Albanija
Albanija
ALBANIJA je mala zemlja s bogatom i burnom istorijom. Kroz nju su prošla mnoga plemena i narodi, bila je predmet borbe velikih svetskih sila i decenijama je bila pod strašnom izolacijom od ostatka sveta. Jehovini svedoci su se u ovoj zemlji susreli s mnogim nevoljama i velikim protivljenjem, ali ih je Jehova Bog podržavao i blagosiljao duhovnim napretkom. Na narednim stranicama osmotrićemo kroz šta su prolazili i videćemo kako je „Jehovina ruka“ podržavala njegove ponizne sluge u ovoj zemlji (Dela 11:21).
Vekovima su se strane sile borile za dominaciju nad Albanijom, donoseći sa sobom i versku netrpeljivost. Do početka XVI veka, zemlja je bila religiozno podeljena tako da su se jedni izjašnjavali kao muslimani, drugi kao pravoslavci, a neki pak kao katolici.
Krajem XIX veka, u Albaniji se rasplamsao nacionalizam i nastale su mnoge patriotske struje. Većina Albanaca je živela u selima i mnogi su smatrali da je uplitanje stranih sila odgovorno za njihovo siromaštvo. Do početka XX veka, autonomija i nezavisnost su bili sporna tema koja je dovela do mnogih sukoba sa Grčkom, Srbijom i Turskom. Na kraju je Albanija 1912. proglasila nezavisnost.
Kasnije su albanske vlasti doslovno ukinule svaki oblik organizovane religije. Nakon Drugog svetskog rata, komunističke vlasti su ukinule svaki vid religije i proglasile Albaniju prvom ateističkom zemljom.
’RADOSNO PRIHVATAJU ISTINU‘
Pre 56. n. e., apostol Pavle je izvestio da je sa svojim saradnicima prenosio dobru vest „sve do Ilirika“, rimske provincije koja je obuhvatala deo današnje Albanije (Rimlj. 15:19). Vrlo je verovatno da su neki na tom području tada postali hrišćani, jer i svetovna istorija govori da se hrišćanstvo pojavilo u Albaniji još u prvom veku.
Prvi savremeni izveštaji o Jehovinim slugama datiraju iz 1921. godine, kada je Džon Bosdojanis sa Krita pisao Betelu u Bruklinu o poseti „razredu za proučavanje Biblije“ u Janini, što je sada deo severne Grčke. Otprilike u isto vreme, mnogi Albanci su se naselili u Sjedinjenim Državama i to u Novoj Engleskoj. Među tom grupom doseljenika bili su i Thanas (Našo) Idrizi i Kosta Mičel. Oni su se krstili čim su upoznali istinu. Brat Idrizi se 1922. vratio u Albaniju, u grad Đirokastru. Tako je on bio prvi Albanac koji je doneo istinu u svoju zemlju. Jehova je blagoslovio njegov samopožrtvovani duh i ljudi su počeli da slušaju dobru vest. Ubrzo su i drugi vernici albanskog porekla došli iz Amerike u Albaniju. Za to vreme, Kosta Mičel je propovedao Albancima koji su živeli u američkom gradu Bostonu.
Sokrat i Thanas Duli (Atan Dulis) rodili su se u Albaniji, ali su kao dečaci bili odvedeni u Tursku. Sokrat se 1922. vratio u Albaniju. Naredne godine, i Thanas, njegov 14-godišnji brat, pošao je za njim. „Kad sam stigao u našu staru kuću, nisam odmah našao svog brata, budući da je zbog posla bio udaljen oko 200 kilometara. Ali sam zato našao Stražarsku kulu, Bibliju i sedam tomova Studija Pisma, kao i neke brošurice o biblijskim temama. Čak i u tako udaljenom planinskom kraju bilo je aktivnih Istraživača Biblije koji su u Americi upoznali Božju Reč i zavoleli je.“ Kad su se njih dvojica na kraju srela, Sokrat je bio kršteni Istraživač Biblije i odmah je svog brata Thanasa počeo da poučava o biblijskoj istini.
Godine 1924, Betel u Rumuniji zamoljen je da nadgleda novootvoreno polje za propovedanje u Albaniji. Iako je svedočenje još uvek bilo ograničeno, u Stražarskoj kuli od 1. decembra 1925. stajalo je: „Harfa Božja, kao i brošurice Poželjna vladavina i Svet u nevolji prevedene su i štampane na albanskom jeziku... Prilično velik broj uručen je Albancima i oni radosno prihvataju istinu.“
Albanija je u to vreme bila rastrzana političkim sukobima. A šta je bilo s Jehovinim slugama? „U Albaniji je 1925. pored tri skupštine Istraživača Biblije, bilo i pojedinaca koji su bili izolovani u udaljenim područjima“, napisao je Thanas. Takođe je rekao da se njihova ljubav izdizala iznad sukoba, sebičnosti i nadmetanja ljudi oko njih. Iako su mnogi Albanci napuštali svoju zemlju, oni koji su upoznali istinu vraćali su se željni da svoje rođake pouče o Hristovom uspostavljenom Kraljevstvu.
Za to vreme, u Bostonu su se nedeljom ujutru držala javna predavanja na albanskom jeziku za oko 60 prisutnih. Oni su uživali u proučavanju Studija Pisma. Takođe su marljivo istraživali i knjigu Harfa Božja i to bez obzira na neke greške u prevodu. (Na primer, naslov je isprva glasio Gitara Božja.) Uprkos tome, mnogi Albanci su pomoću ove knjige upoznali biblijsku istinu i izgradili jaku veru.
„NEMOJTE IH DIRATI“
Godine 1926, Stražarska kula je izvestila da je u Albaniji bilo 13 prisutnih na Spomen-svečanosti. U Godišnjaku za 1927. stajalo je: „U Albaniji ima svega oko petnaest posvećene [krštene] braće i oni se svim silama trude da šire poruku o Kraljevstvu.“ Takođe je stajalo: „U Americi ima oko trideset posvećene albanske braće i oni jedva čekaju da istinu podele sa svojim zemljacima.“ Petnaestoro braće iz Albanije su se radovali što je Spomen-svečanosti 1927. prisustvovalo 27 osoba, što je više nego duplo u odnosu na prethodnu godinu.
Krajem 1920-ih, u Albaniji je još uvek bilo političkih previranja. Vlast je prigrabio pravoslavni vladika Fan Noli, kog je ubrzo zbacio predsednik Ahmed Zogu. Taj predsednik je proglasio Albaniju kraljevinom u kojoj je on imao zadnju reč.
