. Za njih je bio rezervisan deo na jednom sportskom terenu okruženom drvećem, nedaleko od glavnog stadiona. Tu je bio postavljen veliki podijum koji je delio teren na dva dela. Delegati koji su sedeli na jednoj strani slušali su program na srpskohrvatskom, dok su delegati na suprotnoj strani slušali govore na slovenačkom. Braća su na tom osmodnevnom kongresu zaista naučila mnogo i njihova vera je bila veoma ojačana!

Za delegate iz svih krajeva Jugoslavije bio je organizovan prevoz vozovima i autobusima. „Bili smo presrećni što ćemo biti zajedno s našom braćom i sestrama“, priseća se jedan brat koji je putovao iz Hrvatske. „Ponosni zbog toga, stavili smo na prozore naših vagona natpise s najavom kongresa.“

Braća su bila veoma radosna što su imala priliku da vide i čuju Natana Nora i Frederika Franca iz  svetske centrale. Jedan od delegata se priseća: „Nismo mogli da sakrijemo oduševljenje kada su oni došli do našeg dela stadiona da nas pozdrave.“ Blagoslovi koje su Svedoci iz Jugoslavije dobili uveliko su nadmašili mnoge žrtve koje su podneli da bi bili na kongresu. „Za putovanje na kongres trebalo je izdvojiti dvomesečnu platu“, priča Milosija Simić koja je putovala iz Srbije. „Osim toga, bilo je teško dobiti deset slobodnih dana. Nisam bila sigurna da li ću još uvek imati posao kad se vratim, ali sam ipak želela da idem. Bilo je prekrasno! Iako je od tada prošlo 40 godina, i danas mi pođu suze radosnice kad se setim tog kongresa.“ Nakon što su sa suvernicima iz svih delova  Jugoslavije uživali u jedinstvu koje vlada u našem međunarodnom bratstvu, braća su se vratila kući ojačana da se suoče sa budućim izazovima.

DOMAĆI PIONIRI SLUŽE GDE JE VEĆA POTREBA

Pioniri koji su početkom 1930-ih došli iz Nemačke mnogo su doprineli širenju dobre vesti. S porastom broja objavitelja, sve više ovdašnje braće je započinjalo s pionirskom službom. Na primer, iskusni pioniri iz Slovenije bili su spremni da služe u drugim delovima Jugoslavije gde je postojala veća potreba. Oni su se hrabro uhvatili u koštac s izazovima koje je predstavljalo učenje drugog jezika i navikavanje na novu kulturu.

Sestra Jolanda Kocjančič kaže: „Stigla sam u Prištinu, najveći grad na Kosovu, gde se govore albanski  i srpski. Iako Minka Karlovšek i ja nismo znale nijedan od tih jezika, odlučile smo da počnemo s propovedanjem i da ih tako naučimo. U prvoj kući koju smo posetile vrata nam je otvorio najstariji sin jedne udovice koja je bila Čehinja. Obratile smo mu se na slovenačkom, koristeći neke srpske izraze i rekle: ’Želele bismo da s vašom porodicom razgovaramo o dobroj vesti iz Biblije.‘

„’Uđite‘, pozvao nas je on. ’Moja majka vas očekuje.‘

„Kada smo ušle, njegova majka Ružica je požurila da nas pozdravi. Rekla nam je da je pre 14 dana molila Jehovu da pošalje nekoga ko će joj pomoći da ga bolje upozna. Njena sestra koja je bila Jehovin svedok i živela u Češkoj, stalno ju je podsticala da se moli Jehovi za pomoć. Ružica je bila uverena da je naša poseta odgovor na njene molitve. Ona nam je pomagala da naučimo srpski, a mi smo je poučavale biblijskoj istini. Kod nje su stanovali neki studenti koji su takođe počeli da proučavaju Bibliju. Jedan od njih nam je dao albanski rečnik koji smo koristile da naučimo taj jezik.“

Zoran Lalović iz Crne Gore bio je vrlo mlad kad je dobio Bibliju od jednog pionira iz Zagreba. Pet godina posle toga, 1980, jedan specijalni pionir je došao iz Srbije i proučavao Bibliju s njim. „Bilo mi je teško da prekinem kontakt s društvom iz diskoteke“, kaže Zoran. „Ali, kada sam to konačno učinio, brzo sam napredovao i krstio se samo nekoliko meseci kasnije u Beogradu. Odmah posle krštenja dobio sam zaduženje da održim javno predavanje, pošto je bilo vrlo malo braće. Takođe smo počeli da održavamo sve sastanke u Podgorici.“

KRŠTENJA NA PIRINČANIM POLJIMA

„Ja sam krštavao one koji su ispunjavali uslove za krštenje“, pričao je Stojan Bogatinov iz Makedonije.  „Nismo imali kadu, a reka u našem mestu je bila previše plitka. Međutim, u okolini je bilo mnogo pirinčanih polja s kanalima za navodnjavanje. Neki od njih su bili dovoljno duboki i čisti, pa su se mogli koristiti za krštenje. Sećam se prvog krštenja na jednom pirinčanom polju. Dok smo išli preko polja do kanala, neko mi je doviknuo: ’Stojane, pa ti imaš nove radnike!‘

„’Da, da‘, odgovorio sam, ’ima mnogo posla.‘ Ljudi nisu znali da mi učestvujemo u duhovnoj žetvi koja se odvijala u Makedoniji.“

Braća iz Makedonije nisu bila u stalnom kontaktu s Betelom i trebalo je još mnogo da nauče o obavljanju stvari na teokratski način. Stojan Stojmilov je počeo da ide na sastanke u Nemačkoj. Kada se vratio u Makedoniju, bio je radostan što je u Kočanima pronašao Svedoke. „Ispričao sam im kako se sastanci održavaju u Nemačkoj“, kaže on. „Oni su me odmah zamolili da vodim Razmatranje Stražarske kule i da održim javno predavanje. Objasnio sam im da još nisam kršten, ali oni su bili uporni, tvrdeći da ću ja to najbolje umeti. Pristao sam i učinio ono što su me molili. S vremenom smo moja supruga i ja napredovali i krstili smo se u pirinčanim poljima.“

Veselin Iliev, koji sada služi kao starešina u Kočanima, priča: „Malo smo znali o teokratskoj organizaciji ali smo mnogo voleli istinu.“ Jehova se s vremenom pobrinuo da stvari dođu na svoje mesto. Primera radi, više literature na makedonskom je u velikoj meri doprinelo tome da se istina o Kraljevstvu brže širi i da skupštine ojačaju.

RAZBORITO KORIŠĆENJE VEĆE SLOBODE

Pošto Jugoslavija nije bila pod ruskom kontrolom, ljudi su imali više slobode nego u zemljama iza  „gvozdene zavese“. Krajem 1960-ih Jugoslavija je bila prva komunistička zemlja koja je ukinula vize i smanjila kontrolu na granicama. Pošto su mogla slobodno da putuju, braća iz Jugoslavije su se prihvatila zadatka da krišom unose našu literaturu u zemlje koje su se graničile sa Sovjetskim Savezom, gde je propovedanje bilo zabranjeno.

Braća su najpre kombijima dovozila literaturu iz Nemačke u Jugoslaviju. Đuro Landić, koji služi u Odboru podružnice u Hrvatskoj, seća se da je u njihovoj kući bilo skladište literature sve do pada Sovjetskog Saveza. „Svi smo imali automobile s duplim dnom i blatobranima“, priča Đuro. „Znali smo da će nam oduzeti automobile ako nas uhvate i da možemo završiti u zatvoru, ali rado smo to činili. Kad bismo predali braći pakete, oni su se toliko radovali da su plakali. To nas je uvek motivisalo da idemo ponovo, bez obzira na troškove i rizik.“

Sestra Milosija Simić je prenosila literaturu iz Srbije u Bugarsku. Ona kaže: „Nikad nisam znala kod koga treba da odnesem literaturu — bila mi je data samo adresa. Jednom prilikom, sišla sam s autobusa i našla kuću, ali u njoj nije bilo nikoga. Prošetala sam unaokolo i došla iz suprotnog smera. Pokucala sam ponovo, ali i dalje nije bilo nikoga. Učinila sam to oko deset puta tokom dana, što opreznije da ne bih privukla nečiju pažnju, ali nisam uspela da nađem nikoga kod kuće. I dobro je što je bilo tako jer sam kasnije saznala da sam imala pogrešnu adresu.

„Pošto sam uložila mnogo truda da bih kopirala i prekucavala tu literaturu, našla sam se u nedoumici.  Nisam jednostavno mogla da je bacim. Odlučila sam da je vratim nazad u Srbiju, gde bi se mogla delotvorno koristiti. Međutim, iako sam kupila povratnu kartu, još uvek mi je bila potrebna karta do železničke stanice. Novac za kartu su mi obično davala braća kojoj bih odnela literaturu. Tako smo radili jer se u zemlju mogla uneti samo ograničena suma novca. Dok sam išla ka šalteru, molila sam se da za blagajnom radi žena. Upravo je tada čovek koji je radio na šalteru ustao i na njegovo mesto je sela jedna žena. U zamenu za kartu ponudila sam joj nešto odeće u koju smo obično umotavali literaturu. Ona je pristala i dala mi je kartu.“

Početkom 1980-ih, braća su prevodila literaturu na albanski i makedonski i slala rukopise u malu kancelariju u Beogradu. Tamo je Milosija prekucavala prevod na pisaćoj mašini. Koristila je indigo papir da bi dobila osam primeraka odjednom. To je bilo veoma naporno jer je morala da čita tekst pisan rukom, na jeziku koji nije znala.

MLADA BRAĆA SE ČVRSTO DRŽE SVOJIH UVERENJA

Iako smo zvanično imali slobodu veroispovesti, vlada je naš neutralan stav smatrala pretnjom jedinstvu Jugoslavije. Zbog toga su se braća suočavala s protivljenjem. Mnogi su tokom Drugog svetskog rata izgubili život zbog svoje neutralnosti. Ali tokom naredne tri decenije nisu svi pokazali istu čvrstu veru. Neki su dolazili na sastanke i išli u službu propovedanja, ali kada bi bili pozvani u vojsku, nalazili su izgovore da se odazovu na poziv.

Mlada braća su zbog svoje neutralnosti mogla biti osuđena i na deset godina zatvora. Osim toga, do svoje tridesete godine mogli su biti osuđivani više puta. Neki koji su odbili da naprave kompromis suočili su  se sa ovim ispitom vernosti kratko nakon krštenja. Mnogi od njih su sad odgovorna braća koja predvode u skupštinama.

DIRLJIV MEĐUNARODNI KONGRES

Jehovini svedoci u Jugoslaviji nikada ranije nisu doživeli radost da budu domaćini međunarodnog kongresa. Zamisli njihovo oduševljenje kada je Vodeće telo 1991. objavilo da će jedan od međunarodnih kongresa „Ljubitelji božanske slobode“ biti održan u Zagrebu!

Međutim, bilo je puno problema. Otkako je Hrvatska proglasila nezavisnost od Jugoslavije, oblaci rata su se nadvijali nad ovim područjem. Da li je mudro održati kongres? Bezbednost stranih i domaćih delegata bila je važnija od svega. Nakon mnogih molitvi i razmišljanja o celokupnoj situaciji, braća su odlučila da nastave s pripremama.

Teodor Džeres, član Vodećeg tela, doputovao je u Hrvatsku nekoliko sedmica ranije da bi pomagao pri organizaciji kongresa. Budući da su svi drugi javni događaji u Zagrebu bili otkazani, pažnja javnosti je bila usmerena na pripreme koje su se odvijale na Dinamovom stadionu. Dok se približavalo vreme održavanja kongresa, situacija u zemlji je postajala sve nesigurnija. Naša braća su svakodnevno razmišljala o rizicima, uvek iznova postavljajući isto pitanje — treba li nastaviti s pripremama ili otkazati kongres? Neprestano su se molili Jehovi, tražeći njegovo vođstvo. Začudo, politička situacija se stabilizovala i bilo je moguće održati kongres od 16. do 18. avgusta 1991.

Teško je zamisliti veći kontrast. U zemlji samo što nije buknuo rat, a Jehovini svedoci u Hrvatskoj dočekivali su hiljade gostiju na Međunarodni kongres „Ljubitelji  božanske slobode“. b Dok su mnogi bežali iz Jugoslavije, braća i sestre iz 15 zemalja slobodno su se okupili, ispunjeni hrišćanskom ljubavlju. Velike grupe su pristizale avionom iz Sjedinjenih Država, Kanade i drugih zapadnih zemalja. Zbog političke situacije, zagrebački aerodrom je bio zatvoren i avioni su morali da sleću u Ljubljanu. Delegati su zatim do Zagreba putovali autobusom. Njihova hrabrost je bila dobro svedočanstvo za domaće stanovništvo, a njihov dolazak je bio dragocen izvor ohrabrenja za braću iz Jugoslavije. Najveća grupa — oko 3 000 delegata — došla je iz Italije. Oni su svojom toplinom, srdačnošću i radošću naprosto rasplamsali kongresnu atmosferu! (1. Sol. 5:19).

Veru braće posebno su ojačala petorica članova Vodećeg tela. Do danas se mnogi rado sećaju govora koje su održali Keri Barber, Lojd Beri, Milton Henšel, Teodor Džeres i Lajman Svingl. Ne plašeći se burnih zbivanja u zemlji, ta braća s dugogodišnjim iskustvom hrabro su došla na kongres da bi ojačala suvernike svojim ohrabrujućim govorima.

Zbog političkih nemira, vlasti su se pribojavale da će između delegata iz različitih delova Jugoslavije doći do sukoba na nacionalnoj osnovi. Za njih je sigurno bilo veliko olakšanje kada su videli da Svedoci ne samo što su se okupili u miru već i pokazuju srdačnu bratsku naklonost. Svakog dana je broj policajaca koji su obezbeđivali kongresno mesto bio sve manji.

Ovaj nezaboravni kongres pokazao je da su Jehovini svedoci pravo međunarodno bratstvo. Razmišljanje o tome pomoglo je braći da ostanu u jedinstvu tokom  teških ispita koji su usledili. Autobusi kojima su se delegati iz Srbije i Makedonije vraćali kući bili su među poslednjim vozilima koja su prošla kontrolni punkt na granici između Hrvatske i Srbije. Nakon što su braća bezbedno prešla granicu, ona je zatvorena. Mnogi kažu da je tada počeo rat.

U narednim mesecima i godinama, republike koje su ranije bile deo Jugoslavije postale su nezavisne države sa svojim vladama. Sukob koji je potresao ovo područje odneo je desetine hiljada života i prouzrokovao neizrecivu patnju. Šta se događalo s našom braćom tokom tog kritičnog razdoblja? Kako je posle toga Jehova blagoslovio propovedanje o Kraljevstvu u tim sada nezavisnim državama? To ćemo videti na narednim stranicama.

 Bosna i Hercegovina u savremeno doba

„Bio je 16. maj 1992. Nas trinaestoro šćućurilo se zajedno u jednom stanu dok su minobacači zasipali Sarajevo granatama. Dve granate su pogodile zgradu u kojoj smo potražili utočište. Iako je među nama bilo Hrvata, Srba i Bošnjaka — pripadnika istih grupa koje su se napolju borile — mi smo bili ujedinjeni u služenju Jehovi. Kada je napad počeo da jenjava, otišli smo iz tog stana da bismo se sklonili na sigurnije mesto. Kao i prethodne noći, uputili smo glasnu, usrdnu molitvu Jehovi i on nas je uslišio“ (Halim Curi).

Sarajevo, koje je tada imalo nešto više od 400 000 stanovnika, našlo se usred jedne od najdužih i najtežih opsada u savremenoj istoriji. Kako su naša duhovna braća i sestre izdržali taj period tokom kog su etnički i verski sukobi razdirali zemlju? Pre nego što ispričamo njihovu priču, ukratko ćemo reći nešto o Bosni i Hercegovini.

Bosna i Hercegovina se nalazi u centralnom delu bivše Jugoslavije, i okružuju je Hrvatska, Srbija i Crna Gora. Kulturne i porodične veze su veoma jake i gostoljubivosti se pridaje velika važnost. Ispijanje kafe s komšijama i sedenje u kafićima omiljeni su načini da se provede slobodno vreme. Premda se po izgledu ne razlikuju, stanovnici ove zemlje pripadaju različitim etničkim grupama. Mada mnogi kažu da nisu naročito pobožni, upravo je religija napravila razdor među njima. Većina stanovnika Bosne i Hercegovine  su muslimani, dok su ostali pravoslavne i katoličke vere.