Braća Lazar Nason i Petro Stavro, kao i još dvojica braće, otputovali su 1928. iz SAD-a u Albaniju da bi prikazivali „Foto-dramu stvaranja“. U to vreme su jedan katolički i jedan pravoslavni sveštenik putovali iz Sjedinjenih Država u posetu albanskom kralju Zogui.
„Budite oprezni!“, upozorio je katolički sveštenik albanskog kralja. „Došli su neki iz Amerike da vam stvaraju probleme.“
Međutim, pravoslavni sveštenik se nije s tim slagao. On je poznavao tu braću, pošto su kratko pre toga napustili njegovu crkvu u Bostonu. „Ako bi svi u Albaniji bili poput njih“, rekao je kralju, „ne biste morali da zaključavate vrata svog dvora.“
„Onda ih ostavite na miru“, rekao je kralj Zogu, „i nemojte ih dirati.“
Iste godine, u Bostonu je na albanskom štampana pesmarica Pesme hvale Jehovi i tako su se mnoga braća u Albaniji upoznala s muzikom i tekstovima pesama. Dve omiljene su bile „Ne plaši se, malo stado“ i „U propovedanje!“ One su jačale braću u teškim godinama koje su usledile.
Albanci su, uopšte uzev, otvoreni i cene kad im se govori bez uvijanja. Ono što bi nekima moglo izgledati kao previše oštar razgovor, za Albance je obično normalan i živopisan vid komuniciranja. Kada su u nešto uvereni, ne samo što rado govore drugima o tome već to i vatreno čine. Ova karakterna crta sigurno utiče i na njihov odaziv na dobru vest.
NEVOLJE VODE DO DOBRIH REZULTATA
Zbog sve većih političkih i privrednih problema, mnogi Albanci su napuštali zemlju i odlazili u inostranstvo. Tako su neki upoznali istinu u Novoj Engleskoj i Njujorku. Gde god su se naseljavali, Albanci su rado prihvatali istinu. Pošto su žudeli za literaturom na svom jeziku, bili su srećni kada su dobili brošurice Kraljevstvo i Kriza na albanskom.
U to vreme, vlasti u Albaniji su zaplenile neku našu literaturu. Međutim, 1934. godine u Biltenu (sada Naša služba za Kraljevstvo) stajalo je sledeće: „S velikom radošću vam pišemo da je Ministarstvo pravde donelo jednu odredbu po kojoj naša literatura može slobodno da se distribuiše u svim okruzima... Braća su dobila nazad sve knjige i brošurice koje su zaplenili razni službenici... Sada su sedmoro braće iznajmili jedan automobil i propovedaju u udaljenim gradovima, dok drugi to čine u obližnjim mestima.“ Zahvaljujući tome, tokom 1935. i 1936. uručeno je preko 6 500 primeraka naših publikacija!
’NAJSLUŠANIJA EMISIJA U ISTORIJI‘
„Na radiju će se emitovati emisija za koju se očekuje da će biti najslušanija u istoriji“, izvestile su početkom 1936. britanske novine Leeds Mercury. „Biće to govor koji će jevanđelista sudija Raterford održati u Los Anđelesu.“ Brat Raterford, koji je tada bio na odgovornom mestu u Jehovinoj organizaciji, održao je govor koji se putem radio-telefona emitovao širom SAD-a i Velike Britanije i u još nekim evropskim zemljama. „U jednoj evropskoj zemlji ovaj govor se sigurno neće čuti, a to je Albanija, jer u njoj ne postoji telefonski sistem“, stajalo je u pomenutim novinama.
Međutim, nekoliko sedmica nakon ovog govora, Nikolas Kristo iz albanske skupštine u Bostonu poslao je sledeće pismo bruklinskoj centrali: „Želimo vas obavestiti da smo nedavno iz Albanije dobili informaciju da se govor brata Raterforda o ’Razdvajanju naroda‘ čuo i u toj zemlji, tako da se i Albanija može dodati velikom spisku zemalja u kojima se čuo taj govor. Braća su to uspela na dva mesta verovatno putem kratkotalasnog prijema. Bili su oduševljeni što su mogli čuti glas sudije Raterforda.“
Kako su se sastanci u Albaniji održavali pre nego što je Stražarska kula počela da izlazi na albanskom? Većina onih koji su prihvatali istinu bili su Albanci koji su pohađali grčke škole na jugu Albanije. Zato im nije bio problem da proučavaju Stražarsku kulu na grčkom. Drugi su proučavali na italijanskom ili francuskom. Braća su održavala sastanke na albanskom prevodeći direktno iz naše literature na drugim jezicima.
U Bostonu su ponedeljkom uveče braća albanskog porekla proučavala Stražarsku kulu na temelju grčkog izdanja ovog časopisa. Pa ipak, mnoga braća su dobro poučila svoju decu biblijskoj istini, tako da su kasnije njihovi sinovi i kćeri, pa čak i praunučići bili u punovremenoj službi. U stvari, albanska braća su bila toliko revna da su ih drugi prozvali unđiljora, što znači jevanđelizatori.
VELIKODOSTOJNICI DOBIJAJU SVEDOČANSTVO
Godine 1938, godinu dana pre nego što će kralj Zogu biti svrgnut s prestola, dve njegove sestre su putovale za Boston. U decembru je u časopisu Uteha (sada Probudite se!) stajalo: „Kada su albanske princeze stigle u Boston, nas dvoje s albanskog područja došli smo u njihov hotel da bismo im preneli vest o Božjem Kraljevstvu. One su nas primile veoma ljubazno.“
To dvoje Svedoka koji su ih posetili bili su Nikolas Kristo i njegova sestra Ljina. Sreli su se ne samo s te dve princeze već i s petoricom drugih velikodostojnika, uključujući i tadašnjeg albanskog ambasadora u Sjedinjenim Državama, Faika Konicu. Pre sastanka s njima, pročitan je jedan izveštaj o uspehu propovedničke aktivnosti među albanskim stanovništvom. U jednom delu tog izveštaja je stajalo: „Drago nam je što vam možemo reći da se u cilju prosvetljenja i pružanja utehe, dobra vest već godinama propoveda i u Albaniji i da je uručeno desetine hiljada knjiga u ruke službenika i ostalih Albanaca.“
Ambasador Konica je rekao princezama: „Oni žele da upotrebite svoj uticaj tako da mogu neometano propovedati u Albaniji. To je nova vera i oni veruju da će svet uskoro doći svom kraju i da će Hrist posle toga vladati i uskrsnuti mrtve.“
Kako je ovaj ambasador znao tako mnogo o dobroj vesti? U časopisu Uteha stoji da je „pre više godina jedan njegov dobar prijatelj postao Svedok i da je nekoliko puta razgovarao s njim o istini“.