Zabrinjavajuć porast verske netrpeljivosti i etničke mržnje početkom 1990-ih doveo je do užasnog etničkog čišćenja. Kako su napredovale, vojske su isterivale civile iz sela i gradova da bi stvorile etnički čista područja za svoj narod. To je predstavljalo ispit neutralnosti za našu braću i sestre. U Bosni, kao i u drugim zemljama bivše Jugoslavije, većina ljudi nasleđuje religiju svojih roditelja. Verska pripadnost porodice se obično može prepoznati po prezimenu. Kada iskrene osobe počnu da služe Jehovi, neki ih smatraju izdajnicima porodice i tradicije. Pa ipak, naša braća znaju da vernost Jehovi predstavlja zaštitu.

GRAD POD OPSADOM

Kao što smo videli, braća iz Jugoslavije bila su duboko dirnuta ljubavlju i jedinstvom koje su doživeli na kongresu „Ljubitelji božanske slobode“, koji je 1991. održan u Zagrebu. Taj nezaboravni kongres ih je ojačao i pripremio za teške ispite koji su usledili. Na primer, u Sarajevu su Bošnjaci, Srbi i Hrvati godinama živeli u miru, a onda je iznenada vojska opkolila grad. Odjednom su se svi našli u zamci, pa i naša braća. Iako je politička situacija bila krajnje nestabilna, niko nije mogao da predvidi koliko će sukobi trajati.

„Ljudi gladuju“, napisao je u to vreme Halim Curi, starešina iz Sarajeva. „Svakog meseca dobijaju samo po koji kilogram brašna, sto grama šećera i pola litra ulja. Na svakoj slobodnoj površini u gradu sadi se povrće. Ljudi seku drveće radi ogreva. Kad nestane drveća, skidaju parket s podova da bi ga koristili za ogrev i kuvanje. Koriste sve što može da gori, čak i staru obuću.“

Kada je počela opsada Sarajeva, Ljiljana Ninković i njen suprug Nenad našli su se na jednoj strani grada i  nisu mogli da dođu do svojih ćerki koje su ostale na drugoj strani. „Bili smo prosečna porodica s dvoje dece, stanom i autom“, priča Ljiljana. „Zatim se odjednom sve promenilo.“

I pored svega, često su osećali Jehovinu zaštitu. „Dva puta je granata pogodila naš stan neposredno nakon što smo izašli iz njega“, kaže Ljiljana. „Uprkos teškoćama, nalazili smo radost u jednostavnim stvarima. Primera radi, bili smo srećni kada bismo u parku ubrali lišće maslačka za salatu, pa smo imali još nešto za jelo osim pirinča. Naučili smo da budemo zadovoljni onim što imamo i ništa nismo uzimali zdravo za gotovo.“

ZBRINJAVANJE FIZIČKIH I DUHOVNIH POTREBA

Jedan od najvećih problema bila je nestašica vode. U kućama i stanovima slavine su presušile. Da bi došli do mesta na kojima je bilo vode, ljudi su morali da pešače po pet kilometara kroz delove grada koji su bili na meti snajperista. Zatim su satima stajali u redu, čekajući da napune svoje posude, a onda su se polako vraćali kućama noseći taj težak teret.

„Ispit je došao kada smo čuli da će voda nakratko dolaziti u kuće“, priča Halim. „Tada bi svi mogli da se okupaju, operu odeću i sakupe vodu u što više posuda. Ali šta ako bi taj dugoočekivani trenutak bio u isto vreme kada i skupštinski sastanak? Morali smo da odlučimo — ili ćemo ići na sastanak ili ćemo ostati kod kuće da sakupljamo vodu.“

Iako je bilo neophodno pobrinuti se za fizičke potrebe, braća su bila  svesna toga koliko je važno posvetiti pažnju svojoj duhovnosti. Na sastancima su dobijali duhovnu hranu, kao i vesti o tome ko je zatvoren, ranjen ili ko je poginuo. „Bili smo kao porodica“, kaže Milutin Pajić, koji služi kao skupštinski starešina. „Kada bismo se okupili na sastanku, nismo želeli da se rastanemo. Često se dešavalo da posle sastanka ostanemo i još satima razgovaramo o istini.“

To je bilo teško vreme i braća su često strahovala za svoj život. Pa ipak, služba Jehovi im je bila na prvom mestu. Dok je rat razdirao zemlju, oni koji su služili Jehovi postali su bliži jedni drugima i svom nebeskom Ocu. Posmatrajući primer svojih roditelja, i deca su razvijala istu nepokolebljivu vernost prema Jehovi.

Bihać je bio u izolaciji skoro četiri godine. Niko nije mogao da izađe iz grada, a humanitarna pomoć se nije mogla dopremiti u njega. „Najteže je bilo na početku rata“, priča Osman Šaćirbegović, koji je u to vreme bio jedini brat u Bihaću. „Ne toliko zbog teške situacije, već zbog toga što smo se suočili s nečim novim, nečim što nikad ranije nismo doživeli. Začudo, kad su granate počele da padaju, napetost je popustila jer smo uvideli da neće svaka od njih ubiti nekoga. Neke granate čak i ne eksplodiraju.“

Pošto niko nije mogao da predvidi koliko će borbe trajati, Beteli iz Zagreba i Beča organizovali su sakupljanje humanitarne pomoći koja se potom skladištila u Dvoranama Kraljevstva i domovima braće u Sarajevu, Zenici, Tuzli, Mostaru, Travniku i Bihaću. Dok su borbe besnele, dešavalo se da neki grad iznenada bude opkoljen i izolovan. Tada bi putevi za snabdevanje bili presečeni, usled čega bi zalihe brzo presušile. Bez obzira na to što su gradovi u Bosni jedan za drugim bili odsecani od ostatka sveta, ništa nije moglo uzdrmati  bratsko jedinstvo među Jehovinim svedocima. To je bilo u suštoj suprotnosti s etničkom i verskom mržnjom koja je poput požara besnela unaokolo, uništavajući sve pred sobom.

REVNI I OPREZNI

Pored svakodnevne borbe da se zbrinu osnovne životne potrebe, u Sarajevu su situaciju dodatno otežavali snajperisti koji su bili raspoređeni oko grada i nasumce pucali na nedužne civile. Kiša minobacačkih granata neprestano je sejala smrt. Ponekad je bilo opasno kretati se po gradovima koji su bili pod opsadom. Ljudi su živeli u strahu. Pa ipak, postupajući mudro i hrabro, naša braća su nastavila da propovedaju dobru vest o Kraljevstvu ljudima kojima je uteha bila potrebnija nego ikad.

„Tokom jednog od najžešćih napada na Sarajevo“, priča jedan starešina, „hiljade granata palo je na grad u samo jednom danu. Te subote ujutro braća su telefonirala starešinama i pitala: ’Gde će biti sastanak za službu?‘“

 „Videla sam da je ljudima očajnički potrebna istina“, kaže jedna sestra. „Upravo to mi je pomoglo ne samo da istrajem već i da budem radosna uprkos teškim okolnostima.“

Mnogi su postali svesni toga da im je potrebna nada koju pruža Biblija. „Ljudi ne čekaju da ih mi posetimo već sami dolaze i kažu da žele da uče o Bogu“, ispričao je tada jedan brat. „Jednostavno se pojave u Dvorani Kraljevstva i traže da neko proučava Bibliju s njima.“

Tom uspehu u delu propovedanja tokom ratnih godina u velikoj meri je doprinelo jedinstvo među braćom koje je svima bilo očigledno. „To je bilo veliko svedočanstvo“, kaže sestra Nada Bešker, koja već godinama služi kao specijalni pionir. „Mnogi su videli kako braća muslimanskog i srpskog porekla zajedno propovedaju. A kada su videli sestru hrvatskog porekla i sestru koja je ranije bila muslimanka kako zajedno proučavaju Bibliju s jednom Srpkinjom, morali su da priznaju da smo drugačiji.“

Rezultati koje su naša braća u to vreme postigla svojom revnom službom vide se i danas jer su mnogi koji sada služe Jehovi prihvatili istinu tokom rata. Primera radi, skupština u Banja Luci se udvostručila, iako se sto objavitelja preselilo u druge skupštine.

VERNA PORODICA

Naša braća su uvek bila veoma oprezna. Pa ipak, neki su stradali usled ’vremena nevolje i nepredviđenih događaja‘ kada su se slučajno našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme (Prop. 9:11). Brat Božo Đorem, koji je bio Srbin, krstio se na međunarodnom  kongresu u Zagrebu 1991. godine. Nakon što se vratio u Sarajevo, zbog svog neutralnog stava je više puta bio u zatvoru gde je trpeo maltretiranje. Godine 1994. bio je osuđen na 14 meseci zatvora. Najteže mu je padalo to što je bio odvojen od svoje supruge Hene i njihove petogodišnje ćerkice Magdalene.

Kratko nakon što je Božo pušten na slobodu, dogodila se tragedija. Jednog mirnog popodneva njih troje su krenuli na biblijski studij nedaleko od njihove kuće. Dok su tamo išli, tišinu je iznenada prekinula eksplozija artiljerijske granate. Hena i Magdalena su poginule na licu mesta a Božo je preminuo kasnije u bolnici.

HRIŠĆANSKA NEUTRALNOST

Pošto su vladale snažne predrasude, skoro da niko nije imao razumevanja za naš neutralan stav. U Banja Luci su većinu skupštine činila mlada braća koju je vojska želela da pošalje na ratište. Oni su bili odlučni da ostanu neutralni, zbog čega se dešavalo da budu pretučeni.

Osman Šaćirbegović se priseća: „Policajci su nas često saslušavali i nazivali kukavicama zbog toga što nećemo da uzmemo oružje i branimo svoje porodice.“

Osman bi ih tokom razgovora pitao: „Vaš pištolj vam je zaštita, zar ne?“

„Naravno“, odgovarali su policajci.

„Da li biste ga zamenili za top da biste dobili bolju zaštitu?“

„Da.“

„Da li biste dali top u zamenu za tenk?“

„Naravno.“

„Vi biste sve to učinili da biste se što bolje zaštitili“, rekao bi im tada Osman. „Mene štiti Svemoćni  Bog Jehova, Stvoritelj svemira. Ko bi mi mogao pružiti bolju zaštitu?“ Bilo je jasno šta želi da kaže i policajci su ga ostavljali na miru.

DOPREMANJE HUMANITARNE POMOĆI

Iako su braća iz okolnih zemalja znala da Svedoci u Bosni žive u teškoj oskudici, jedno vreme nije bilo moguće da im se pošalje humanitarna pomoć. Zatim su u oktobru 1993. vlasti nagovestile da možda postoji mogućnost da se humanitarna pomoć dopremi u zemlju. Uprkos opasnostima, naša braća su odlučila da iskoriste tu priliku. Iz Beča je prema Bosni 26. oktobra krenulo pet kamiona natovarenih sa 16 tona hrane i drva za ogrev. Kako će taj konvoj proći kroz mnoga područja na kojima su se još uvek vodile žestoke borbe? c

Tokom putovanja, braća su se nekoliko puta našla u životnoj opasnosti. „Jednog jutra sam kasno krenuo“, priseća se jedan od vozača. „Vozio sam iza nekoliko drugih kamiona koji su takođe nosili humanitarnu pomoć. Dok sam se približavao jednom od kontrolnih punktova, svi kamioni su morali da stanu jer je vojska proveravala dokumente. Iznenada se začuo pucanj iz snajpera i videli smo da je pogođen jedan vozač koji nije bio Svedok.“

Samo je vozačima bilo dozvoljeno da kamionom uđu u Sarajevo, dok su ostala braća koja su putovala s njima morala da čekaju izvan grada. Pa ipak, oni nisu odustali od namere da ohrabre suvernike u gradu. Zato su pronašli telefon, pozvali objavitelje u Sarajevu da se okupe i održali ohrabrujuće javno predavanje koje je toj braći bilo preko potrebno. Dok je rat trajao, putujući nadglednici, betelski radnici i članovi Odbora zemlje mnogo puta su rizikovali svoj život da bi  pomogli suhrišćanima da opstanu, i fizički i duhovno.

Do braće u Bihaću se nije moglo doći skoro četiri godine. Iako su barikade sprečavale da doslovna hrana stigne u grad, naša braća su uspevala da dobiju nešto duhovne hrane. Na koji način? Imali su pristup jednom telefonu i faksu, što im je omogućilo da s vremena na vreme dobiju Našu službu za Kraljevstvo i neka izdanja Stražarske kule. Zatim su prekucavali tu literaturu da bi svaka porodica mogla imati po jedan primerak. Kada je rat počeo, u gradu je bilo samo troje krštenih objavitelja. Pored njih, bilo je i 12 nekrštenih objavitelja koji su dve godine željno iščekivali priliku da svoje predanje Jehovi potvrde krštenjem u vodi.

Bilo je veoma teško toliko dugo biti u izolaciji. „Oni s kojima sam proučavao Bibliju nikad nisu bili na kongresu, niti su videli kako izgleda poseta pokrajinskog nadglednika“, priča Osman. „Često smo razgovarali o vremenu kada ćemo moći da uživamo u druženju s braćom.“

Zamisli njihovo oduševljenje kada su 11. avgusta 1995. u Bihać pristigla dva vozila sa upadljivim oznakama „Jehovini svedoci — humanitarna pomoć“. To su bila prva privatna vozila koja su dopremila humanitarnu pomoć otkako se grad nalazio pod opsadom! Došla su baš u vreme kada su braća fizički i psihički bila skoro potpuno iscrpljena.

U Bihaću su komšije posmatrale kako Svedoci pomažu jedni drugima, na primer tako što popravljaju polomljene prozore. „To ih je zadivilo, pošto su znali da nemamo novca“, kaže Osman. „Pružili smo im tako snažno svedočanstvo da još uvek pričaju o tome.“ U Bihaću sada postoji revna skupština sa 34 objavitelja i 5 pionira.

 NEZABORAVNO PUTOVANJE

Naša braća su više puta rizikovala svoj život da bi prevezla hranu i literaturu do razorenih gradova u Bosni. Ali putovanje na koje su pošli 7. juna 1994. razlikovalo se od ostalih. Rano tog jutra iz Zagreba su krenula tri kamiona u kojima su bili članovi Odbora zemlje i druga braća. Cilj je bio da se dopremi humanitarna pomoć i održi jednodnevni pokrajinski sastanak sa skraćenim programom — prvi u poslednje tri godine!

Planirano je da se taj poseban program iznese u nekoliko gradova. Najpre su se zaputili u Tuzlu. Na početku rata, tamošnja skupština je imala samo oko 20 krštenih objavitelja. Bilo je divno videti više od 200 ljudi koji su se okupili da bi slušali kongresni program! Krstilo se 30 osoba. Danas u Tuzli postoje tri skupštine i preko 300 objavitelja.

Braća u Zenici su uspela da nađu odgovarajući prostor za održavanje tog skupa, ali nikako nisu mogla da nađu mesto za krštenje. Na kraju, nakon mnogo traženja, pronašli su jedno bure koje se moglo koristiti u tu svrhu. Jedini problem je bio neprijatan miris — u tom buretu se ranije držala riba! Međutim, onima koji su prihvatili Isusov poziv da postanu ’ribari ljudi‘ i želeli da se krste, to nije smetalo (Mat. 4:19). Govor za krštenje je održao Herbert Frencel, koji je sada član Odbora podružnice u Hrvatskoj. On priča: „Toliko dugo  su čekali da se krste da ih ništa nije moglo sprečiti! Posle krštenja su bili ushićeni!“ Zenica danas ima revnu skupštinu u kojoj služi 68 objavitelja.

U Sarajevu se program mogao održati samo na mestu u blizini jedne raskrsnice koja je neprestano bila pod snajperskom vatrom. Kada su braća bezbedno stigla na pokrajinski sastanak, našla su se u nedoumici — kako naći mesto za krštenje, kao i način da sačuvaju dragocenu vodu. Da bi bilo dovoljno vode za sve, oni koji su se pripremili za krštenje poređali su se po visini i krštavani su redom — od najnižeg do najvišeg!

Naša braća i sestre su tog dana bili presrećni! Nisu dozvolili da im užasna zbivanja oko njih pomute neizmernu radost koju su osećali zbog toga što su zajedno obožavali Jehovu. U Sarajevu danas postoje tri napredne skupštine.

NAKON OLUJE

Nakon što su ponovo otvoreni putevi za snabdevanje, život je donekle postao lakši. Međutim, etničko čišćenje i nasilno proterivanje nije prestalo. Ivica Arabadžić, starešina koji služi u Hrvatskoj, priča kako su on i njegova porodica bili primorani da napuste svoj dom u Banja Luci: „Jedan naoružani čovek je došao i rekao nam da idemo, govoreći kako je to sada njegova kuća. On je morao da napusti svoju kuću u Šibeniku zato što je Srbin. Sada je želeo da mi odemo. Jedan vojni policajac s kojim sam proučavao Bibliju zauzeo se za nas i pomogao nam. Premda nismo mogli da ostanemo u našoj kući, uspeli smo da napravimo trampu — naša kuća za kuću tog čoveka. Bilo je teško ostaviti svoj dom i skupštinu koja nam je pomogla da upoznamo istinu, ali nismo imali izbora. Poneli smo samo najosnovnije stvari i krenuli da se uselimo u našu ’novu‘ kuću u Hrvatskoj. Međutim, kad smo stigli u Šibenik, ustanovili smo da  se neko već uselio u nju. Šta da radimo? Braća su nas srdačno dočekala i jedan starešina nas je pozvao da živimo s njegovom porodicom. Ostali smo kod njih godinu dana, dok spor oko kuće nije bio rešen.“

Politička nestabilnost se i danas oseća, ali delo propovedanja u Bosni i Hercegovini lepo napreduje. U toj zemlji je skoro 40 posto stanovništva muslimanske vere. Otkako je rat završen, braća su izgradila nove Dvorane Kraljevstva. Jedna od njih, dvorana u Banja Luci, nije samo preko potrebno mesto za sastajanje — ona predstavlja pravnu pobedu. Svedoci su godinama pokušavali da dobiju dozvolu za gradnju Dvorane Kraljevstva u tom kraju gde Srpska pravoslavna crkva ima snažan uticaj. Iako su Svedoci u Bosni posle rata dobili zakonsko priznanje, njihova molba da izgrade Dvoranu Kraljevstva u Banja Luci bila je odbijena. Na kraju, posle mnogih molitvi i truda, braća su ipak dobila potrebnu dokumentaciju. Ta pobeda je pravni presedan za buduće Dvorane Kraljevstva u tom delu Bosne i Hercegovine.

Sloboda veroispovesti otvorila je put da u mesta gde je postojala veća potreba za objaviteljima bude poslato 32 specijalna pionira, od kojih su mnogi došli iz drugih zemalja. Njihova revnost u službi i savesno pridržavanje teokratskog reda pokazali su se kao pravi blagoslov.

U Sarajevu, gde su naša braća pre nešto više od deset godina svakodnevno bila u opasnosti od snajpera, sada se mirno održavaju kongresi kojima prisustvuju delegati iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Dok su tokom prošlog veka ratovi razdirali ovu predivnu planinsku zemlju, ’nelicemerna bratska ljubav‘ je više nego ikada zbližila Jehovin narod (1. Petr. 1:22). Danas 1 163 objavitelja koji služe u 16 skupština u Bosni i Hercegovini ujedinjeno hvale istinitog Boga, Jehovu.

 Hrvatska u savremeno doba

Odmah posle međunarodnog kongresa koji je 1991. održan u Zagrebu, granica između Hrvatske i Srbije iznenada je zatvorena. Glavni putevi i mostovi su bili uništeni ili je vojska na njima postavila barikade, pa mnogi delegati iz istočnog dela Hrvatske nisu mogli da se vrate kući. Svedoci iz drugih delova zemlje pokazali su iskrenu bratsku ljubav — iako su i sami skromno živeli, pružili su smeštaj toj braći.

U Zagrebu su se sirene danonoćno oglašavale, upozoravajući na opasnost od bombardovanja. Ljudi su trčali u skloništa, u kojima su neki proveli više sedmica, pa i meseci. Pošto je podrum Betela bio sigurno mesto, gradske vlasti su odredile da tu bude javno sklonište. To je stvorilo odlične prilike za svedočenje, pa su ljudi dobijali više od doslovnog zaklona koji su tražili. Primera radi, jednog dana su se sirene oglasile i, kao i obično, putnici iz jednog tramvaja su potrčali u sklonište ispod Betela. Dok su svi napeto iščekivali šta će se desiti, jedan starešina iz Betela ih je pitao da li bi želeli da pogledaju dijapozitive s međunarodnog kongresa koji je održan u Zagrebu nekoliko meseci ranije. Svi su pristali i posle toga su rekli da im se prezentacija dopala.

Zbog oružanih sukoba, bilo je teško dolaziti na sastanke, a situaciju je otežavalo i to što su meci i granate oštetili neke Dvorane Kraljevstva.  Međutim, naša draga braća su cenila duhovnu hranu više nego ikad i ’nisu propuštala svoje sastanke‘ (Jevr. 10:25). Na primer, na Šibenik su šest meseci padale granate i nije bilo moguće sastajati se u Dvorani Kraljevstva. Jedan od starešina priča: „Pošto smo živeli izvan grada, u našoj kući se održavalo razmatranje knjige i Stražarske kule. Uprkos teškoj situaciji, nismo izgubili revnost za službu propovedanja. Svedočili smo u našem mestu i u okolnim selima. Svi su znali da smo Jehovini svedoci. Videli su da smo drugačiji od ostalih.“

BRATSKA LJUBAV U RATNO VREME

Mnogi Svedoci koji su ostali bez svojih domova smešteni su kod suvernika, a skupštine su spremno pružale svu potrebnu pomoć. Na primer, u Dvorani Kraljevstva u Osjeku braća su srdačno dočekala jednu porodicu koja je upravo izbegla iz Tuzle, pod veoma teškim okolnostima. Članovima skupštine je bilo drago kada su saznali da je supruga njihova duhovna sestra.

Vlasti su toj porodici dale dozvolu da se useli u jednu kuću, ali ona je bila stara i veoma zapuštena. Kada su braća videla koliko je kuća oronula, odlučili su da pomognu. Jedan je doneo peć, drugi prozor, a ostali vrata i krevet. Neki su doneli građevinski materijal, a drugi hranu i drva za ogrev. Već sutradan je ta porodica mogla da se useli u jednu sobu. Međutim, kuća još uvek nije bila u dovoljno dobrom stanju da bi se u njoj moglo prezimiti. Zato je skupština napravila spisak potrebnih stvari, a objavitelji su doneli ono što su mogli. Iako su i sami bili siromašni, sakupili su sve što je bilo potrebno — od kašika do crepova.

 Dok se rat nastavljao, zavladala je nestašica hrane, pa je podružnica ulagala mnogo truda da zbrine i materijalne i duhovne potrebe naše braće. U saradnji s Vodećim telom organizovano je prikupljanje hrane, odeće, obuće i lekova. Pomoć je u početku uglavnom stizala od braće iz Hrvatske, ali i oni su bili u teškoj situaciji i nisu mogli mnogo da učine. U međuvremenu su braća iz Austrije, Italije, Nemačke i Švajcarske velikodušno poklanjala odeću i lekove, kao i biblijsku literaturu. Sve su to kamionima danonoćno dovozili volonteri kojima su potrebe njihove braće iz Hrvatske bile važnije od brige za ličnu bezbednost. Iz glavnog skladišta u Zagrebu pomoć se slala u skupštine kojima je bila potrebna.

Braća u Hrvatskoj su dobijala pomoć, ali pitali su se kako sada da pomognu braći u Bosni. Kamioni natovareni sa 16 tona hrane i drva za ogrev zaputili  su se ka bosanskoj granici. To je bilo rizično, jer je bilo mnogo izveštaja o paravojnim jedinicama koje su pljačkale i ubijale. Susret s nekom od tih grupa mogao bi da znači gubitak humanitarne pomoći, kao i smrt onih koji su je prevozili.

Jedan brat priča: „Vozili smo kroz šumu, prolazeći jedan kontrolni punkt za drugim, ponekad duž borbene linije. Uprkos opasnosti, bezbedno smo stigli u Travnik. Jedan vojnik je čuo da dolazimo pa je otrčao do kuće gde su se braća okupila i povikao: ’Stigli su vaši s kamionima!‘ Braća su bila presrećna. Uneli smo hranu u kuću, razmenili par reči, a zatim smo morali da nastavimo dalje. Trebalo je da stignemo i u druga mesta.“

Puno braće je pisalo Betelu u Zagrebu, zahvaljujući za pomoć koju su dobili. „Mnogo vam hvala što se toliko trudite da bismo mogli redovno da dobijamo svu duhovnu hranu“, napisala je jedna skupština. „Hvala vam i za humanitarnu pomoć koju ste poslali, braći je zaista preko potrebna. Od sveg srca vam hvala za sav vaš trud, ljubav i brigu.“

„Ovde imamo nekoliko braće koji su izbeglice“, stajalo je u drugom pismu. „Neki od njih nemaju nikakve prihode. Kada su dobili pomoć i videli koliko toga ima, suze su im navrle na oči. Duboko su ih dirnule i ohrabrile ljubav, briga, velikodušnost i nesebičnost koju su braća pokazala.“

Tokom tih teških vremena, poseban trud je ulagan da objavitelji dobijaju duhovnu hranu koja im je bila neophodna da bi ostali jaki u veri. Pored toga, bilo je očigledno i da im Jehovin duh pomaže ne samo da izdrže ratne nedaće već i da duhovno ojačaju (Jak. 1:2-4).

 PORUKA KOJA KREPI I ULIVA NADU

Premda su humanitarne organizacije dopremale materijalnu pomoć, samo su Jehovini svedoci pružali pomoć koja je donosila trajno dobro. Naša braća nisu čekala skrštenih ruku da se rat završi već su činila sve što su mogla da bi drugima prenosila dobru vest o Kraljevstvu.

Vukovar je bio jedan od gradova koji su pretrpeli najgora razaranja. Zbog toga je većina stanovnika, uključujući i našu braću, morala da pobegne iz grada. Međutim, jedna sestra, Marija, ostala je u Vukovaru. Iako četiri godine nije bila u kontaktu s braćom iz Hrvatske, ona je i dalje revno propovedala malom broju ljudi koji su ostali u gradu. Njena revnost je bila bogato nagrađena! Možemo zamisliti iznenađenje braće kada je na oblasni kongres 1996. došlo 20 osoba iz Vukovara!

Naša poruka nade takođe ima moć da menja živote. Na početku rata, jedan mladić se priključio elitnoj jedinici hrvatske vojske i brzo je napredovao. Jednom prilikom, dok je čekao voz, dobio je traktat Ko zaista vlada svetom? Bilo je to 1994. godine. Čitajući traktat, saznao je da nasilje koje ljudi čine jedni nad drugima ne prouzrokuje Jehova Bog, već Satana. To saznanje je duboko uticalo na njega. Jedan od razloga zbog kojih je stupio u vojsku bila je želja da osveti smrt svoje 19-godišnje sestre i dva druga člana porodice koji su ubijeni tokom rata. Nameravao je da ode u selo u kom su živele ubice, ali ovaj traktat ga je naveo na razmišljanje. Počeo je da proučava Bibliju i nakon što je nekoliko godina radio na tome da uskladi svoj život i osobine s njenim načelima, krstio se 1997. Na kraju je ipak otišao u selo u kom su živele ubice njegovih rođaka, ali ne da bi se osvetio. Bio je radostan  što može da prenosi dobru vest o Božjem Kraljevstvu i pomaže ljudima da saznaju koliko je Bog milosrdan.

Revnost objavitelja za službu propovedanja, čak i tokom najžešćih sukoba, dovela je do izvanrednog porasta u Hrvatskoj. U periodu od 1991. do 1995, koliko je rat trajao, broj pionira je porastao za 132 posto. Broj biblijskih studija se povećao za 63 posto, a broj objavitelja za 35 posto. Nema sumnje da su braća odvažno propovedala dobru vest, a Jehova je bogato blagoslovio njihovo zalaganje.

SAMOPOŽRTVOVANE PUNOVREMENE SLUGE

Nešto pre međunarodnog kongresa koji je održan 1991, u Hrvatsku su stigli prvi misionari školovani u Galadu. Bili su to Danijel i Helen Nizan iz Kanade. Bračni parovi iz nekih evropskih zemalja koji su naučili hrvatski takođe su bili pozvani da služe u Hrvatskoj.

Među njima su bili Hajnc i Elke Polah iz Austrije. Pre nego što su došli u Hrvatsku 1991, služili su kao specijalni pioniri na jugoslovenskom području u Danskoj. Rat je izbio baš u vreme kada su započeli s putujućom službom. Njihova prva pokrajina obuhvatala je Dalmaciju i delove Bosne, područje koje je bilo zahvaćeno ratom. „Tokom tih ratnih godina nije bilo lako posećivati braću u Bosni“, ispričao je Hajnc. „Bilo je veoma rizično da putujemo svojim automobilom, pa smo morali da se oslanjamo na nepouzdan javni prevoz. Nismo mogli da nosimo mnogo stvari — samo par torbi i pisaću mašinu.

„Morali smo da budemo snalažljivi. Kada smo jednom putovali iz Tuzle u Zenicu, vojnici su zaustavili autobus. Rekli su da je i suviše opasno da se ide  dalje. Svi su morali da izađu iz autobusa. Ali, znali smo da nas braća u Zenici očekuju, pa smo molili druge koji su nailazili putem da nas povezu. Na kraju je naišao konvoj kamiona koji su prevozili gas. Imali su potrebne isprave i jedan od vozača je pristao da nas poveze. Dok smo putovali, koristili smo priliku da mu svedočimo, a on nas je pažljivo slušao.

„Kasnije smo zbog pucnjave bili prinuđeni da ponovo stanemo i morali smo da nastavimo vožnju sporednim putevima. Oni su bili u vrlo lošem stanju, a sneg je još više otežavao situaciju. Često smo se zaustavljali da bismo pomogli vozačima čiji su se kamioni zaglavili u snegu. Na jednom mestu je na konvoj otvorena vatra, pa smo morali da napustimo to područje. Stigli smo do Vareša, koji je od našeg odredišta udaljen oko 50 kilometara. Tu smo prenoćili.

„Vozač je spavao na sedištima, a Elke i ja u zadnjem delu kabine pokušavajući da se zgrejemo. Činilo mi se da je to najduža noć u mom životu. Međutim, kada smo sutradan konačno stigli u Zenicu, braća su bila presrećna što nas vide! Vredelo je truda! Iako nisu imali vodu ni struju, dali su sve od sebe da nas što lepše ugoste. Premda su bili siromašni u materijalnom pogledu, bili su duhovno bogati i pokazivali su ogromnu ljubav prema istini.“

Otkako je rat završen, u Hrvatsku je došlo skoro 50 specijalnih pionira iz Austrije, Nemačke, Italije i drugih zemalja. Kasnije je Jehovina organizacija poslala još misionara i tako pružila dodatnu pomoć i ohrabrenje. Te revne punovremene sluge su mnogo pomogle braći, i u službi propovedanja i u skupštinama.

 „NE MOGU DA VERUJEM DA SAM TO DOČEKAO!“

Do kraja 1980-ih, Stražarska kula na hrvatskom izlazila je jednom mesečno i prevodila su je s nemačkog braća koja su živela izvan Betela. Od 1991, sva literatura se prevodi u Betelu. S vremenom je Vodeće telo dalo odobrenje da se počne s prevođenjem grčkog dela Svetog pisma — prevod Novi svet. Braća su do tada koristila 150 godina star prevod Biblije koji sadrži arhaičan jezik i mnoge teško razumljive izraze. Na tom projektu su sa hrvatskim timom blisko sarađivali srpski i makedonski tim, pa su svi imali koristi od zajedničkog rada i razmene ideja.

Jehovini svedoci u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji dugo će pamtiti petak, 23. jul 1999. Tog dana je na sva četiri Oblasna kongresa „Izvršioci Božje Reči“ objavljeno izlaženje grčkog dela Svetog pisma — prevod Novi svet na srpskom i hrvatskom. Takođe je rečeno da prevođenje na makedonski dobro napreduje. Prolomio se snažan aplauz koji je potrajao nekoliko minuta, pa je govornik morao da sačeka da bi završio obaveštenje. Svi su bili oduševljeni i mnogi od prisutnih nisu mogli da zadrže suze radosnice. „Ne mogu da verujem da sam to dočekao!“, rekao je jedan dugogodišnji starešina. Prevod cele Biblije na srpskom, hrvatskom i makedonskom braća su dobila 2006. godine.

Do 1996, aktivnost Jehovinih svedoka u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini nadgledao je Odbor zemlje pod  vođstvom austrijske podružnice. Godine 1996. nadgledanje dela propovedanja na tom području povereno je četvoročlanom Odboru podružnice. Pokazalo se da je Jehova to blagoslovio.

NOVI BETEL I DVORANE KRALJEVSTVA

Kao i na drugim mestima, porast broja objavitelja uticao je i na betelsku porodicu u Zagrebu, koja se uvećala sa 10 na oko 50 članova. Pošto je u Betelu bilo mesta samo za četiri do pet parova, u okolini su iznajmljivani stanovi za ostale betelske radnike.

Ubrzo nakon što je osnovan Odbor podružnice, Vodeće telo je savetovalo braću da kupe plac za gradnju novog Betela u Zagrebu. Volonteri iz Hrvatske i međunarodne sluge za gradnju uskoro su izgradili  divne objekte koji će još mnogo godina doprinositi napretku dela propovedanja. U subotu, 23. oktobra 1999. održano je posvećenje novog Betela i Dvorane Kraljevstva pored njega, kao i kompleksa od dve Dvorane Kraljevstva u centru Zagreba. Došli su delegati iz 15 zemalja, a govor za posvećenje održao je brat Gerit Loš, član Vodećeg tela. Sutradan je u Domu sportova održan poseban program kom je prisustvovalo 4 886 osoba. To je bio nezaboravan dan za Jehovin narod u Hrvatskoj — među njima je bilo onih koji su služili Jehovi 50 i više godina, tokom nekih od najstrašnijih perioda u savremenoj istoriji!