ISPITI TOKOM DRUGOG SVETSKOG RATA
Tokom 1930-ih, Italija je preuzela kontrolu nad Albanijom i kralj Zogu je sa svojom porodicom 1939. pobegao iz zemlje. Fašistička vojska koja je nadirala iz Italije zabranila je našu literaturu i propovedanje. To je bilo teško vreme za 50 objavitelja u Albaniji. U leto 1940, zaplenjeno je oko 15 000 primeraka naše literature. U Kalciri su fašisti 6. avgusta uhapsili devetoricu braće i zatvorili ih u ćeliju dimenzija dva sa četiri metra. Kasnije su prebačeni u jedan zatvor u Tirani. Osam meseci su držani bez suđenja, a zatim su dobili kazne od deset meseci do dve i po godine.
U takvim uslovima, zatvorenici su morali da nabavljaju hranu od svojih porodica. Ali kako su braća dolazila do hrane, budući da su oni materijalno brinuli o svojoj porodici, a sad su bili u zatvoru?
„Svakih 15 dana dobijali smo 800 grama starog hleba, tri kilograma uglja i jedan sapun“, priseća se Našo Dori. „Jani Komino i ja smo imali novca za jedan kilogram pasulja. Ugalj smo upotrebili da skuvamo taj pasulj, a zatvorenici su ga kupovali na kašike. Uskoro smo imali pet velikih šerpi pasulja. Na kraju smo sakupili dovoljno novca da kupimo malo mesa.“
U zimu 1940/1941, Grci su izvršili invaziju na južnu Albaniju i prisilno regrutovali tamošnje muškarce. Kada je u jednom selu to jedan brat odbio, rekavši da je neutralan i da se ne meša u sukobe, vojnici su ga vukli za kosu i tukli dok nije pao u nesvest.
Kada se brat osvestio, vojni zapovednik ga je osorno upitao: „Je l’ još uvek nećeš u vojsku?“
„Još uvek!“, rekao je brat.
Iznervirani, vojnici su ga pustili da ide.
Nekoliko dana kasnije, taj zapovednik je otišao kući kod brata kog je maltretirao i pohvalio ga za hrabrost. „Pre nekoliko dana ubio sam 12 italijanskih vojnika i za to dobio medalju“, rekao je. „Ali savest me muči i sramota me je da je nosim. Stavio sam je u džep da me ne podseća na taj zločin.“
NOVA VLAST, ISTE NEVOLJE
Usred ovih ratnih meteža i borbi, albanska komunistička partija se tajno učvrstila, uprkos fašističkim naporima za prevlast. Godine 1943, vojnici koji su se borili protiv komunista uhapsili su jednog brata, strpali ga u kamion, odveli na bojno polje i primoravali ga da uzme pušku. On je to odbio.
„Ti si komunista!“, vikao je komandir. „Da si hrišćanin, borio bi se kao i svi sveštenici!“
Komandir je naredio vojnicima da pogube našeg brata. Baš kada se streljački odred spremao da puca u našeg brata, naišao je jedan oficir i pitao šta se dešava. Kada je saznao za bratov stav neutralnosti, dao je zapovest da se ne puca i brat je pušten.
U septembru 1943, fašisti su se povukli i došle su nemačke trupe, pobivši u Tirani za samo jednu noć 84 osobe. Na stotine ljudi je bilo poslato u koncentracione logore. U međuvremenu, braća su prekucavala poruke nade i ohrabrenja iz Biblije. Kada bi neka osoba pročitala taj materijal, bila je zamoljena da ga vrati tako da se može dati sledećoj osobi na čitanje. Osim toga, braća su propovedala koristeći mali broj brošurica koje su uspeli da sakriju. U službi su koristili samo delove Biblije. Nisu imali kompletan prevod Biblije sve do sredine 90-ih godina XX veka.
Do 1945, petnaestoro braće je bilo osuđeno na zatvorske kazne. Dvojica su bila poslata u koncentracione logore, gde je jedan od njih mučen do smrti. Dok su braća u Albaniji bila progonjena zato što se nisu pridružila silama Osovine, albanska braća u Americi bila su zatvarana zato što se nisu borila protiv tih istih sila.
Dok je rat harao prostorima Albanije, zaplenjena literatura se držala u prostorijama carine. U jeku jedne borbe u blizini tih objekata, zgrada u kojoj se držala literatura srušila se i naša literatura se našla razbacana po ulicama. Znatiželjni prolaznici su uzimali knjige i brošurice i počeli da ih čitaju! Braća su brzo pokupila svu preostalu literaturu.
Nemačka vojska se 1944. povukla iz Albanije i privremeno je uspostavljena komunistička vlast. Braća su odmah podnela molbu za ponovno štampanje brošurica, ali je njihov zahtev odbijen. „U Stražarskoj kuli se napada sveštenstvo“, rečeno je braći, „a u Albaniji mi ih još uvek priznajemo.“
RAT SE ZAVRŠAVA, ALI SE PROGONSTVO NASTAVLJA
Nova, komunistička vlast uvela je visoke poreze, oduzimala imovinu, fabrike, zanatske delatnosti, radnje i bioskope. Ljudi nisu mogli ni da kupuju, ni da prodaju zemlju, niti da je uzimaju u zakup i svi prinosi su se morali predati državi. Albanija je 11. januara 1946, postala Narodna Republika Albanija. Na izborima je pobedila komunistička partija, koja je oformila svoju vladu s Enverom Hodžom kao predsednikom države.
Otvorene su mnoge škole i deca su poučavana da čitaju, iako vlasti nisu želele da iko čita bilo kakvu literaturu koja nije bila u komunističkom duhu. Vlasti su oduzele publikacije naše Zajednice i konfiskovale malu zalihu papira za pisanje i nekoliko pisaćih mašina koje su braća imala.
Svaki put kada su pokušala da dobiju dozvolu za izdavanje literature, braća su pod pretnjom bila odbijena. Ali ostala su čvrsta. „Imamo odgovornost pred Jehovom da obavestimo albanski narod o njegovoj nameri, a vi nam to zabranjujete“, rekli su vlastima. „Zbog toga ćete odgovarati pred Bogom.“
Braća su od vlasti dobila odgovor koji je otprilike glasio: ’Mi smo bogovi ovde u Albaniji! Ne dozvoljavamo nikakvu Božju vladavinu i nemojte da nam dosađujete ni vi ni vaš Bog Jehova koga ne priznajemo!‘ Braća su neustrašivo nastavila da prenose dobru vest gde god i kad god su mogla.