Intenzivno se radi i na gradnji novih Dvorana Kraljevstva. Do 1990. mnoge skupštine su se sastajale u podrumima ili privatnim stanovima. Na primer, skupština u Splitu je 20 godina koristila malu prostoriju u jednoj privatnoj kući. Imali su samo 50 stolica, a ponekad je broj prisutnih bio veći od 100, zbog čega su mnogi morali da stoje napolju. Pokrajinski sastanci i oblasni kongresi su održavani na istom mestu, sa 150 i više prisutnih. Danas u Splitu postoje četiri skupštine koje se sastaju u dve lepe Dvorane Kraljevstva. Zbog porasta broja objavitelja, za pokrajinske sastanke se koristi kongresna sala jednog hotela. Odeljenje za gradnju Dvorana Kraljevstva, koje radi pod nadzorom Regionalne kancelarije za projektovanje u Seltersu, i dalje organizuje izgradnju praktičnih i lepih dvorana.

I mlađa i starija braća koja su dobrovoljno učestvovala u gradnji Dvorana Kraljevstva obavila su ogroman posao. Do sada je izgrađeno 25 novih dvorana, a 7 je renovirano. To je doprinelo napretku dela Kraljevstva i donelo slavu Jehovi.

 IZVANREDAN NAPREDAK DELA PROPOVEDANJA

Kada je Hrvatska 1991. stekla nezavisnost, njena vlada je primenjivala postojeće zakone o religiji dok nisu izglasani novi. U novoosnovanoj državi, skoro 90 posto stanovništva su činili katolici. Stoga je sveštenstvo imalo priličan uticaj na vladu. Pa ipak, zbog pravnog statusa Jehovinih svedoka u prošlosti i zbog besprekorne reputacije koju su braća imala, Ministarstvo pravde je 13. oktobra 2003. odobrilo da se Jehovini svedoci u Hrvatskoj registruju kao verska zajednica. Nakon svih teških godina, braća su bila presrećna što su dobila zakonsko priznanje!

Početkom 1990-ih, za braću iz svih republika bivše Jugoslavije postojala je samo jedna Škola za pionire. Sada se samo u Hrvatskoj svake godine održava nekoliko razreda. U septembru 2008. u Hrvatskoj je bilo 69 skupština u kojima je služio 5 451 objavitelj. Na Spomen-svečanosti je bilo 9 728 prisutnih, što je izvanredan broj! Sve to ukazuje da postoji veliki potencijal za budući rast.

Premda je verska netrpeljivost prilično raširena i životni pritisci su sve veći, Jehovine sluge u ovoj zemlji su odlučnije nego ikad da nastave s propovedanjem dobre vesti o Božjem Kraljevstvu, bez obzira na to šta bi Satana u svom gnevu mogao prouzrokovati (Otkr. 12:12). Većini ljudi je na prvom mestu zarađivanje za život. Pa ipak, među njima ima onih koji tuguju zbog žalosnog moralnog stanja u svetu i duhovno su gladni (Jezek. 9:3, 4; Mat. 5:6). Svedoci pomažu takvim ljudima da obožavaju jedinog istinitog Boga i da govore: „Dođite! Pođimo na Jehovinu goru, u dom Jakovljevog Boga! On će nas poučavati svojim putevima, i hodićemo njegovim stazama“ (Isa. 2:3).

 Makedonija u savremeno doba

„Pređi u Makedoniju i pomozi nam!“, rekao je čovek koga je u prvom veku apostol Pavle video u jednoj viziji (Dela 16:8-10). Zaključivši da Bog želi da se dobra vest o Božjem Kraljevstvu propoveda na tom neobrađenom području, Pavle i njegovi saradnici su se spremno odazvali na taj poziv. Ubrzo je hrišćanstvo cvetalo na tom području. I u današnjoj Makedoniji, koja obuhvata mali deo antičke Makedonije, veliki broj ljudi je počeo da služi pravom Bogu. Kako je došlo do toga?

Posle Drugog svetskog rata, Makedonija je postala najjužnija jugoslovenska republika. Nezavisnost je stekla 1991. godine. Jehovini svedoci su bili radosni kada su dve godine kasnije zvanično registrovani u toj novoosnovanoj državi. Zahvaljujući tome, bilo je moguće da se u Makedoniji otvori predstavništvo, čiji rad je nadgledao austrijski Odbor podružnice. Stoga je 1993. u Alžirskoj ulici u Skoplju kupljena jedna kuća i makedonski prevodilački tim se preselio iz Zagreba u taj novi Betel.

Mihael i Dina Šiben su došli iz Nemačke da bi služili u putujućem delu. Pored njih, u Makedoniju su bili poslati i Danijel i Helen Nizan, koji su do tada služili u Srbiji. Osnovan je Odbor zemlje i Betel je počeo s radom.

OGRANIČENJE UVOZA LITERATURE

Iako su bili zvanično registrovani, Jehovini svedoci su imali poteškoće s uvozom literature. U  periodu od 1994. do 1998. vlada je ograničila uvoz časopisa na jedan primerak po objavitelju. Zato su braća morala da kopiraju članke za razmatranje iz Stražarske kule za osobe koje su proučavale Bibliju. Časopise su dobijali i poštom iz drugih zemalja, a oni koji su dolazili u Makedoniju smeli su da unesu manju količinu. Na kraju, posle više godina sudskih parnica, Vrhovni sud je presudio u korist Jehovinih svedoka, kojima je bilo dozvoljeno da uvoze onoliko literature koliko žele.

U avgustu 2000, broj objavitelja je porastao na 1 024 — prvi put je više od 1 000 braće i sestara učestvovalo u službi propovedanja! Pošto je na makedonskom izlazilo više literature i rastao broj objavitelja, kuća u Alžirskoj ulici postala je pretesna za sve veću betelsku porodicu. Naredne godine su u susedstvu kupljene tri male kuće koje su potom srušene da bi se napravio prostor za dve nove zgrade. Danas makedonska betelska porodica koja broji 34 člana, živi i radi u tri dobro opremljene zgrade. Oni su radosno dočekali brata Gaja Pirsa iz Vodećeg tela koji je održao govor za posvećenje 17. maja 2003.

GRADNJA DVORANA KRALJEVSTVA

Svedoci iz cele Makedonije su veoma zahvalni za program gradnje Dvorana Kraljevstva u zemljama s ograničenim sredstvima. Jedan tim za gradnju poslat je da pomaže skupštinama pri izgradnji dvorana, pa je u periodu od 2001. do 2007. napravljeno devet novih Dvorana Kraljevstva. Taj tim koji su činila petorica braće iz različitih zemalja pružio je lepo svedočanstvo radeći u miru i jedinstvu, bez traga etničkih predrasuda. Jedan trgovac koji je posetio novu Dvoranu Kraljevstva zapazio je da su radovi veoma  kvalitetno izvedeni i rekao je: „Ova zgrada je stvarno izgrađena s ljubavlju.“

Kada je tim za gradnju radio na novoj Dvorani Kraljevstva u Štipu, jedan komšija je sumnjao da će braća uspeti da je dovrše jer su bili mladi i činilo mu se da su neiskusni. Međutim, kad je dvorana bila gotova, doneo je planove za svoju kuću i molio braću da je oni sagrade. Bio je toliko oduševljen kvalitetom njihovog rada da im je ponudio mnogo novca. Začudio se kada su mu braća rekla da Dvoranu Kraljevstva nisu gradila zbog zarade već zbog toga što vole Boga i bližnje.

PREVOD NOVI SVET

U međuvremenu je druga mala grupa braće i sestara svesrdno radila na drugačijem zadatku — prevodili su Sveto pismo — prevod Novi svet na makedonski. Jehova je blagoslovio njihov trud i oni su za samo pet godina preveli celu Bibliju. Kada je na Oblasnom kongresu „Blizu je izbavljenje!“, koji je 2006. održan u Skoplju, član Vodećeg tela Gerit Loš objavio izlaženje ovog kvalitetnog novog prevoda, braća su bila ushićena. Aplaudirali su dugo i s oduševljenjem, a mnogi nisu mogli da zadrže suze. Nakon što su dobili svoj primerak, neki su tokom pauze za ručak seli i odmah počeli da čitaju taj izvanredan prevod Božje Reči na svom maternjem jeziku.

Mnogi Makedonci veoma poštuju Sveto pismo. Na primer, Orhan je počeo da proučava Bibliju pre šest godina. Bio je nepismen, ali ga je brat koji je proučavao s njim naučio da čita i piše. Otkako se krstio pre tri godine, šest puta je pročitao Bibliju!

Jedno vreme, Orhan je bio jedini Svedok u Resenu. Međutim, u tom gradu su mnogi pohvalno govorili o  njemu, a neki roditelji su molili braću da proučavaju Bibliju s njihovom decom jer su želeli da ona budu kao Orhan. Bilo je sve više zainteresovanih osoba i s vremenom je u gradu počelo da se održava Skupštinsko razmatranje knjige. Jedan čovek koji je proučavao Bibliju postao je nekršteni objavitelj, a Orhan je sada opšti pionir i sluga pomoćnik.

PRELAZAK U MAKEDONIJU

U julu 2004, jedan bračni par specijalnih pionira iz Albanije došao je da bi propovedali Albancima, koji u Makedoniji čine 25 posto stanovništva. Uskoro se pokazalo da je tom paru potrebna pomoć jer su jedini propovedali među više od pola miliona Albanaca. Zbog toga je godinu dana kasnije iz Albanije poslat još jedan bračni par. Tih četvoro specijalnih pionira počelo je da pomaže maloj grupi od sedam zainteresovanih osoba u Kičevu, gradu koji se nalazi u središnjem delu područja na kom žive Albanci. Sledećeg proleća, grupica je bila oduševljena kada je na Spomen-svečanost došla 61 osoba. Tom prilikom je govor održan i na albanskom i na makedonskom jeziku. U međuvremenu je broj objavitelja porastao na 17, a prosečan broj prisutnih na sastancima sada je 30 i više.

Da bi se propovedalo u svim delovima Makedonije, Vodeće telo je odobrilo da se od aprila do jula 2007. organizuje posebna akcija. Cilj je bio da se propoveda na području koje nije obrađivano i da se dobra vest širi među Albancima.

Na taj poziv se s oduševljenjem odazvalo 337 braće i sestara iz sedam zemalja. Bili su srećni što mogu da pomognu. Šta se postiglo tokom akcije? Dobra vest je propovedana širom Makedonije, na preko 200  područja gde živi oko 400 000 ljudi. Većina njih nikada ranije nije čula poruku iz Biblije. Tokom četvoromesečne akcije uručeno je više od 25 000 knjiga i brošura, kao i preko 40 000 časopisa. Objavitelji su proveli oko 25 000 sati u službi i započeli više od 200 biblijskih studija.

„Nekima su potekle suze kada su čuli odakle smo došli i zašto ih posećujemo“, ispričao je jedan brat. „Drugi su bili duboko dirnuti onim što su pročitali u Božjoj Reči.“

Braća i sestre koji su učestvovali u akciji poslali su veliki broj pisama u kojima su izrazili duboku zahvalnost. Jedna sestra je napisala: „Jedna učiteljica nam je rekla: ’Bog vas blagoslovio. To što radite je predivno. Stvari o kojima govorite su melem za moju dušu!‘“

„Nije bilo lako otići s tog misionarskog područja“, rekao je jedan objavitelj. „Mogli smo da vidimo  koliko je tim ljudima potrebna istina. Kada je došlo vreme da se vratimo kući, teško nam je pao rastanak od onih s kojima smo počeli da proučavamo Bibliju.“

„Žao nam je što nismo uzeli duži odmor“, rekao je jedan bračni par, „jer tek sada vidimo koliko je velika potreba.“

Izražavajući osećanja mnogih, jedan objavitelj je rekao: „Ne mogu da se setim kada smo moja porodica i ja toliko uživali u nečemu.“

U planinama nedaleko od Tetova, grupa objavitelja je propovedala u jednom selu gde do tada još niko nije svedočio. Dvoje je počelo da propoveda na levoj, a dvoje na desnoj strani ulice. Posetili su tek tri kuće, a već je cela ulica znala da su došli Jehovini svedoci. Ubrzo se vest o njihovom dolasku pronela kroz celo selo i velika grupa zainteresovanih žena okupila se oko sestara. Dalje niz put, 16 muškaraca je znatiželjno čekalo braću. Domaćini su brzo izneli četiri stolice da bi objavitelji seli, a jedan čovek im je skuvao kafu. Nakon što su svima uručili literaturu, Svedoci su počeli da pričaju okupljenim ljudima o dobroj vesti, vešto koristeći Bibliju.

Dosta njih je postavljalo pitanja i svi su pažljivo slušali. Na kraju posete, mnogi seljani nisu hteli da odu dok se lično ne pozdrave s braćom. Međutim, objavitelji su se zabrinuli kada su videli kako dolazi jedna starija žena, mašući štapom. „Sad ćete vi dobiti svoje!“, viknula je ona, upirući štapom na njih. Čime su braća uvredila tu ženu? „Svima ste dali neku knjigu, samo meni niste! Hoću da dobijem tu veliku žutu“, rekla je pokazujući na knjigu Biblijske priče, koju je dobila njena komšinica. Braća su joj odmah dala poslednji primerak koji im je ostao.

 PROPOVEDANJE ROMIMA

U Makedoniji živi mnogo Roma koji govore makedonski, ali im je maternji jezik usmeni romski koji je mešavina nekoliko romskih dijalekata. Prema nekim izvorima, skopsko naselje Šuto Orizari koje ima 30 000 stanovnika najveće je romsko naselje u Evropi. Tu se nalazi zgrada s dve Dvorane Kraljevstva u kojima se sastaju tri romske skupštine. Dve stotine objavitelja propoveda na tom plodnom području na kom je odnos objavitelja prema broju stanovnika među najboljima u zemlji i iznosi 1 prema 150. Na Spomen-svečanost 2008. došlo je 708 osoba, što pokazuje da Romi pozitivno reaguju na dobru vest.

Šta se čini da bi se poniznim i duhovno gladnim Romima pomoglo da uče o Božjoj nameri na svom maternjem jeziku? Predložak posebnog predavanja za 2007. bio je preveden na romski i jedan starešina koji je Rom održao je govor pred 506 prisutnih koji su ga slušali pažljivo i sa cenjenjem. Objavitelji različitog etničkog porekla — Romi, Makedonci i Albanci — bili su srećni kada je na oblasnom kongresu 2007. objavljeno izlaženje brošure Šta Bog zahteva od nas?, na romskom jeziku. Do tada su objavitelji najčešće vodili biblijske studije na svom jeziku, koristeći literaturu na makedonskom. Sada s velikim uspehom koriste brošuru Zahtevi na romskom, da bi pomagali Romima koji žele da uče o Bogu.

Danas 1 277 objavitelja u 21 skupštini u Makedoniji marljivo propovedaju, oponašajući primer koji je apostol Pavle pružio u prvom veku. Mnogi Makedonci traže istinu i sa cenjenjem se odazivaju na nju, što pokazuje da i danas ima razloga da se ’pređe u Makedoniju‘.

 Srbija u savremeno doba

Srbija se nalazi u centralnom delu Balkanskog poluostrva. To je zemlja kulturnih raznolikosti u kojoj živi više naroda. Upravo je u Beogradu 1935. godine bio otvoren Betel koji je nadgledao delo propovedanja u predratnoj Jugoslaviji, što je dovelo do izvanrednog teokratskog napretka. Kako su u novije doba Jehovini svedoci iz Srbije pomagali svojim suvernicima u susednim novoosnovanim državama?

Dok su se granice između republika zatvarale, a etnička mržnja širila poput požara, braća različitih nacionalnosti su u miru sarađivala jedna s drugima u Betelu u Zagrebu. S vremenom su zbog etničkih predrasuda koje su besnele izvan Betela, braća iz Srbije morala da odu. Tako se od 1992. naša literatura ponovo prevodila na srpski u Beogradu, kao što se činilo skoro 50 godina ranije. Ovo preseljenje se pokazalo kao mudar i pravovremen korak.

U Bosni su se vodile žestoke borbe i braći je bila preko potrebna humanitarna pomoć. Austrijska podružnica je organizovala slanje pomoći, a braća u Srbiji su bila u najboljem položaju da je dostave u delove Bosne koji su bili pod srpskom kontrolom.

Premda se rat nije proširio na Srbiju, njegove posledice su se ipak osetile. Zbog ekonomskih sankcija, bilo je teško uvoziti literaturu iz Nemačke, gde je štampana. Kada bi se desilo da skupštine ne dobiju najnovije časopise, braća su jednostavno proučavala starije članke dok ne bi stigla  nova izdanja. Bez obzira na sve, nisu propustili nijedno izdanje.

ONI SU POMAGALI BRAĆI I JAČALI IH

„Kada smo 1991. došli u Srbiju, politička situacija u zemlji je bila prilično nestabilna“, ispričao je Danijel Nizan koji je završio Galad. „Bili smo oduševljeni revnošću koju su braća pokazivala uprkos teškoj situaciji. Sećam se da smo moja supruga i ja bili prijatno iznenađeni kada smo videli da će se 50 osoba krstiti na prvom jednodnevnom pokrajinskom sastanku kom smo prisustvovali. To nas je veoma ohrabrilo.“

Danijel i Helen Nizan su mnogo pomogli da se organizuje rad tek otvorenog Betela u Beogradu. U njemu je bilo mesta za 10 osoba i nalazio se na spratu iznad Dvorane Kraljevstva u ulici Milorada Mitrovića. Pošto je prevodilački tim rastao, bilo je potrebno više prostora. Na kraju je pronađeno odgovarajuće mesto za Betel i počela je izgradnja. Betelska porodica se uselila u nove objekte krajem 1995. godine.

 Budući da su vremena postajala sve teža, sve više ljudi se odazivalo na istinu. S porastom broja objavitelja rasla je i potreba za braćom koja će s ljubavlju predvoditi Božji narod. Toj potrebi su jednim delom udovoljili specijalni pioniri iz Italije — energične, samopožrtvovane punovremene sluge koje su se velikodušno zalagale u delu Kraljevstva. Iako im nije bilo lako da uče novi jezik i navikavaju se na drugačiju kulturu u ratnim uslovima, oni su pomagali braći u Srbiji i jačali ih (Kol. 4:11).

Ti pioniri iz drugih zemalja su dali svoj doprinos na različite načine, ali najvažnije je to što su „sa sobom doneli teokratsko iskustvo“, rekao je Rajner Šolc, koordinator Odbora zemlje. Danas u Srbiji služi 69 specijalnih pionira, a 55 skupština u ovoj zemlji im je zahvalno za pomoć.

NEZAPAMĆENA INFLACIJA

Srbija nije mogla da izbegne teške ekonomske posledice rata, naročito inflaciju koja je izmakla svakoj kontroli. Prema jednom izveštaju, „tokom 116 dana od oktobra 1993. do 24. januara 1994, ukupna inflacija je iznosila 500 biliona posto“. Mira Blagojević, koja služi u Betelu od 1982, seća se da je na pijacu morala da nosi punu torbu novca samo da bi kupila malo povrća.

Sestra Gordana Siriški priča da je njena majka za svoju penziju mogla da kupi samo jednu rolnu toalet papira. „Stvarno je teško razumeti kako su ljudi tada preživljavali, kada je sve što su imali iznenada postalo bezvredno“, kaže Gordana. „Zahvaljujući našoj braći iz drugih zemalja, mi smo dobili humanitarnu pomoć. U to vreme, kada su ljudi gubili veru u banke i vladu, mnogi su razvili veru u Boga, a braća su se međusobno zbližila.“

 PREVOĐENJE BIBLIJE

Godinama su prevodilački timovi u Jugoslaviji radili zajedno u zagrebačkom Betelu. Kad je rat počeo, svi prevodioci su se vratili u svoje zemlje, ali su ostali u kontaktu s prevodilačkim timom u Zagrebu. Pokazalo se da je to veoma dobro, naročito kada je srpski tim započeo rad na prevođenju grčkog dela Svetog pisma — prevod Novi svet. Cilj je bio da se njegovo izlaženje objavi na oblasnom kongresu 1999. godine.

Međutim, dok su prevodioci završavali rad na tom prevodu, u zemlji je rat bio na pomolu. Bombardovanje bi značilo da će telefonske veze biti nepouzdane, što bi otežalo prosleđivanje materijala od prevodilaca u Beogradu do štamparije u Nemačkoj. U utorak 23. marta, bilo je skoro sigurno da će ubrzo doći do vazdušnih napada, pa su braća koja su pripremala ovo kongresno izdanje radila celu noć. Uspeli su da rano ujutro pošalju elektronske fajlove u Nemačku. Tog istog dana, počelo je bombardovanje. Premda su morali da pobegnu u sklonište, članovi prevodilačkog tima su bili srećni! Uprkos vazdušnim napadima i čestim nestašicama struje, braća su nastavila da prevode druge publikacije. Mnogo puta su morali da prekidaju s radom i trče na bezbednije mesto. Bilo je to teško vreme, ali svima je bilo veoma drago što učestvuju u pripremi dragocene duhovne hrane.

Njihova radost je bila potpuna kada je na oblasnom kongresu u julu 1999. objavljeno izlaženje grčkog dela Svetog pisma — prevod Novi svet na srpskom. Delegati su bili oduševljeni i zahvalni što su dobili ovaj prevod na svom jeziku. Nekoliko godina kasnije, 2006, kompletno Sveto pismo — prevod Novi svet izdato je na srpskom jeziku, i na ćiriličnom i na latiničnom pismu.

 VERSKA NETRPELJIVOST RASTE

Što se tiče religije, Srpska pravoslavna crkva ima najjači uticaj u zemlji, pa mnogi ljudi smatraju da biti Srbin znači biti pravoslavac. Po njihovom mišljenju, onaj ko ne pripada Pravoslavnoj crkvi nije Srbin. Bez obzira na to, tokom 1990-ih mnogi ljudi su se odazvali na poruku nade koja se nalazi u Bibliji. Do kraja bombardovanja 1999, broj objavitelja se skoro udvostručio — najveći broj u Srbiji i Crnoj Gori bio je 4 026.

Taj duhovni napredak je razbesneo Pravoslavnu crkvu koja se okomila na Božji narod. Rasplamsavajući nacionalizam, crkva je pokušala da zaustavi naše hrišćansko delo propovedanja. U nastojanju da obeshrabre braću, protivnici su pribegavali otvorenom nasilju i zakonskim manipulacijama. Primera radi, 21 brat je 1999. još uvek bio u zatvoru zbog neutralnosti. Većina je puštena na slobodu kratko posle rata, zahvalna što im je Jehova ojačao veru tokom tog teškog perioda.

Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova je 9. aprila 2001. iznenada zabranilo uvoz naše literature. Koji su razlog naveli? Tvrdili su da naše publikacije loše utiču na mlade u zemlji. Na spisku zabranjenih publikacija nalazila se i Biblija!

Pod uticajem negativnih televizijskih i novinskih izveštaja o našem delu, ljudi su ponekad napadali braću. „Dok smo propovedali od vrata do vrata, dešavalo se da dobijemo udarac pesnicom ili šamar“, ispričao je jedan specijalni pionir. „Ponekad su bacali kamenje na nas.“ Osim toga, neke Dvorane Kraljevstva su bile oštećene. Bez obzira na sve to, danas se braća u Srbiji sastaju u miru, mada i dalje moraju da budu oprezna.

 Jehovine sluge nastavljaju da revno propovedaju. Oni pokazuju da nemaju predrasude i ispoljavaju pravu hrišćansku ljubav. Tokom nedavnih godina bile su organizovane uspešne propovedničke akcije. Braća iz drugih evropskih zemalja su koristila svoj godišnji odmor da bi propovedala u Srbiji i u Crnoj Gori, na područjima koja nisu dodeljena nijednoj skupštini. Pa ipak, treba uraditi još mnogo toga da bi se došlo do skoro tri miliona ljudi koji žive na tim područjima.

Danas Betel u Beogradu čine tri zgrade koje su okružene predivnim vrtom. Tročlani Odbor zemlje nadgleda delo propovedanja u Srbiji i u Crnoj Gori. Jehova blagosilja svoj narod u ovoj zemlji na kojoj je rat ostavio ožiljke, pa ime Srbija sada može asocirati na revnost i istrajnost Jehovinih svedoka.

 Kosovo

Netrpeljivost između Srba i Albanaca na Kosovu tinjala je tokom 1980-ih da bi u narednoj deceniji buknula u otvoreni sukob koji je prouzrokovao mnogo nedaća i patnje. U toj situaciji naša braća i sestre su imali priliku da pokažu „nelicemernu bratsku ljubav“ prema suvernicima različitog etničkog porekla (1. Petr. 1:22). Pored toga, postupali su u skladu sa Isusovom zapovešću: „Volite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone“ (Mat. 5:43-48). Međutim, to nije uvek bilo lako.

„Muslimani popreko gledaju na braću koja su nekada pripadala toj religiji“, kaže Saliju Abazi koji je ranije bio musliman. „Naše porodice pogrešno zaključuju da smo ih se odrekli zato što smo promenili veru. Osim toga, zbog etničke netrpeljivosti između Albanaca i Srba, bivšim muslimanima je ponekad teško da propovedaju Srbima.“

Bez obzira na to, u njegovoj kući se sastajalo 30 osoba različitih nacionalnosti. Saliju dodaje: „U to vreme sastanci su se održavali na srpskom i literaturu smo dobijali iz Beograda. Jednog dana je policija iznenada došla u moju kuću. Baš tada su braća iz Beograda istovarivala literaturu i svi smo bili zajedno. Kada sam policajcima rekao da su to moja braća, oni nisu mogli da razumeju kako bi Srbi i Albanci mogli biti braća.“ Ta grupa objavitelja je 1998. u Prištini, najvećem kosovskom gradu, iznajmila prostor koji su koristili kao Dvoranu Kraljevstva.

 U proleće 1999, etnička netrpeljivost i nacionalizam su poprimili neslućene razmere. „Jedan komšija je pretio mom sinu i meni. Govorio je da će nam zapaliti kuću ako ne budemo išli u rat“, priča Saliju. „Politička situacija je strašno uticala na ljude. Pošto nisu priznavali tadašnju srpsku vladu ni njene zakone, postali su nasilni i radili su šta su hteli.“

Kako se situacija pogoršavala, Srbima koji su živeli na Kosovu bilo je sve teže. Tokom rata 1999, hiljade Srba i Albanaca bile su prinuđene da pobegnu u susedne zemlje. Pa ipak, usred tog zastrašujućeg etničkog sukoba, Saliju je rizikovao svoj život pružajući braći srpske nacionalnosti utočište u svom domu.

JEHOVA IM JE POMOGAO DA SE PROMENE

„Srbi i Albanci su strahovito mrzeli jedni druge“, ispričala je jedna sestra. „U nas je to usađivano od detinjstva. Takva osećanja nije bilo lako izbrisati čak ni nakon što smo upoznali istinu. Mnogi od nas su morali da naprave velike promene da bi usvojili Jehovin način razmišljanja. Iako sam poučavana da je Jehova ljubav, zbog mržnje koju sam osećala izbegavala sam jednu sestru u skupštini samo zato što je bila Srpkinja. Međutim, što sam duže proučavala, uviđala sam da učenja drugih religija stvaraju podele  dok istina iz Jehovine Reči ujedinjuje.“ Da li je moć Božje Reči da menja živote pomogla ovoj sestri da obuče novu hrišćansku ličnost? „Srećna sam što sada služim u istoj skupštini s mojom braćom i sestrama koji su Srbi“, rekla je ona (Kol. 3:7-11; Jevr. 4:12).

Jedinstvo pravih hrišćana dolazi do izražaja u ovom religiozno razdeljenom svetu. Dok su u žaru nacionalizma ljudi palili kuće i bacali bombe, naša braća su putovala u Beograd na kongres koji je održan u julu 1998. Istim autobusom su zajedno u miru putovali Albanci, Hrvati, Makedonci i Romi. Dašurije Gaši, koja je putovala na kongres da bi se krstila, priča: „Kada su vojnici zaustavili autobus, na licima im se videlo da su zapanjeni. Usred etničke napetosti u zemlji, mi smo bili ujedinjeni kao jedan narod — Jehovin narod.“

Jedna mlada Romkinja je upoznala istinu kao dete, od svojih tetki koje su živele u inostranstvu. Prva prepreka koju je morala da savlada bila je nepismenost. Podstaknuta ljubavlju prema Jehovi, naučila je da čita i piše dok je tri godine proučavala Bibliju. Druga prepreka je bilo protivljenje njenog dede kod koga je živela. „Iskradala sam se iz kuće da bih išla na sastanke“, priča ona. Ali, kad bi se vratila, deda ju je tukao. „Dobijala sam batine zbog istine, ali nisam želela da odustanem. Razmišljala sam o tome koliko je verni Jov morao da pati. Mnogo sam volela Jehovu i nisam želela da prestanem s proučavanjem.“ Ona sada služi kao pionir i proučava Bibliju s dve devojke koje su nepismene. Iako nikad nije išla u školu, zahvalna je što joj Teokratska škola propovedanja pomaže da poučava druge.

Pre nego što je upoznao istinu u Nemačkoj, 1993. godine, Adem Grajčevci je bio musliman. On kaže:  „Kada sam upoznao istinu, mnogo mi je značilo to što sam saznao da Satana vlada svetom i da je odgovoran za sva zverstva koja se čine.“ Nakon što se 1999. vratio u svoj rodni kraj na Kosovu, poput mnogih drugih Svedoka morao je da se suoči s predrasudama i protivljenjem svoje porodice. Njegov otac je bio ljut što je on prihvatio hrišćansku veru i rekao mu je da bira između Jehove i porodice. Adem je izabrao Jehovu, postepeno je duhovno napredovao i danas služi kao starešina. Na sreću, njegov otac je s vremenom ublažio svoj stav i sada ima više poštovanja prema Ademovoj odluci.

Dok je Ademov sin Adnan bio dečak, religija ga uopšte nije zanimala. Aktivno se bavio borilačkim veštinama, a njegovi suparnici su mu dali nadimak Ubica. Međutim, sve je to ostavio kada mu je istina na kraju doprla do srca. Dobro je napredovao i krstio se. „Kratko posle krštenja, morao sam da donesem jednu odluku“, priča on. „Imao sam dobar posao i lepo sam zarađivao. Ali nisam napredovao u duhovnom pogledu i malo vremena sam provodio u službi. Zaključio sam da je vreme za promenu, pa sam napustio taj posao.“ Počeo je da služi kao pionir, postao je sluga pomoćnik i kasnije je pozvan da u Albaniji pohađa prvi razred Škole za obučavanje naimenovane braće. Adnan je sada starešina i sa suprugom Hedije služi kao specijalni pionir. Šta misli o odluci koju je doneo? „Ne mogu biti srećniji. Nimalo ne žalim što sam se odlučio za punovremenu službu“, kaže on.

UJEDINJENI U SLUŽENJU BOGU I U POUČAVANJU

Danas na Kosovu ima šest skupština i sve održavaju sastanke u iznajmljenim objektima. Neke od njih su male, kao skupština u Peći koja ima 28 objavitelja.  Pošto ima malo naimenovane braće, nije moguće da se u svim skupštinama svake sedmice održi javno predavanje. Uprkos tome, poput braće i sestara u Peći, redovno održavaju Razmatranje Stražarske kule i druge skupštinske sastanke.

Godinama je Odbor zemlje iz Srbije s ljubavlju brinuo za braću na Kosovu tokom izuzetno teških vremena. Međutim, pošto su se okolnosti promenile, Vodeće telo je 2000. godine poverilo albanskoj podružnici nadgledanje dela propovedanja na Kosovu.

Sve donedavno, većina Jehovinih svedoka na Kosovu bili su Srbi, pa su sastanci održavani na srpskom jeziku. Braća su rado pomagala onima koji su govorili albanski da prate program. Sada je situacija obrnuta. Većina braće na Kosovu su Albanci. S izuzetkom jedne srpske skupštine, sastanci se održavaju na albanskom. Braći je drago da prevode govore kako bi njihovi suvernici koji govore srpski imali koristi od programa. Pokrajinski sastanci i oblasni kongresi održavaju se na oba jezika. Tako je, na primer, ceo oblasni kongres za 2008. održan na albanskom i prevođen je na srpski. Starešine s Kosova iznele su ključna predavanja na srpskom jeziku. Jedan brat kaže: „Uprkos mržnji koja vlada napolju, mi smo se okupili na kongresu kao jedna porodica.“

Iako su većina stanovnika Kosova muslimani, oni poštuju Bibliju i mnogi rado razgovaraju o religiji. Svedoci na Kosovu su bili srećni kada su 2008. dostigli novi najveći broj od 164 objavitelja. S potpunim pouzdanjem u Jehovu, oni su odlučni da i dalje marljivo propovedaju na svom području, prenoseći dobru vest ljudima svih nacionalnosti.

 Crna Gora u savremeno doba

Ovaj skriveni biser Sredozemlja je ljupka primorska zemlja smeštena između Albanije, Srbije i Bosne i Hercegovine. Crna Gora je zemlja raznolikosti, s predelima čija lepota oduzima dah. Predivna jadranska obala dugačka je 294 kilometra. Tu je i kanjon Tare, jedan od najdubljih i najdužih kanjona u Evropi. Skadarsko jezero je najveće na Balkanu i ima jedno od najvećih ptičjih staništa u Evropi. Ova mala zemlja zaista obiluje velikim bogatstvima!