Glasanje je 1946. postalo zakonska obaveza i svako ko se usudio da ne izađe na izbore smatran je državnim neprijateljem. Doneseni su i zakoni koji su zabranjivali sastanke, a propovedanje se smatralo krivičnim delom. Kako su braća reagovala?
Braća u Tirani, kojih je bilo oko 15, organizovali su 1947. jednu propovedničku akciju. Odmah su bili uhapšeni. Biblije su im bile iscepane, a oni su bili mučeni. Kada su pušteni, nisu smeli nikuda ići bez policijske dozvole. U novinama su Isus i Jehova bili predmet podsmeha.
Kada su za to saznala albanska braća u Bostonu, napisala su 22. marta 1947. jedno učtivo pismo upućeno Enveru Hodži u korist Jehovinih svedoka u Albaniji. Objasnili su da Jehovini svedoci ne predstavljaju nikakvu pretnju po vlast. Takođe su istakli da su naši religiozni protivnici izneli lažne optužbe protiv nas, jer se u našim publikacijama razotkriva njihovo nehrišćansko ponašanje. U pismu je stajao sledeći zaključak: „Kada je albanska delegacija, s gospodinom Kapoom na čelu posetila Boston, mi smo se sastali s njim u hotelu u kom je odseo. Gospodin Kapo nas je ljubazno i iskreno primio i bez predrasuda saslušao.“ Hišni Kapo je godinama bio jedan od najvećih državnika u Albaniji. Uprkos ovom pismu, problemi u Albaniji su postali još gori.
Godine 1947, Albanija ulazi u savez s Jugoslavijom i Sovjetskim Savezom, a dolazi u sukob s Grčkom. Naredne godine, Albanija prekida veze s Jugoslavijom i ostvaruje bližu saradnju sa Sovjetskim Savezom. Svako ko nije podržavao državnu ideologiju bio je ožigosan u društvu. Neutralan stav naše braće doveo je do još većeg protivljenja.
Primera radi, u jednom selu se 1948. okupilo šestoro braće i sestara da obeleže Hristovu smrt. Policija je upala na taj skup i satima tukla objavitelje pre nego što ih je pustila. Nekoliko sedmica kasnije, policija je uhapsila brata koji je držao govor za tu priliku i naterala ga da stoji u mestu 12 sati. U ponoć je načelnik policije viknuo na brata: „Zašto si prekršio zakon?“
Brat je odgovorio: „Ne možemo staviti državni zakon iznad Božjeg!“
Razjaren, načelnik policije je ošamario brata, a kada je video da brat okreće i drugi obraz, upitao ga je: „Šta to radiš?“
„Rekao sam vam da smo hrišćani“, odgovorio je brat. „Isus nas je poučio da ako nas neko udari po jednom obrazu, treba da mu okrenemo i drugi.“
„E zato što je to vaš Gospod naredio“, proderao se razjareni načelnik, „ja ga neću poslušati i više te neću udarati! Gubi se odavde!“
„JA ĆU I DALJE PROPOVEDATI“
Sotir Ceći je bio predani pravoslavac koji je živeo u Tirani. Kao mali bolovao je od tuberkuloze kostiju i zato je imao strašne bolove u nogama. Kada je imao 17 godina, postao je toliko depresivan da je odlučio da se ubije tako što bi se bacio pod voz. Malo pre nego što bi to učinio, posetio ga je jedan rođak po imenu Leonida Pope. Iako nije znao šta je Sotir planirao, Leonida mu je pričao o tome kako je Isus lečio bolesne i kako će zemlja postati raj. Takođe mu je dao i Novi zavet, koji je Sotir odmah počeo da čita.
„Kao da sam progledao“, rekao je Sotir. „Pronašao sam istinu!“
Nakon tako kratkog kontakta s Leonidom, Sotir je posle svega nekoliko dana shvatio: ’U Bibliji stoji da je Isus propovedao. Apostoli i učenici su propovedali. Očigledno i ja moram propovedati.‘
Tako je on krenuo u propovedanje. S Novim zavetom u jednoj ruci i štakom u drugoj, hrabro je krenuo da propoveda od vrata do vrata.
Tokom tih godina, Sigurimi, to jest Služba državne bezbednosti, bio je zadužen za nacionalnu bezbednost. Pošto su uvek motrili na bilo kakvu navodnu pretnju po komunizam, Sotirovo odvažno propovedanje nije promaklo njihovoj pažnji. Uhapsili su ga, satima držali, tukli i zabranili mu da propoveda.
Kada je izašao, Sotir je odmah stupio u kontakt s Leonidom, koji je ga odveo kod Spire Karajanija, jednog doktora koji je upoznao istinu nekoliko godina pre toga. Pored medicinske pomoći, Spiro je pružio Sotiru pomoć i u razumevanju istine.
„Ako te ponovo uhapse“, savetovao je Sotira, „pre nego što bilo šta potpišeš, izbroj svaku reč i svaku rečenicu. Povuci crtu iza njihovih reči. Ne ostavljaj nigde prazan prostor. Sve pažljivo pročitaj. Budi siguran da je ono što potpisuješ zaista tvoja izjava.“
Samo dva dana kasnije, policija je uhvatila Sotira kako ponovo propoveda. U policiji su mu naredili da potpiše jednu izjavu. Pre nego što ju je potpisao, setio se saveta koji mu je dao Spiro. Uprkos pritisku policajaca da što pre potpiše, Sotir je polako pročitao svaku reč.
„Žao mi je“, rekao je, „ne mogu ovo da potpišem. Ja ovo nisam rekao. Ako bih potpisao ovu izjavu, to bi bila laž, a ja ne mogu da lažem.“
Policija je onda napravila jedan bič i nekoliko sati bičevala Sotira. Pošto je i dalje ostao pri svom stavu, naterali su ga da drži dve žice i više puta mu davali bolne elektrošokove.
„Kada više nisam mogao da izdržim bol“, kasnije je Sotir ispričao, „sa suzama sam se molio. Odjednom se začuo tresak vratima. Na njima je stajao načelnik policije. Kad je video šta se dešava, brzo je okrenuo glavu u stranu. ’Prestanite!‘, naredio je. ’Ne smete to da radite!‘“ Policajci su dobro znali da je mučenje protivzakonito. Njihov načelnik je zaustavio mučenje, ali oni nisu prestali da vrše pritisak na Sotira da potpiše. Međutim, on je to i dalje odbijao.