Međutim, njena istorija je obeležena ratovima, razdorima i patnjom. Vekovne borbe su ostavile dubok trag na tradiciji, mentalitetu i kulturi njenog naroda. U njihovu kulturu je utkano divljenje prema osobinama kao što su hrabrost, čestitost, dostojanstvo, skromnost, samopožrtvovanost i poštovanje prema drugima. Mnogi odvažni Crnogorci su prihvatili dobru vest o Kraljevstvu i verno zastupaju biblijsku istinu.

DUHOVNI NAPREDAK

Može li iko ko je 1991. bio na izuzetnom kongresu u Zagrebu ikada zaboraviti jedinstvo i ljubav braće koja su došla iz svih delova bivše Jugoslavije? „U vazduhu se osećala ratna napetost i bilo je opasno putovati iz Crne Gore u Hrvatsku“, priseća se Savo Čeprnjić, koji je kratko pre toga počeo da proučava Bibliju. „Iznenadio sam se kada sam video koliko je autobusa stiglo na kongres bez ikakvih problema. Još  snažniji utisak na mene su ostavili mir i jedinstvo koji su vladali među Svedocima. Prvog dana kongresa, stotine policajaca su došle da bi održavale red i mir. Međutim, kada su videli da smo miroljubivi, narednih dana ih je bilo mnogo manje.“

Pre nego što je rat počeo, jedan bračni par je redovno dolazio iz Hrvatske u Crnu Goru da bi proučavali sa Savom. Kako je on nastavio da proučava Bibliju nakon što je granica bila zatvorena?

„Oni koji su duže proučavali i više napredovali pomagali su ostalima“, kaže Savo. „Jedan brat je proučavao sa mnom knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. Kad to više nije bilo moguće, sa mnom je proučavala jedna osoba koja nije bila krštena. Do 1992, grupa koja se u Herceg Novom sastajala radi razmatranja knjige i Stražarske kule narasla je na 15 osoba.“ Savo, njegova supruga i ćerka, nastavili su da napreduju i krstili su se 1993. Danas u tom živopisnom gradu na obali mora postoji Dvorana Kraljevstva i skupština koja broji 25 objavitelja.

Početkom 1990-ih, u Podgorici se sastajala grupa objavitelja. S vremenom ih je bilo sve više, pa je 1997. odlučeno da se kupi plac na kom će biti izgrađena Dvorana Kraljevstva. Na zemljištu koje je kupljeno nalazio se zid i braća su odlučila da ga ostave kako bi zaklanjao dvoranu. Ali, policajac koji je živeo u suterenu susedne zgrade zamolio ih je da sruše zid kako bi više svetlosti dopiralo u njegov mračni stan. Braća su zbog dobrosusedskih odnosa pristala da uklone zid i umesto njega su stavili ogradu. Njihova spremnost da izađu u susret tom čoveku kasnije je donela mnogo dobra.

Kada su drugi stanari susedne zgrade pravili probleme braći, policajac ih je upozorio da će ih tužiti  sudu ako budu oštetili Dvoranu Kraljevstva. Braća sada imaju veoma lepu dvoranu, sa stanom za specijalne pionire i velikim natkrivenim parkingom koji se koristi i za pokrajinske sastanke.

Međutim, u Nikšiću stvari nisu tekle tako glatko. Tamo je 1996. kupljen plac za gradnju dvorane, čemu su se meštani oštro usprotivili. Braća su danonoćno čuvala gradilište, pribojavajući se da će protivnici pokušati da naprave neku štetu. Jednog dana je tamošnji sveštenik okupio 200 ljudi, koji su upali na gradilište naoružani pištoljima i palicama. Pucali su u vazduh i počeli da ruše  Dvoranu Kraljevstva ciglu po ciglu. Policija je sve to posmatrala, ništa ne preduzimajući.

Pošto se situacija nije mogla rešiti mirnim putem, braća su počela da traže drugo mesto za dvoranu. Četiri godine kasnije kupili su jednu kuću koju su preuredili i pretvorili u Dvoranu Kraljevstva. U početku je izgledalo da neće biti problema s komšijama, ali posle nekoliko meseci dvorana je pod sumnjivim okolnostima izgorela u požaru. Međutim, naša nepokolebljiva braća se nisu predala. Dali su se na posao i ponovo izgradili dvoranu na istom mestu. Od tada više nisu imali problema.

U Crnoj Gori služi 201 objavitelj, u četiri skupštine čiju aktivnost nadgleda Odbor zemlje iz Srbije. Budući da je odnos broja objavitelja prema broju stanovnika 1 prema 2 967, braća su zahvalna što im u službi pomaže šest specijalnih pionira. Većina Crnogoraca smatra da religija ima više veze s tradicijom nego sa čitanjem Biblije. Bez obzira na to, naša braća i sestre u Crnoj Gori verno, istrajno i odvažno propovedaju dobru vest.

 Slovenija u savremeno doba

Ova zemlja koja se nalazila na severozapadu bivše Jugoslavije stekla je nezavisnost 1991. Nakon što je postala nezavisna, njena ekonomija je sve više jačala i 2004. Slovenija je postala članica Evropske unije. Iako je relativno mala, krasi je velika prirodna raznolikost. U njoj se mogu videti veličanstveni Alpi, planinska jezera, bujne šume, ogromne krečnjačke pećine i predivno primorje. Sa hladnih alpskih padina se za nešto više od sat vremena može stići do mirisnih maslinjaka i vinograda na jadranskoj obali. Osim toga, kulturne i istorijske znamenitosti pružaju neiscrpne mogućnosti za istraživanje. Međutim, lepotu ove male zemlje ne čine samo nacionalni parkovi i istorijski gradovi. Slovenija ima bogato duhovno nasleđe.

DVORANE KRALJEVSTVA I PIONIRI

Sigurno se sećaš da je Maribor bio grad u kom su „brice biblijaši“ govorili drugima o svojoj veri.  Tada je osnovana mala grupa koja se sastajala u restoranu koji je kasnije dobio prikladan naziv Novi svet. Danas su Svedoci u Sloveniji zahvalni Jehovi za lepe Dvorane Kraljevstva gde se sastaju da bi ga obožavali i primali pouku. Zbog porasta broja objavitelja i povoljne situacije tokom 1990-ih, osnovan je Regionalni odbor za gradnju. Zahvaljujući pomoći više od 100 dobrovoljaca i sredstvima iz drugih zemalja, skupštine su od 1995. izgradile ili renovirale 14 Dvorana Kraljevstva.

Kako je rastao broj objavitelja, rasli su i redovi opštih pionira — u periodu od 1990. do 2000. njihov broj se povećao sa 10 na 107. Među tim revnim pionirima je i Anica Kristan, koja je bila član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije pre nego što je prihvatila istinu.

Napretku dela propovedanja u Sloveniji mnogo su doprineli braća i sestre koji su došli iz drugih zemalja. Godine 1992. stigli su prvi misionari, Franko i Debi Dagostini. Kada su oni kasnije poslati u Afriku, zamenili su ih novi misionari, Danijel i Karin Fridl iz Austrije. U skorije vreme, u Sloveniju su poslati misionari iz Galada, Džefri i Tonja Pauel, kao i Johen i Mihaela Fišer. Poput specijalnih pionira iz Austrije, Italije i Poljske, došli su s dubokom ljubavlju prema Jehovi i žarkom željom da pomažu ljudima.

ODBORI ZA ODNOSE S BOLNICAMA

U Betelu je 1994. osnovano Odeljenje za saradnju s bolnicama, kao i dva Odbora za odnose s bolnicama (OOB). Neka od braće koja su služila u tim odborima sastala su se s ministrom zdravlja koji je potom organizovao sastanak s direktorima svih bolnica u  Sloveniji. Braća su im objasnila ulogu OOB-a i obrazložila zašto Jehovini svedoci odbijaju transfuziju krvi. To je bio početak dobre saradnje između lekara i pacijenata koji odbijaju transfuziju. Pored toga, u medicinskim časopisima su počeli da izlaze članci o beskrvnom lečenju.

Slovenački lekari su 1995. obavili prvu beskrvnu operaciju na otvorenom srcu. Sredstva informisanja su izvestila o toj uspešnoj operaciji, a hirurg i anesteziolog koji su je obavili napisali su naučni rad o tome. Tako su otvorena vrata za beskrvnu medicinu i sve više lekara je spremno da poštuje želje Jehovinih svedoka u pogledu lečenja.

PORAST BROJA OBJAVITELJA I NOVE POTREBE

Posle političkih promena koje su se odigrale 1991, Vodeće telo je odlučilo da se u Sloveniji otvori Betel kako bi se teokratske aktivnosti bolje organizovale. U centru Ljubljane je kupljena jedna  prizemna zgrada. Ona je potom renovirana i 1. jula 1993. betelska porodica se uselila u nju. U početku je u Betelu služilo 10 braće i sestara, ali se tokom naredne decenije taj broj povećao na 35. Zbog toga je iznajmljena jedna obližnja kuća u koju su smeštene kuhinja, trpezarija i vešernica. Beteliti su se u međuvremenu selili u stanove u okolini kako bi bilo više mesta za kancelarije. Slovenački Betel je 1997. postao podružnica Jehovinih svedoka.

Kada je Vodeće telo odobrilo izgradnju novog Betela, braća su počela da traže odgovarajuće mesto. Nakon što su razgledali oko 40 lokacija, izabrali su zemljište u Kamniku, mestu koje je od Ljubljane udaljeno dvadesetak kilometara i nalazi se u podnožju predivnih alpskih vrhova. Za kratko vreme su ispunjeni urbanistički zahtevi, dobijene dozvole za gradnju, kupljeno zemljište, potpisani ugovori sa građevinskom firmom i pozvane međunarodne sluge za gradnju. Izgledalo je da je sve spremno za početak radova.

Međutim, kada se pročulo šta će se graditi, komšije su se odmah oštro usprotivile. Na dan kada je trebalo da počnu radovi, demonstranti su barikadama zakrčili prilaz gradilištu. Postavili su i transparente kojima su izražavali svoje negodovanje. Posle šest dana, oko podneva, došlo je tridesetak policajaca da bi zaštitili radnike javnih službi koji su poslati da uklone barikade. Demonstranti su verbalno napali policajce. Međutim, u međuvremenu je rad na projektu odložen, pa na gradilištu tog dana nije bilo ni braće ni radnika iz građevinske firme. Kad se saznalo da su radovi odloženi, protivljenje je počelo  da jenjava, a braća su nastojala da pronađu mirno rešenje.

Protivnici su tri puta rušili ogradu oko gradilišta, ali nakon mesec dana se ipak počelo s radovima koji su nastavljeni bez daljnjih smetnji. U stvari, taj napad na Božji narod imao je povoljan ishod jer je sve to privuklo veliku pažnju medija. Na televiziji, radiju i u štampi bilo je objavljeno više od 150 vesti o tome. Projekat je bio završen oko 11 meseci kasnije i betelska porodica se u avgustu 2005. uselila u novi objekat.

Od tada se odnos između braće i komšija potpuno promenio. Mnoge komšije su posetile Betel. Jedan od protivnika je kasnije pokazao veliko interesovanje za gradnju. Zanimalo ga je ko smo mi i šta će se raditi u toj zgradi. Kada je bio u obilasku Betela,  oduševila ga je prijateljska dobrodošlica koja mu je ukazana, kao i čistoća zgrade. „Komšije me pitaju da li sam sada na vašoj strani“, rekao je braći, „a ja im kažem: ’Koliko sam ranije bio protiv Jehovinih svedoka, toliko sam sada za njih jer su to dobri ljudi.‘“

Svi su bili radosni kada je 12. avgusta 2006. Teodor Džeres iz Vodećeg tela održao govor za posvećenje pred 144 braće i sestara iz oko 20 zemalja. Na posebnom sastanku u Ljubljani brat Džeres je govorio pred 3 097 prisutnih koji su došli iz svih delova Slovenije, iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

SVETLA BUDUĆNOST

Jehovini svedoci u Sloveniji gledaju na budućnost s potpunim poverenjem u vođstvo i blagoslov svog nebeskog Oca. Bili su veoma radosni kada su na oblasnom  kongresu 2004. dobili grčki deo Svetog pisma — prevod Novi svet na slovenačkom. Sada, kad imaju dobro opremljen novi Betel i mnogo marljivih pionira, odlučni su da i dalje izvršavaju zadatak da propovedaju i stvaraju učenike (Mat. 28:19, 20).

U ovoj pretežno rimokatoličkoj zemlji mnogi su postali ateisti tokom komunističkog doba. Pored toga, dosta ljudi je opterećeno životnim brigama ili su zavedeni materijalizmom. Druge više zanimaju sport ili razonoda. Međutim, još uvek ima iskrenih osoba koje žele da uče o Božjim obećanjima iz Biblije.

Delo propovedanja i dalje napreduje. U avgustu 2008. je dostignut najveći broj od 1 935 objavitelja, od kojih je otprilike četvrtina učestvovala u nekom vidu pionirske službe. Propoveda se i na drugim jezicima — na albanskom, kineskom, hrvatskom, engleskom, srpskom, kao i na slovenačkom znakovnom jeziku. Delo propovedanja u Sloveniji imalo je skromne početke, kada su samo dva berberina propovedala dobru vest. Danas mnoštvo revnih objavitelja različitog etničkog porekla traži dostojne osobe koje žele da služe pravom Bogu, Jehovi (Mat. 10:11).

Na području bivše Jugoslavije bilo je mnogo sukoba, nedaća i patnje. Međutim, usred verske netrpeljivosti i etničke mržnje, među Jehovinim slugama vladala je ljubav. Ta ljubav nalik na Božju pokazala je da su oni pravi Hristovi učenici i uzdigla je obožavanje Jehove iznad svega što ovaj svet nudi. Ona podstiče sve veći broj ljudi da obožavaju pravog Boga i pomaže našoj braći da ostanu postojana, odlučna da ujedinjeno služe Jehovi u svu večnost (Isa. 2:2-4; Jov. 13:35).

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 165. strani]

Dok su širom Jugoslavije besnele nacionalne i verske predrasude, naša braća su bila jedinstvena

[Istaknuti tekst na 173. strani]

’Da li sam ovde da bih ugodio ljudima? Ne! Da li moj život zavisi od toga šta bi drugi mogli reći, pomisliti ili uraditi? Ne!‘

 [Okvir na 144. strani]

Zemlja raznolikosti

Ako biste više ljudi zamolili da vam opišu kulturne razlike koje su postojale unutar bivše Jugoslavije, verovatno biste dobili drugačije odgovore. Međutim, svi bi se složili da je u njoj živelo nekoliko naroda koji pripadaju različitim religijama. Neki od njih imaju poseban jezik i pismo. Etničke grupe se prvenstveno razlikuju po verskoj pripadnosti. Pre više od hiljadu godina, u hrišćanstvu je došlo do podele na Rimokatoličku i Pravoslavnu crkvu. Granica između katoličkog zapada i pravoslavnog istoka prolazi kroz samo središte bivše Jugoslavije. U Hrvatskoj i Sloveniji uglavnom žive katolici, dok u Srbiji i Makedoniji većinu čine pravoslavci. U Bosni su zastupljene islamska, katolička i pravoslavna vera.

Osim po verskoj pripadnosti, ovdašnji narodi se razlikuju i po jeziku. Većina stanovništva s područja bivše Jugoslavije govori neki južnoslovenski jezik. Stanovnici Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore vrlo lako se sporazumevaju, jer su im jezici veoma slični. Veće razlike postoje u jezicima koji se govore na Kosovu, u Makedoniji i Sloveniji. Krajem 19. veka radilo se na tome da se slični jezici ujedine, ali je to okončano raspadom Jugoslavije 1991. godine. Tokom protekle decenije, sve novoosnovane države trudile su se da učvrste svoj nacionalni identitet. To se može zapaziti i po nastojanjima nekih da u jezik unesu promene i tako izbegnu sličnosti s jezicima okolnih naroda.

 [Okvir/Slika na 148. strani]

Časovničar objavljuje dobru vest u Slavoniji

Antun Abramović je tokom 1930-ih putovao od mesta do mesta u Hrvatskoj i popravljao ručne i zidne satove. U gostionici u kojoj je jednom prilikom odseo pronašao je jednu našu brošuricu. Pročitao ju je i odmah shvatio da je to istina, što je duboko uticalo na njega. Zatim je pisao Betelu i zamolio da mu pošalju još literature. Ubrzo je predao svoj život Jehovi i krstio se. Nakon toga, kada je išao od mesta do mesta, nije samo popravljao satove već je i svedočio. Tako je mogao da propoveda a da ne privuče pažnju, što je bilo važno jer je delo bilo pod zabranom. Kada je svedočio u malom mestu Privlaka, neki od onih koji su ga slušali prihvatili su istinu svim srcem. S vremenom je tamo osnovana mala skupština. Odatle je dobra vest stigla do Vinkovaca i okoline.