„Pobedio si“, konačno su rekli. Preko volje su napisali izjavu koju je Sotir lično sastavio i u kojoj je dao lepo svedočanstvo. Zatim su mu dali tu izjavu. Uprkos satima mučenja i stravičnog postupanja, Sotir je pročitao pažljivo svaku reč. Kada se rečenica završavala negde na polovini stranice, on je povukao crtu iza rečenice.
„Gde si zaboga ovo naučio?“, upitali su ga začuđeni policajci.
„Jehova me je poučio da ne potpisujem ono što nisam rekao“, odgovorio je Sotir.
„A ko ti ovo daje?“, upitao je policajac, dajući Sotiru parče hleba i parče sira. Tada je bilo već 9 sati uveče i Sotir je bio užasno gladan, budući da nije ceo dan jeo. „Je li to od Jehove? Ne, već od nas.“
„Jehova na razne načine brine“, odgovorio je Sotir. „On vam je smekšao srce.“
„Pustićemo te“, rekao je iznervirani policajac, „ali ako budeš ponovo propovedao, znaš šta te čeka.“
„Onda me nemojte ni puštati, zato što ću i dalje propovedati.“
„Nemoj slučajno da nekom kažeš šta je ovde bilo!“, zapretio je policajac.
„Ako me pitaju, ne mogu lagati“, rekao je Sotir.
„Gubi mi se s očiju!“, viknuo je policajac.
Sotir je bio jedan od mnogih koji su na taj način bili zlostavljani. Krstio se posle ovog strašnog ispita vere.
Godinama su pisma i poštanske pošiljke bili cenzurisani tako da su iz Albanije stizali samo šturi izveštaji. Budući da je za braću bilo sve rizičnije da putuju i da se sastaju, počeli su da gube kontakt jedni s drugima. Pošto nije postojao neki vid predstavništva u zemlji, bilo je veoma teško jasno sagledati šta se dešava. Pa ipak, broj onih koji su prihvatali istinu se povećavao. Godine 1940, u Albaniji je bilo 50 braće i sestara, a 1949. bilo ih je 71.
PORAST BROJA PRAVIH HRIŠĆANA USRED POLITIČKE NAPETOSTI
Tokom 1950-ih, pritisak vlasti se sve više osećao u svim aspektima života. Političke razmirice između Albanije i Grčke su se uvećavale. Nisu postojali nikakvi diplomatski odnosi sa Sjedinjenim Državama i Engleskom. Čak su i odnosi sa Sovjetskim Savezom bili zategnuti. Albanija je tonula u potpunu izolaciju od spoljašnjeg sveta i svaka vrsta komunikacije bila je pod strogim nadzorom.
Pa ipak, dva brata su nekako uspela da šalju pisma i razglednice braći u Švajcarskoj. Braća iz Švajcarske su odgovarala na francuskom ili italijanskom, pišući u šiframa. Putem ovih razglednica, braća u Albaniji su saznala za kongres koji se 1955. održavao u Nirnbergu. Saznanje da su braća u Nemačkoj dobila više slobode posle pada Hitlerovog režima hrabrilo je albansku braću da ostanu čvrsta u veri.
Do 1957, u Albaniji je bilo 75 objavitelja. Iako se nije znao tačan broj prisutnih na Spomen-svečanosti, u Godišnjaku za 1958. se izveštava da je bilo „dosta prisutnih“ i da su ’albanska braća i dalje propovedala‘.
U Godišnjaku za 1959. stoji: „Ovi verni svedoci za Jehovu i dalje čine sve što je u njihovoj moći. Oni svima prenose istinu i čak su pokušali da izdaju nešto od literature. Zahvalni su za svu duhovnu hranu koja im povremeno stiže, iako su komunističke vlasti očigledno ukinule komunikaciju sa spoljašnjim svetom.“ U zaključku još stoji: „Iako vlasti u toj zemlji mogu odvojiti braću u Albaniji od ostatka društva Novog sveta, one ne mogu sprečiti Božji duh da bude s njima.“
BORBA BRAĆE SE NASTAVLJA
U to vreme, svi su morali nositi vojnu knjižicu. Oni koji su to odbili, izgubili bi posao ili bi bili poslati u zatvor. Zbog toga su Našo Dori i Jani Komino nekoliko meseci ponovo proveli u zatvoru. Iako su neki popustili u svojoj veri zato što su se plašili da će ostati bez posla, veliki broj verne braće je održao Spomen-svečanost 1959, i mnoga braća i sestre su neustrašivo propovedali.
Te godine je ukinuto Ministarstvo pravde i advokatima više nije bilo dozvoljeno da obavljaju svoj posao. Komunistička partija je i donosila i sprovodila sve zakone. Oni koji nisu izlazili na izbore smatrani su državnim neprijateljima. Vladali su strah i nepoverenje.
Albanska braća su slala poruke iz kojih se videlo koliko im je teško, ali i koliko su bili odlučni da ostanu verni. U međuvremenu, svetska centrala u Bruklinu tražila je način da stupi u vezu s braćom u Albaniji. Zato je zamolila Džona Marksa, koji se rodio u južnoj Albaniji, ali je živeo u Americi, da pokuša da dobije vizu za Albaniju.
Godinu i po dana kasnije, Džon je dobio vizu za Albaniju, ali ne i njegova žena Helen. Stigao je u Drač u februaru 1961. i otputovao do Tirane. Tamo ga je čekala njegova sestra Melpo, koja je bila zainteresovana za istinu. Ona je pomogla Džonu da se već sutradan poveže s braćom.
Džon je dugo razgovarao s braćom i doneo im nešto literature koju je uspeo da unese skrivenu u koferu. Braća su bila oduševljena. Prošlo je više od 24 godine od kako ih je posetio neko od braće iz inostranstva.
Džon je izračunao da je bilo 60 braće u pet gradova i izvestan broj u manjim mestima. U Tirani su braća pokušavala da se nedeljom krišom sastaju da bi osmotrila publikacije koje su bile tajno čuvane još od 1938.