Tokom Drugog svetskog rata, brat Abramović je učestvovao u ilegalnom štampanju literature koja se distribuisala širom Jugoslavije. Zbog svoje revnosti, bio je među 14 braće koji su 1947. osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Po izlasku iz zatvora služio je kao putujući nadglednik. Celog života je s nesmanjenom revnošću služio Jehovi.

 [Okvir/Slika na 151. strani]

Dirigent postaje pionir

Alfred Tuček, koji je bio dirigent kraljevskog gardijskog orkestra, dobio je krajem 1920-ih biblijsku literaturu od svog kolege Frica Gregera. Bilo je to u Mostaru. Alfred je kasnije stupio u kontakt s udruženjem „Svetionik“ u Mariboru i izrazio želju da služi kao opšti pionir. On je bio jedan od prvih pionira u Jugoslaviji. Iako je imao dobro plaćen posao kao dirigent vojnog orkestra, ljubav prema Jehovi ga je podstakla da napusti taj posao i da se ’ne osvrće na ono što je iza‘ (Luka 9:62). Početkom 1930-ih putovao je s pionirima iz Nemačke i prikazivao „Foto-dramu stvaranja“. Takođe je pomagao da se naprave kartice područja kako bi se u Jugoslaviji propovedalo na organizovan način. Godine 1934, oženio se Fridom, pionirkom iz Nemačke. Njih dvoje su najpre služili u Sarajevu. Posle toga su propovedali u Makedoniji, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji. U početku su uglavnom putovali biciklima, a kasnije su koristili motocikl. Iako je u to vreme propovedanje bilo zabranjeno i malo njih se odazivalo na dobru vest, Alfred i Frida su uvideli da je važno dati svedočanstvo što većem broju ljudi.

 [Okvir/Slike na stranama 155, 156]

Veran Jehovi uprkos zdravstvenim problemima

Martin Pecinger je služio u nekoliko srednjoevropskih zemalja pre nego što mu je bilo povereno da nadgleda aktivnost grupe pionira u Jugoslaviji. U to vreme je upoznao jednu revnu pionirku iz Nemačke, Gertrud Mende, s kojom se kasnije oženio. Kada im je bilo potrebno lečenje, pioniri su morali da se u potpunosti oslone na Jehovu. Iako nisu imali zdravstveno osiguranje, uvek su dobijali neophodnu pomoć. Ponekad je u teškim situacijama Jehova koristio ljude koji su bili prijateljski naklonjeni. Jednom prilikom, dok su bili u Zagrebu, brat Pecinger se ozbiljno razboleo a sestra Mende je bila uz njega da mu pruži pomoć.

Gertrud priča: „Trebalo je da Martin i ja sredinom 1930-ih počnemo da služimo u Sarajevu. Ali, stvari se nisu odvijale kao što smo očekivali. Jedne večeri, Martin se nije dobro osećao i tokom noći mu je temperatura skočila na skoro 40°C. Kada sam ujutro otišla da ga posetim, gazdarica kod koje je stanovao bila je zabrinuta zbog njegovog stanja. Zajedno smo pokušale da ga lečimo narodnim lekom — jako zašećerenim kuvanim vinom. Međutim, nije mu bilo bolje. Pozvala sam telefonom više lekara koje sam našla u imeniku, ali nijedan nije mogao odmah da dođe. Svi su imali neke svoje razloge.

 „Gazdarica je predložila da pozovemo bolnicu, pa sam nazvala direktora bolnice i objasnila da Martin leži u krevetu i da mu je temperatura porasla na 40°C. Taj čovek je bio veoma susretljiv i poslao je ambulantna kola. Kada su Martina uneli u kola, gazdarica mi je rekla: ’Više ga nećeš videti.‘

„Da nevolja bude veća, nismo imali novca. Jedini prihod koji smo kao pioniri imali bili su dobrovoljni prilozi za literaturu, a to je bilo jedva dovoljno da preživimo. Nismo znali šta da učinimo ni koliko će koštati lečenje. Doktor Taler je pregledao Martina i postavio dijagnozu: ’Martin ima pleuritis [zapaljenje plućne maramice] i mora da bude operisan. Biće mu potrebno neko vreme da se oporavi.‘

„Doktor Taler je očigledno razumeo našu tešku finansijsku situaciju jer je rekao: ’Želim da pružim podršku ljudima s verom poput vaše‘, i besplatno je operisao Martina. Uz Jehovinu pomoć prebrodili smo tu tešku situaciju. Pošto se Martin razboleo, nismo mogli da odemo u Sarajevo već smo se vratili u Nemačku.“

[Slika]

Martin Pecinger u Nemačkoj, 1931.

 [Okvir/Slika na stranama 161, 162]

Danju na poslu, a noću uz štamparsku mašinu

LINA BABIĆ

ROĐENA: 1925.

KRŠTENA: 1946.

NEKI PODACI: Počela je da služi u Betelu 1953, kada su Jehovini svedoci zakonski priznati. Pomagala je oko štampanja i otpremanja časopisa i literature. Danas verno služi u Betelu u Zagrebu.

UBRZO nakon što su braća puštena iz zatvora, počelo se s pripremama za umnožavanje časopisa. Ali bilo je vrlo malo braće a mnogo posla koji je trebalo uraditi. Kada sam to saznala, javila sam se da pomognem iako sam imala svetovno zaposlenje. Nakon celog dana provedenog na radnom mestu nije mi bilo teško da do kasno uveče radim na umnožavanju literature.

Zajednica u to vreme u Zagrebu nije imala nikakve prostorije. Stariji bračni par, Petar i Jelena Jelić, stavili su na raspolaganje jedinu sobu u svom stanu. Tu se započelo sa umnožavanjem literature. Soba u kojoj se  radilo imala je oko 20 kvadratnih metara. Drveni ram preko koga je bio zategnut čaršav stajao je na krevetu i na njega smo slagali odštampane stranice. Pored kreveta se nalazio sto na kom je bio ručni mimeograf pomoću kog se moglo odštampati oko 800 stranica na sat. To je vrlo malo u poređenju sa onim što se postiže savremenim štamparskim presama, ali mi smo bili zadovoljni što smo i tako sporo mogli uraditi sve što je potrebno.

Bilo je dirljivo videti kako Jelići strpljivo čekaju dok ne završimo s poslom i sklonimo gotove stranice s kreveta da bi mogli da odu na spavanje. Nikada se nisu žalili. Baš suprotno, bili su radosni i oči su im sijale od zadovoljstva što su na taj način mogli podupirati delo Kraljevstva. Kad god je mogla, Jelena je s drugim starijim sestrama sakupljala, spajala i presavijala odštampane stranice. Njihova pomoć je bila veoma dragocena.

Godine 1958, dobili smo električni mimeograf koji nam je olakšao posao. Kada se 1931. počelo s proizvodnjom časopisa, tiraž je iznosio samo 20 primeraka, a početkom 1960-ih štampalo se 2 400 primeraka na tri jezika — hrvatskom, srpskom i slovenačkom. Iako nismo mogli da proizvodimo knjige, odštampali smo mnogo brošurica. Najveći tiraž neke publikacije postigli smo 1966. godine. Knjiga „Stvari u kojima nije moguće da Bog laže“ odštampana je u jednoj državnoj štampariji i izdata kao komplet od 12 brošurica. Da bi se dobilo po 50 000 knjiga na svakom od tri jezika, trebalo je odštampati 600 000 brošurica.

Danas služim u Betelu u Zagrebu. Srećna sam kad se osvrnem na protekle godine i vidim kako Jehova blagosilja delo Kraljevstva u svim zemljama bivše Jugoslavije.

 [Okvir/Slika na stranama 176, 177]

„Sutra sve može biti potpuno drugačije“

IVICA ZEMLJAN

ROĐEN: 1948.

KRŠTEN: 1961.

NEKI PODACI: Zbog neutralnosti je bio u zatvoru pet puta. Kasnije je vikendom služio kao pokrajinski nadglednik, a sada je starešina u jednoj skupštini u Zagrebu.

MOJI roditelji su bili Jehovini svedoci, i u krugu porodice često smo razgovarali o istini. Kada sam bio pozvan u vojsku, javio sam se u vojni odsek i rekao da želim da dam izjavu o svom stavu. Nakon što sam obrazložio svoj neutralan stav, protiv mene je podignuta optužnica i osuđen sam na devet meseci zatvora. Kada sam se vratio kući, već me je čekao drugi poziv za vojsku. Ponovo mi je suđeno i kažnjen sam sa godinu dana zatvora. Kada sam pušten, usledio je još jedan poziv i novo suđenje. Ovog puta sam osuđen na 15 meseci. Četvrti put sam bio osuđen na 20 meseci, a peti put na dve godine zatvora. Sve u svemu, u periodu između 1966. i 1980. proveo sam više od šest godina u zatvoru.

Dva puta sam bio poslat na Goli otok. Celo to ostrvo bilo je zatvor za političke osuđenike. Mene su  tretirali kao jednog od njih. Naš zadatak je bio da „zatrpamo more“. Nosili smo kamenje u drvenom sanduku s jedne strane ostrva na drugu i bacali ga u more. Svaki tovar je bio težak više od 100 kilograma. Zatim smo se vraćali po novi tovar kamenja, obavljajući isti besmisleni posao uvek iznova tokom čitavog dana.

Kada sam drugi put poslat na Goli otok, bio je običaj da se svaki novi osuđenik pošalje u samicu na mesec dana. Bilo je užasno biti zaključan i ostavljen potpuno sam. Tada sam se molio više nego ikada ranije. Nisam imao Bibliju ni biblijsku literaturu. Potpuna izolacija mi je veoma teško pala. Jedino što me je hrabrilo bilo je jedno pismo koje sam dobio od roditelja. Međutim, baš u to vreme sam osetio snagu reči apostola Pavla: „Kad sam slab, onda sam jak“ (2. Kor. 12:10). Bio sam zaista srećan i duhovno jak kada sam izašao iz zatvora i potom našao zaposlenje.

U jednom drugom zatvoru, poslali su me kod psihologa koji je bio veoma grub i vređao me. Vikao je na mene i svašta mi govorio, između ostalog da nisam normalan. Nije mi bilo dozvoljeno da išta kažem u svoju odbranu. Sutradan me je isti taj psiholog ponovo pozvao i sasvim drugačijim tonom glasa rekao: „Razmišljao sam o tebi i zaključio da ti nije mesto u ovom zatvoru. Pronaći ću ti posao izvan zatvora.“ Na moje iznenađenje, to je i učinio. Ne znam šta ga je navelo da promeni mišljenje, ali meni je to pokazalo da ne treba strahovati i misliti da je sve gotovo. Sutra sve može biti potpuno drugačije. Zahvalan sam Jehovi za sva ta iskustva koja su me približila njemu.

 [Okvir/Slika na 179. strani]

’Smeju li ljudi da razgovaraju o fudbalu?‘

HENRIK KOVAČIĆ

ROĐEN: 1944.

KRŠTEN: 1962.

NEKI PODACI: S putujućom službom započeo je 1973, najpre samo vikendom, a zatim je od 1974. do 1976. punovremeno služio kao putujući nadglednik. Sada je član Odbora podružnice u Hrvatskoj.

NIKAD nismo bili sigurni da li ćemo se vratiti kući iz službe propovedanja. Policija nas je često hapsila i saslušavala. Mnogi su imali pogrešne predstave o našoj aktivnosti.

Jednom prilikom su mi u policijskoj stanici rekli da smemo da pričamo o Bogu samo na mestima koja su predviđena za tu svrhu, a ne na ulicama ili od kuće do kuće. Poput Nemije, uputio sam kratku molitvu Jehovi, tražeći pomoć da nađem prave reči. Zatim sam pitao islednika: „Da li ljudi u vašem gradu smeju da razgovaraju o fudbalu samo na stadionu ili to mogu da čine i na drugim mestima?“ Odgovorio je da ljudi mogu da razgovaraju o fudbalu gde god to žele. Na to sam mu rekao: „Onda se i o Bogu može razgovarati na svakom mestu, a ne samo u verskim objektima.“ Iako su mene i brata koji je bio sa mnom ispitivali oko pet sati, na kraju su nas pustili.

Kada se osvrnemo na 40 godina službe Jehovi, moja supruga Ana i ja možemo reći da to ne bismo menjali ni za šta na svetu. Drago nam je što smo pomogli da skoro 70 osoba upozna istinu. Svaki zadatak koji nam Jehova poveri može samo obogatiti naš život.

 [Okvir/Slika na stranama 195, 196]

Obećali smo da ćemo se vratiti

HALIM CURI

ROĐEN: 1968.

KRŠTEN: 1988.

NEKI PODACI: Učestvovao je u prikupljanju i raspodeli humanitarne pomoći u Sarajevu. Sada služi kao starešina, član Odbora za odnose s bolnicama i zakonski zastupnik Jehovinih svedoka u Bosni i Hercegovini.

SARAJEVO je 1992. bilo pod opsadom. Pošto nismo mogli da dobijamo literaturu, proučavali smo ranija izdanja časopisa. Braća su pomoću stare pisaće mašine umnožavala članke za razmatranje koje smo imali. Iako je u gradu bilo samo 52 objavitelja, na sastanke je dolazilo više od 200 ljudi i vodili smo oko 240 biblijskih studija.

U novembru 1993, tokom najgoreg perioda rata, rodila se naša ćerka Arijana. Bilo je veoma teško brinuti o bebi u to vreme. Ponekad sedmicama nismo imali vodu ni struju, a za ogrev smo koristili nameštaj. Kada smo išli na sastanke, prolazili smo kroz opasna područja. Snajperisti su pucali na svakoga koga bi videli, pa smo morali da trčimo preko nekih ulica i između barikada.

Jednog mirnog dana, moja supruga s bebom, brat Dražen Radišić i ja vraćali smo se kući sa sastanka. Iznenada se začula mitraljeska paljba. Bacili smo se na zemlju, ali metak me je pogodio u stomak. Bol je bio nepodnošljiv. Mnogi ljudi su s prozora videli šta se dogodilo i neki hrabri mladići su istrčali napolje da bi nas sklonili na bezbedno mesto. Brzo su me prebacili u bolnicu, gde su lekari odmah hteli da mi daju  transfuziju krvi. Rekao sam im da mi savest ne dozvoljava da primim transfuziju. Pokušali su da me nagovore da se predomislim ali ja sam ostao pri svojoj odluci, spreman da se suočim s posledicama, pa su me na kraju ipak operisali. Operacija je trajala dva i po sata i bilo je sve u redu iako nisam primio krv.

Posle operacije je trebalo da mirujem, što nije bilo moguće zbog ratnog stanja. Odlučili smo da otputujemo kod rodbine u Austriju. Međutim, jedini izlaz iz Sarajeva bio je put kroz tunel koji se nalazio ispod aerodroma. Taj tunel je bio dugačak 900 metara i visok oko 1,2 metra. Moja supruga je nosila bebu, a ja sam se naprezao da nosim prtljag. Međutim, još sam bio slab zbog operacije i morala je da mi pomaže.

U Austriji nam je bilo predivno. Međutim, kada smo odlazili iz Sarajeva, obećali smo našoj braći i Stvoritelju da ćemo se vratiti. Kada je došlo vreme da to i učinimo, bilo nam je teško da se rastanemo s rodbinom u Austriji, posebno s mojom majkom. Rekli smo im da smo obećali Bogu da ćemo se vratiti ako nam pomogne da izađemo iz Sarajeva i malo predahnemo. Kako bismo onda mogli da mu kažemo: „Hvala ti što si nam pomogao da dođemo ovde. Mnogo nam je lepo i voleli bismo da ostanemo“? Osim toga, bili smo potrebni braći u Sarajevu. Tokom čitavog tog perioda, moja supruga Amra mi je pružala veliku podršku.

Tako smo se u decembru 1994. ponovo našli kod sarajevskog tunela. Ovog puta smo se vraćali u grad. Videvši kako izlazimo iz tunela, ljudi su nas pitali: „Šta to radite? Svi žele da odu odavde, a vi se vraćate u grad pod opsadom?“ Kada smo se ponovo sastali s našom braćom u Dvorani Kraljevstva u Sarajevu, osetili smo neizrecivu radost. Nikad nismo zažalili što smo se vratili.

 [Okvir na 210. strani]

Hrvatska ostrva

Hrvatska obala se proteže na 1 778 kilometara i veoma je razuđena. Ima više od 1 000 ostrva, od kojih je oko 50 naseljeno. Neka su malo veća od kvadratnog kilometra, dok druga imaju površinu od 400 kvadratnih kilometara.

Stanovnici ovih ostrva se uglavnom bave ribolovom, uzgajanjem maslina, vinogradarstvom i povrtarstvom. Nacionalni park Kornati je arhipelag koji se sastoji od 140 ostrva i grebena. Tu ronioci mogu uživati u izvanrednim prizorima. Stanovnici ostrva Krapanj i Zlarin su poznati po vađenju korala i morskih sunđera. Na Hvaru se gaji lavanda, pravi se med i ruzmarinovo ulje. Na ogoljenom ostrvu Pag se od ovčjeg mleka pravi čuveni sir, kojem poseban ukus daje oskudno bilje i slankasta trava kojima se ovce hrane.

Jehovini svedoci ulažu veliki trud da bi propovedali svim ostrvljanima. Da bi se došlo do nekih ostrva, treba samo preći most, dok se do drugih mora putovati trajektom. Grupe Svedoka vole da organizuju posebne akcije tokom kojih provode po nekoliko dana propovedajući na nekom ostrvu. Međutim, nije uvek lako razgovarati sa ostrvljanima, jer neki od njih imaju poseban dijalekt koji je posetiocima teško razumljiv.

Lepo je što ostrvljani pozitivno reaguju na dobru vest. Na primer, na Korčuli postoji skupština sa 52 objavitelja. Pošto se ona nalazi na ostrvu, braći koja drže javna predavanja nije lako da dođu do nje. Ali njihov trud pomaže ovoj udaljenoj skupštini da ostane ujedinjena s hrišćanskim bratstvom (1. Petr. 5:9).

 [Okvir/Slika na 224. strani]

„Javila sam se u zatvor 11 dana ranije“

PAVLINA BOGOEVSKA

ROĐENA: 1938.

KRŠTENA: 1972.

NEKI PODACI: Počela je da služi kao opšti pionir 1975. Dve godine kasnije postala je prvi specijalni pionir u Makedoniji i pomogla je da 80 osoba upozna istinu.

DOK sam učestvovala u službi propovedanja, mnogo puta sam prijavljivana policiji. Odveli bi me u stanicu, gde su me ponekad satima ispitivali. Više puta sam bila novčano kažnjena. Na sudu su me lažno optuživali da sam politički neprijatelj države i da širim propagandu sa zapada. Jednom sam bila osuđena na 20, a drugi put na 30 dana zatvora.

Zatvorsku kaznu od 20 dana trebalo je da služim u vreme održavanja oblasnog kongresa. Zamolila sam sud za odlaganje kazne, ali je moja molba bila odbijena. Zato sam odlučila da se javim u zatvor 11 dana ranije. Zatvorski službenici su se iznenadili što me vide. Nisu mogli da veruju da bi iko želeo da što pre ode u zatvor. Imala sam priliku da im svedočim i obećali su mi da će učiniti sve što je u njihovoj moći da sve prođe kako treba. Jedanaest dana kasnije, u zatvor je došao jedan policajac da proveri da li sam se javila na odsluženje kazne. Kako se samo iznenadio kada su mu službenici rekli da sam tu već 11 dana! Iako je u prvi mah izgledalo da neću uspeti, na kraju sam ipak prisustvovala kongresu.

 [Okvir/Slika na 232. strani]

’Činili su sve da nam pruže najbolje‘

ŠANDOR PALFI

ROĐEN: 1933.

KRŠTEN: 1964.

NEKI PODACI: Njegovi roditelji su upoznali istinu u logoru, odmah posle Drugog svetskog rata. Služio je kao pokrajinski nadglednik, najpre vikendom a potom punovremeno. Sada je član Odbora zemlje.

POŠTO su moji bili Mađari, partizani su nas poslali u logor u kom smo ostali neko vreme. Međutim, ispostavilo se da je to bilo dobro, jer su upravo na tom mestu moji roditelji upoznali istinu. Dok sam bio tinejdžer, istina me nije mnogo zanimala. Ali, na mene je mnogo uticao brat Franc Brand koji je par godina stanovao u našoj kući. On me je zamolio da mu prevedem neke publikacije s mađarskog na srpski, što sam prihvatio misleći da mu činim uslugu. Kasnije sam saznao da nije bilo potrebe za prevođenjem — brat je samo želeo da ja pročitam tu literaturu. Njegova taktika je uspela i krstio sam se nešto kasnije, 1964. godine.

Moja najlepša sećanja su vezana za vreme koje sam proveo služeći kao putujući nadglednik. To nije uvek bilo lako, jer su braća bila veoma siromašna. Mnogo puta sam spavao u istoj sobi s porodicom kod koje sam bio smešten. Ali, vredelo je žrtvovati se. Bilo je divno videti koliko se braća raduju poseti pokrajinskog nadglednika. Jedva su čekali da dođemo i činili su sve što su mogli da bi nam pružili najbolje. Pa kako onda da im ne budem zahvalan?

 [Okvir/Slika na stranama 236, 237]

„Gde mogu da nađem te ljude?“

AGRON BAŠOTA

ROĐEN: 1973.

KRŠTEN: 2002.

NEKI PODACI: Bio je pripadnik Oslobodilačke vojske Kosova. Sada služi kao opšti pionir i sluga pomoćnik.

TOKOM rata sam video užasna zlodela kao što je ubijanje male dece, zbog čega sam zaključio da Bog ne postoji. Razmišljao sam: ’Ako postoji, zašto ne preduzme nešto i spreči svu ovu patnju?‘ Moju veru je uzdrmalo i to što sam video da muslimanske verske vođe podupiru rat protiv Srba. Pre rata sam bio musliman, ali sam do kraja tog sukoba postao ateista i pridružio se Oslobodilačkoj vojsci Kosova. Iako sam bio njen pripadnik samo kratko vreme, stekao sam veliko poštovanje drugih i dobijao sam mnoge povlastice. Ljudi su činili sve što bih zatražio od njih. Zbog svega toga sam postao nasilan i ponosan.

Nažalost, tako sam se ponašao i prema svojoj supruzi Meriti. Mislio sam da ona uvek mora da me sluša i radi sve što joj kažem. Merita je tokom rata bila u kontaktu s Jehovinim svedocima i imala je neku njihovu literaturu. Jedne večeri, pre nego što je krenula na spavanje, rekla mi je: „Uzmi ovo i pročitaj. Piše o Bogu.“ Razbesneo sam se što je pomislila da ona može da me uči o Bogu. Da bi izbegla svađu, Merita je otišla na spavanje.

Kada sam ostao sam s literaturom, odlučio sam da pročitam brošuru Šta Bog zahteva od nas? Zatim  sam pročitao brošuricu Vreme za istinsku podložnost Bogu. Kao musliman, bio sam iznenađen kada sam u njoj video citate iz Kurana. Posle toga sam pročitao neke časopise Stražarska kula i Probudite se! Noć je poodmakla kada sam ušao u spavaću sobu i probudio suprugu. „Od koga si ovo dobila?“, pitao sam je. „Gde mogu da nađem te ljude?“

Bio sam iskreno dirnut onim što sam pročitao, ali moja supruga nije mogla da poveruje u to i bojala se da ću uraditi nešto loše. Pa ipak, te noći smo telefonirali jednoj sestri koja nam je rekla kada i gde će se održati sastanak. Sledećeg jutra smo otišli na sastanak. Oduševio sam se kada sam video koliko su braća ljubazna i srdačna. Nisam mogao da verujem da postoje takvi ljudi. Jasno se videlo da su drugačiji. Tokom sastanka mi je palo na pamet jedno pitanje i hteo sam da što pre dobijem odgovor, pa sam čak digao ruku da ga postavim. Pošto nisu znale zašto sam toliko nestrpljiv, starešine su bile malo uznemirene. Mora da im je laknulo kad su shvatili da samo želim da znam šta je potrebno da bih postao Jehovin svedok!

Tog istog dana sam počeo da proučavam Bibliju. Trebalo je puno toga da promenim kod sebe, što nije bilo lako. Želeo sam da prestanem s pušenjem i uvideo sam da treba da prekinem kontakt s pređašnjim društvom. Molio sam se i redovno išao na sastanke, što mi je pomoglo da se pokajem za ono što sam ranije činio i obučem novu ličnost. Istina je potpuno promenila moj život i život moje porodice! Merita i ja služimo kao opšti pioniri, a 2006. sam postao sluga pomoćnik. Sada pomažem drugima da razumeju zašto ljudi pate i kako će Jehova uskoro rešiti sve naše probleme.

 [Okvir/Slika na stranama 249, 250]

„Izgleda da ih je Jehova sprečio da je vide“

JANEZ NOVAK

ROĐEN: 1964.

KRŠTEN: 1983.

NEKI PODACI: Bio je tri godine u zatvoru zbog svoje vere. Sada je član Odbora podružnice.

U DECEMBRU 1984. vojne vlasti su mi nekoliko puta slale poziv za vojsku. Kada su mi na vratima ostavili poziv sa upozorenjem da će vojna policija doći po mene, odlučio sam da se javim u kasarnu i objasnim svoj stav. Taj razgovor nije urodio plodom. Odlučili su da učine sve što je u njihovoj moći da bi od mene napravili vojnika. Obrijali su mi glavu, oduzeli civilnu odeću i dali mi uniformu. Pošto nisam hteo da je uzmem, obukli su mi je na silu. Zatim su mi gurnuli olovku u ruku i pokušali da me nateraju da potpišem pristanak da služim vojni rok. Odbio sam da to učinim.

Takođe sam odbijao da učestvujem u aktivnostima kao što je jutarnja gimnastika i pozdravljanje zastave. Dešavalo se da me četvorica vojnika odvedu u dvorište i narede mi da radim vežbe. Nisam hteo da podignem ruke, pa su oni pokušavali da ih podignu sve dok ne bi shvatili koliko je to besmisleno. Uperili bi pušku u mene i pretili da će me ubiti. Ponekad su pokušavali da me pridobiju nudeći mi kafu i kolače.

 Moja nepokolebljivost je neke od njih dovodila do suza. Drugi su se razbesneli kada sam odbio da pljunem na sliku maršala Tita koju su držali ispred mene. Posle nekoliko dana su pokušali da me prisile da nosim oružje, što sam takođe odbio. Pošto se to smatralo prekršajem vojnih pravila, bio sam u pritvoru u kasarni mesec dana. Zatim sam proveo nekoliko meseci u zatvoru u Zagrebu čekajući presudu. U zatvorskoj ćeliji je tokom cele noći bilo upaljeno crveno svetlo, a u toalet sam mogao da idem samo ako je stražar bio dobre volje.

Na kraju sam bio osuđen na tri godine zatvora na Golom otoku, gde su slali najgore prestupnike. Na to mesto, ozloglašeno zbog nasilja među osuđenicima, doveli su me s lancima na rukama jer sam odbio da uzmem oružje. Tamo sam sreo četvoricu Svedoka koji su bili zatvoreni zbog neutralnosti.

Nije nam bilo dozvoljeno da kod sebe imamo Bibliju niti išta od naše literature. Međutim, tamo je već bila jedna Biblija. Porodica mi je slala poštom Stražarske kule u kutiji s duplim dnom. Stražari nikad nisu otkrili literaturu niti su saznali da održavamo hrišćanske sastanke. Ponekad, kad bi ušli unutra, literatura koju nismo stigli da sklonimo stajala je ispred njih, ali oni nisu ništa primećivali. Izgleda da ih je Jehova sprečio da je vide.

Posle godinu dana, premešten sam u Sloveniju gde sam odslužio kaznu do kraja. Oženio sam se dok sam još bio u zatvoru. Moja supruga Rahela i ja počeli smo da služimo kao pioniri kad sam izašao iz zatvora, a od 1993. smo u Betelu.

 [Tabela/Grafikon na stranama 244, 245]

ZNAČAJNI DOGAĐAJI — Zemlje bivše Jugoslavije

1920-ih: U Mariboru se sastaje mala grupa radi proučavanja Biblije

1930-ih: Pioniri iz Nemačke stižu u Jugoslaviju

1935: U Beogradu otvoreno predstavništvo kom je povereno nadgledanje dela propovedanja

1940

1941: Počinje nemačka okupacija; sledi žestoko progonstvo

1950

1953: Jehovini svedoci dobijaju zakonsko priznanje, ali nemaju punu slobodu da propovedaju od kuće do kuće

1960

1969: Na ovom stadionu u Nirnbergu održan međunarodni kongres

1970

 1990

1991: Prvi međunarodni kongres u Jugoslaviji održan u Zagrebu. Stižu prvi misionari iz Galada. U Sloveniji otvoren Betel koji nadgleda austrijska podružnica. Izbija rat

1993: Jehovini svedoci zakonski priznati u Makedoniji

1994: U Sloveniji osnovan Odbor za odnose s bolnicama

2000

2003: Jehovini svedoci u Hrvatskoj dobijaju zakonsko priznanje. U Makedoniji posvećen novi Betel

2004: Izdat grčki deo Svetog pisma — prevod Novi svet na slovenačkom

2006: U Sloveniji posvećena nova podružnica. Celo Sveto pismo — prevod Novi svet izdato na srpskom, hrvatskom i makedonskom. U Beogradu osnovana kineska grupa

2007: U Makedoniji prvi put održano posebno predavanje na romskom jeziku. Izdata prva publikacija na romskom

2010

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

14 000

10 500

7 000

3 500

1940 1950 1960 1970 1990 2000 2010

 [Mape na 147. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

ČEŠKA

AUSTRIJA

BEČ

SLOVAČKA

BRATISLAVA

MAĐARSKA

BUDIMPEŠTA

RUMUNIJA

BUGARSKA

GRČKA

ALBANIJA

TIRANA

JONSKO MORE

ITALIJA

JADRANSKO MORE

BIVŠA JUGOSLAVIJA

SLOVENIJA

LJUBLJANA

Maribor

Kamnik

HRVATSKA

ZAGREB

SLAVONIJA

Osijek

Vukovar

Vinkovci

Privlaka

Jasenovac

Šibenik

Split

DALMACIJA

Goli otok

Pag

Kornati

Zlarin

Krapanj

Hvar

Korčula

BOSNA I HERCEGOVINA

SARAJEVO

Bihać

Banja Luka

Tuzla

Travnik

Zenica

Vareš

Mostar

SRBIJA

BEOGRAD

VOJVODINA

Bor

CRNA GORA

PODGORICA

Nikšić

Herceg Novi

Tara

Skadarsko jezero

KOSOVO

Peć

Priština

MAKEDONIJA

SKOPLJE

Tetovo

Kočani

Štip

Kičevo

Strumica

Resen

Napomena: Ujedinjene nacije su izvestile da je „u februaru [2008] Kosovo proglasilo nezavisnost od Srbije“. U nastojanju da se reši spor oko političkog statusa Kosova, Generalna skupština UN je zatražila „savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde“.

 [Slika na celoj 142. strani]

[Slika na 145. strani]

Franc Brand

[Slike na 146. strani]

Rudolf Kale i jedna od njegovih pisaćih mašina

[Slika na 149. strani]

Braća iz Slovenije su iznajmljivala kamion da bi išla u službu propovedanja

[Slika na 154. strani]

Pioniri su se suočavali s mnogim poteškoćama

[Slika na 157. strani]

Alfred i Frida Tuček sa svojim biciklima

[Slika na 158. strani]

Rudolf Kale ispred predstavništva u Beogradu

[Slike na 168. strani]

Franc Drozg i kopija njegovog pisma

[Slika na 180. strani]

Desno: u Ljubljani je jedna štala bila pretvorena u Dvoranu Kraljevstva

[Slika na 180. strani]

Dole: jedna od prvih Dvorana Kraljevstva u Zagrebu

[Slika na 182. strani]

Stojan Bogatinov

[Slike na stranama 184, 185]

Pozadina: Međunarodni kongres „Mir na zemlji“ održan 1969. u Nirnbergu; levo: voz s delegatima iz Jugoslavije; desno: Natan Nor

[Slika na 188. strani]

Đuro Landić

[Slike na 192. strani]

Milton Henšel drži govor; krštenje na Međunarodnom kongresu „Ljubitelji božanske slobode“, u Zagrebu, 1991.

[Slika na 197. strani]

Ljiljana sa ćerkama

[Slike na 199. strani]

Humanitarna pomoć je kamionima dopremana iz Austrije

[Slika na 200. strani]

Porodica Đorem 1991.

[Slika na 204. strani]

Krštenje u buretu, Zenica, 1994.

[Slike na 209. strani]

Humanitarna pomoć je skladištena u Zagrebu

[Slika na 215. strani]

Elke i Hajnc Polah

[Slike na 216. strani]

Odbor podružnice i Betel

[Slika na 228. strani]

Dostavljanje humanitarne pomoći u Bosnu

[Slike na 233. strani]

Odbor zemlje i Betel u Beogradu

[Slika na 235. strani]

Saliju Abazi

[Slike na 243. strani]

Svedočenje u Podgorici; Dvorana Kraljevstva u Podgorici

[Slika na 247. strani]

Stari grad Piran

[Slika na 251. strani]

Nekadašnji Betel u Ljubljani, 2002.

[Slika na 253. strani]

Betel u Kamniku, 2006.

[Slika na 254. strani]

Odbor podružnice