Pošto braća u Albaniji toliko dugo nisu imala gotovo nikakav kontakt s organizacijom, trebalo ih je upoznati s nekim izmenama u razumevanju istine i organizovanju sastanaka. Na primer, i braća i sestre su vodili sastanke, a sestre su se čak i molile. Džon je kasnije napisao: „Braća su bila malo skeptična i zabrinuta kako će sestre prihvatiti izmene u vođenju sastanaka, pa su me zato zamolili da to nasamo objasnim sestrama, što sam ja i učinio. Bilo mi je drago što su one sve to prihvatile.“
Uprkos siromaštvu, verne Božje sluge u Albaniji revno su podupirale delo propovedanja. Na primer, Džon je zabeležio da su dva starija brata iz Đirokastre „uštedeli od svoje sirotinje i sakupili priloge za Zajednicu“. Svaki od njih je uštedeo preko 100 dolara u zlatnicima.
Braća u Tirani su bila zahvalna kada su dobila brošuricu Propovedajmo i poučavajmo u miru i jedinstvu, u kojoj su se nalazile smernice o tome kako skupština treba da funkcioniše čak i pod zabranom. Zatim je u martu, Džon održao govor za Spomen-svečanost u kući Leonide Popea u Tirani. Bilo je 37 prisutnih. Odmah posle govora, Džon je brodom otplovio za Grčku.
Nakon što su braća u Bruklinu osmotrila Džonov izveštaj o poseti Albaniji, postavili su Leonidu Popea, Sotira Papu i Ljučija Džeku da se brinu za skupštinu u Tirani i propovedanje u Albaniji. Spiro Vruho je naimenovan za pokrajinskog nadglednika. To je značilo da je trebalo da posećuje skupštine i da se svako veče sastaje s braćom, drži govore i vodi razmatranje publikacija. Organizacija je ulagala sve napore da pomogne braći u Albaniji da duhovno postanu još jači i da budu u toku s tekućim razumevanjem.
Budući da su sve poštanske pošiljke pažljivo nadgledavane, suvišno je reći da organizacija nije mogla slati zvanična pisma sa smernicama. Umesto toga, Džon je prenosio braći informacije malo po malo, koristeći šifrovan jezik koji je ukazivao na broj strane u publikacijama. Ubrzo su stigle povratne informacije da su braća dobro razumela njegove poruke. Tri brata u Tirani su sačinjavala Odbor zemlje, a Spiro je redovno posećivao skupštine.
Braća u Albaniji su morala smisliti nov način da šalju izveštaje službe u Bruklin. Jedan način na koji su to činili bio je putem razglednica poslatih određenoj braći u inostranstvu. Koristeći olovku s veoma tankim vrhom, upisivali su izveštaje ispod poštanske markice. Na primer, napisali bi broj strane gde se razmatra tema o objaviteljima u brošuri Propovedajmo i poučavajmo. Zatim bi pored toga napisali broj objavitelja za neki mesec. Godinama se na slične načine komuniciralo s braćom u Albaniji.
DOBAR POČETAK, A ONDA KRAH
Iako je Odbor zemlje naporno radio da bi se učvrstilo delo propovedanja, na vidiku su se nazirale nevolje. Godine 1963, Melpo Marks je napisala svom bratu Džonu da su dva od tri brata iz Odbora zemlje, Leonida Pope i Ljuči Džeka, „odvedeni od svojih porodica“ i da se sastanci ne održavaju. Kasnije se saznalo da je Spiro Vruho u bolnici i da su Leonida Pope i Ljuči Džeka bili bolesni, u smislu Dela 8:1, 3, gde se govori kako je Savle iz Tarsa poslao hrišćane u zatvor. Šta se dogodilo?
Leonida Pope, Ljuči Džeka i Sotir Ceći radili su u fabrici gde su članovi komunističke partije držali govore za radnike i unapređivali komunističke ideje. Jednog dana, bilo je reči o evoluciji. Braća Leonida i Ljuči su ustali i rekli: „Nije tačno! Ljudi nisu nastali od majmuna!“ Sutradan su obojica odvedena od svojih porodica i poslata na prinudni rad u udaljene gradove. Takvu vrstu kažnjavanja Albanci su zvali internim. Ljuči je poslat u planine Gramš. Pošto su smatrali da je Leonida „glavni“, njega su poslali u krševite i hladne planine Burel. Tek posle sedam godina, on se vratio svojoj kući u Tirani.
Do avgusta 1964, sastanci su u suštini prestali da se održavaju. Nekako su stigle vesti iz Albanije da su braća bila pod strogim nadzorom Sigurimija. Jedna poruka ispod poštanske markice je glasila: „Molite se Gospodu za nas. Otimaju literaturu po kućama. Ne dopuštaju da proučavamo. Tri osobe u internimu.“ Isprva je mišljeno da su braća Pope i Džeka pušteni, pošto su jedino oni znali za to pisanje ispod markice. Međutim, ispostavilo se da je Ljučijeva žena Frosina poslala tu poruku.
Braća koja su predvodila u propovedanju bila su odvedena. Zbog strogog nadzora Sigurimija, braća nisu mogla da međusobno komuniciraju. Pa ipak, braća u internimu su davala divno svedočanstvo svima koje su sretali. Stanovnici Gramša bi govorili: „Unđiljora [jevanđelizatori] su ovde. Ne idu u vojsku, ali nam grade mostove i popravljaju nam generatore.“ Ta verna braća su stekla izuzetnu reputaciju, koja ih je decenijama pratila.
NASTANAK ATEISTIČKE ZEMLJE
Na političkom polju, Albanija je prekinula veze sa Sovjetskim Savezom i počela da se bliže povezuje s Kinom. Komunistička ideologija je toliko uhvatila korena da su Albanci počeli nositi odeću sličnu onoj koju je nosio predsednik komunističke partije u Kini, Mao Cedung. Do 1966, Enver Hodža je ukinuo činove u vojsci i u opštoj klimi nepoverenja nije tolerisano nikakvo drugačije mišljenje.
Pod upravom države, novine su počele da štampaju članke koji su govorili protiv religije, nazivajući je „opasnim elementom“. U Draču je grupa studenata buldožerom uništila jednu crkvu. Veoma brzo su u gradu za gradom uništavani verski objekti. Godine 1967, zbog antireligioznih osećaja koje je država raspirivala, Albanija je postala prva potpuno ateistička zemlja. Dok su druge komunističke zemlje držale religiju pod kontrolom, Albanija nije dozvoljavala čak ni njeno postojanje.
Neka muslimanska, katolička i pravoslavna sveštena lica bila su u zatvoru zbog svojih političkih aktivnosti. Mnogi od njih su to izbegli, jer su jednostavno podlegli pritisku i više nisu bili religiozni. Nekoliko istorijskih verskih objekata pretvoreno je u muzeje. Nisu bile dozvoljene nikakve religiozne oznake i građevine — krstovi, ikone, džamije i minareti. Reč „Bog“ se koristila samo u pogrdnom smislu. Ovakva situacija je stvorila teškoće braći.
Tokom 1960-ih, neka braća su izgubila život. Ostala braća su bila raštrkana, ali su koliko su mogla još uvek govorila o istini. Međutim, čak i ljudi koji su želeli da upoznaju istinu plašili su se da ih slušaju.
LJUBAV PREMA ISTINI NIKADA NE PRESTAJE
Godine 1968, Gole Floko je napisao Džonu i Helen Marks da mu je zdravlje sve lošije. Bilo je zabranjeno propovedati i održavati sastanke. Ali Gole, koji je tada imao oko 80 godina, rekao je kako je redovno razgovarao s prijateljima i svima koje je sretao na pijaci, u parkovima i kafe-restoranima. Nedugo posle toga, Gole je umro veran Bogu. Kao i kod mnogih drugih, ništa nije moglo umanjiti njegovu nesalomivu ljubav prema Jehovi i istini.
Pošto je bio u poodmaklim godinama, Spiro Vruho više nije mogao da kao pokrajinski nadglednik posećuje skupštine. A onda je početkom 1969. pronađen mrtav na dnu jednog bunara. Sigurimi je saopštio da je počinio samoubistvo. Ali da li je to bila istina?
Iako je Spiro navodno ostavio oproštajno pismo u kom je rekao da je bio depresivan, rukopis nije bio njegov. Pored toga, oni koji su ga videli pre smrti rekli su da je bio dobro raspoložen. Nadalje, govorilo se da je oko vrata imao modrice, što ukazuje na neku vrstu napada. U bunaru nisu pronađeni nikakvi konopci i nije bilo vode u njegovim plućima.
Godinama kasnije, otkrilo se da je Spiri rečeno da mora da glasa, inače će i on i njegova porodica biti strpani u zatvor i neće moći dobiti hranu. Braća u Tirani su saznala da je Spiro ubijen dan pre glasanja i da je onda bačen u bunar. Ovo nije bio poslednji put da su se lažni izveštaji o samoubistvima koristili protiv Jehovinih svedoka.
DECENIJA NAMETNUTE IZOLACIJE
Godine 1971, širom sveta Jehovini svedoci su se radovali kada je Vodeće telo dobilo nove članove. Svi su se radovali uvođenju naimenovanih starešina i slugu pomoćnika. Međutim, braća u Albaniji su tek godinama kasnije čula za tu izmenu i to od braće koja su iz Sjedinjenih Država došla kao turisti u Albaniju. Oni su se u Tirani nakratko sastali sa sestrom Lopi Blani. Saznali su da se sastanci ne održavaju i da u gradu ima svega tri aktivna Svedoka, iako ih je u stvari bilo mnogo više.
Kosta Dabe je boravio u Grčkoj od 1966. pokušavajući da dobije vizu za ulazak u svoju domovinu, Albaniju. Kada je imao 76 godina, želeo je da pouči svoju decu istini. Pošto nije mogao da dobije vizu, Kosta je na albanskoj granici ostavio svoj američki pasoš i ušao u zemlju, znajući da možda nikada više neće moći da izađe.
Godine 1975, u Albaniju je iz Amerike došao jedan albanski bračni par u svojstvu turista. Oni su napisali da je nadzor bio „žešći nego ikada“ i da se na Jehovine svedoke pomno motri. Stranci nigde nisu mogli da idu bez zvaničnih turističkih vodiča, od kojih su mnogi bili pripadnici Sigurimija. Nakon što bi stranci otišli, Sigurimi bi pratio one koji su bili u kontaktu sa strancima. Turisti nisu bili dobrodošli i na njih se gledalo s podozrenjem. Ljudi su se plašili stranaca.
U jednom pismu od Koste Dabea iz novembra 1976, stajalo je da je pet osoba prisustvovalo Spomen-svečanosti u Valoni. Takođe je po jedan objavitelj održao Spomen-svečanost i u Permetu i Fijeriju. U Tirani je održana na dva mesta, tako da su na jednom bile prisutne dve osobe, a na drugom četiri. Iz onoga što je on uspeo da sazna, najmanje 13 osoba je 1976. obeležilo godišnjicu Hristove smrti.
Godinama kasnije, Kula Đidari se seća kako je ona održala Spomen-svečanost: „Ujutro sam ispekla hleb i izvadila vino. Uveče sam navukla zavese i izvadila Bibliju koju sam sakrila iza toaleta. Pročitala sam 26. poglavlje Mateja u kom se govori o tome kako je Isus uveo Spomen-svečanost. Molila sam se, uzela hleb, a onda ga spustila. Onda sam opet čitala nešto iz Mateja, uzela vino i onda ga spustila. Nakon toga sam otpevala pesmu. Bila sam sama, ali sam u mislima bila ujedinjena s mojom braćom širom sveta!“
Kula je imala malo rođaka. Godinama ranije, kada je bila mala, Spiro Karajani ju je usvojio i ona je živela u Tirani s njim i njegovom ćerkom Penelopi. On je umro oko 1950.
SVE VEĆA IZOLACIJA ALBANIJE
Kada je 1978. Albanija prekinula veze s Kinom, nastupio je novi period izolacije. Albanija je donela novi ustav u kom je proglašena za potpuno nezavisnu državu i bile su donesene stroge smernice koje su kontrolisale svaki aspekt života, uključujući i pozorište, balet, književnost i umetnost. Bila je zabranjena klasična muzika, jer se smatrala buntovnom. Samo je ovlašćenim piscima dozvoljeno da poseduju pisaću mašinu. Ako bi neko pratio televizijski program sa neke strane televizije, Sigurimi bi ga priveo na saslušanje.
U takvoj klimi žestokog tlačenja, braća iz Austrije, Nemačke, Sjedinjenih Država, Švajcarske i Švedske dolazila su kao turisti da bi nekako stupila u kontakt s albanskom braćom. Uspeli su da pronađu nekoliko njih i oni su veoma cenili trud te braće iz inostranstva. Ali uopšteno gledano, braća su i dalje bila odsečena jedna od drugih, tako da je samo njih nekoliko znalo ako neko dolazi u posetu.
Godine 1985, Albanci su ožalili smrt dugogodišnjeg diktatora Envera Hodže. Uskoro će nastupiti državne i socijalne promene. Sledeće godine, umro je brat Džon Marks, a njegova žena Helen, koja je imala šezdesetak godina, odlučila je da poseti Albaniju. „Ako ti se nešto desi dok si tamo“, rekli su joj nadležni kada je uzimala svoju vizu, „ne očekuj pomoć spolja.“
Helenina dvonedeljna poseta bila je važan događaj za šačicu objavitelja u Albaniji. Konačno je upoznala Melpo, Džonovu sestru koja je čula istinu od svog brata pre 25 godina. Iako nije bila krštena, ona je mnoge godine bila ključna osoba za kontakt s organizacijom.
Helen je takođe upoznala i Leonidu Popea i Vasilja Đoku, koji se krstio 1960. Saznala je za još sedam Svedoka koji su raštrkani po Albaniji. Ona je donela toj braći najsvežije informacije o organizaciji i o napretku dela u ostalim komunističkim zemljama. Helen je oprezno propovedala onima koje je sretala. Takođe je primetila da su u Albaniji vladali teški ekonomski uslovi.
„Da biste dobili malo mleka“, rekla je, „bilo je sasvim uobičajeno čekati u redu od tri sata ujutro. U mnogim radnjama su bili prazni rafovi.“
Podružnice u Austriji i Grčkoj su učinile sve da još neko od braće poseti Albaniju. Tako su 1988, Peter Malobabić i njegova supruga, bračni par iz Austrije, otputovali kao turisti i dali Melpo jednu bluzu, koju je ona rado primila. Međutim, još više se obradovala kada je u toj bluzi našla skrivenu knjigu „Stvari u kojima Bogu nije moguće lagati“.
Kasnije te iste godine, jedan drugi par je uručio Melpo još literature, ali su morali biti veoma oprezni, jer ih je Sigurimi držao na oku. Uspeli su da na samo nekoliko minuta umaknu takozvanim zvaničnim vodičima i kontaktiraju s njom. Saznali su da je Leonida bolestan i da su mnoga braća u Albaniji ostarila i da nisu imala slobodu kretanja.
USLOVI POČINJU DA SE POBOLJŠAVAJU
Politička scena se 1989. počela menjati. Ukinuta je smrtna kazna za one koji su pokušali pobeći iz Albanije. Helen je ponovo došla tog leta. Satima je prenosila informacije i smernice koje su joj braća dala. Vasilj Đoka je dao sve od sebe da kratko posećuje braću.
Sigurimi je saznao da je Helen došla i posetili su je. Umesto da joj stvaraju probleme, rekli su da žele nešto iz Amerike. Koliko se brzo ljudi menjaju!
Berlinski zid je pao 9. novembra 1989. i taj događaj se ubrzo odrazio i na Albaniju. U martu 1990, u Kavaji su izbili neredi protiv komunizma. Na hiljade ljudi se slilo pred strane ambasade u želji da napusti zemlju. Studenti su zahtevali reforme i štrajkovali glađu.
U februaru 1991, masa ljudi je srušila 10 metara veliku statuu Envera Hodže koja se godinama izdizala nad Skenderbegovim trgom u Tirani. Ljudi su konačno odahnuli jer nije više bilo tog diktatora. Tokom marta, oko 30 000 Albanaca se nasilno ukrcalo u brodove iz Drača i Valone i zaplovilo put Italije u izbeglištvo. Tog meseca prvi put su održani višestranački izbori nakon mnogo godina. Iako je pobedila komunistička partija, bilo je jasno da vlast polako gubi svoj uticaj.
Helen Marks je poslednji put posetila Albaniju u avgustu 1991, ali ovog puta je videla da su se tamošnje prilike promenile. Samo mesec dana ranije, vlada je otvorila ministarstvo vera tako da nakon 24 godine religija više nije bila zabranjena. Braća su odmah pojačala propovedanje i organizovala skupštinske sastanke.
Vasilj Đoka je otputovao u Grčku i proveo neko vreme u podružnici gde je dobio obuku kako da organizuje delo propovedanja. Pošto nije dobro govorio grčki, braća koja su znala malo albanski poučila su Vasilja najbolje što su mogla. Kada se vratio u Tiranu, Vasilj je savesno primenio sve što je naučio i nastojao da bolje organizuje dva sedmična sastanka, od kojih je jedan bio razmatranje tada skoro objavljenog izdanja Stražarske kule na albanskom jeziku.
Jedan brat se priseća: „Ranije smo sastanke počinjali pesmom i molitvom, koristeći pesme koje smo naučili od starije braće. Uživali smo u razmatranju Stražarske kule, a zatim bismo otpevali pesmu — ili dve, tri pa i više pesama! Na kraju bismo sastanak završili molitvom.“
U oktobru 1991. i februaru 1992, Tomas Zafiras i Silas Tomaidis doneli su literaturu iz Grčke u Albaniju. Sastali su se s braćom u Tirani i s nekrštenim objaviteljima u Beratu, i sastavili su spisak mnogih zainteresovanih osoba koje su želele da upoznaju istinu. Budući da je religija bila decenijama zabranjena, narod je bio duhovno gladan. Na primer, u Beratu su zainteresovane osobe održavale sastanke iako u tom gradu nije bilo krštene braće. Kako je udovoljeno njihovim duhovnim potrebama?
NEOČEKIVANA DODELA
Majkl i Linda Digregorio služili su kao misionari u Dominikanskoj Republici. Majklovi deda i baka su bili među Albancima koji su se krstili 1920-ih u Bostonu, tako da je on donekle znao albanski. Kada su 1992. odlučili da posete rođake u Albaniji, pitali su Vodeće telo da li je mudro da se prilikom svoje trodnevne posete sastanu s tamošnjom braćom. Na njihovo iznenađenje, Vodeće telo ih je zamolilo da ostanu u Albaniji tri meseca i pomognu u organizovanju dela propovedanja.
U podružnici u Rimu, braća iz Grčke i Italije ukratko su objasnila Digregoriovima kakve prilike vladaju u Albaniji i pokazali im fotografije neke albanske braće, među kojima je bio i Vasilj Đoka. Kada je ovaj bračni par u aprilu 1992. doleteo u Tiranu, Albanci koji su živeli u inostranstvu ponovo su bili dobrodošli u Albaniju. Pa ipak, i dalje je bilo dosta građanskih nemira i ljudi su strepeli za svoju budućnost.
Kada su stigli na aerodrom, Majkl i Linda su naišli na srdačnu dobrodošlicu njegove familije. U istom trenutku, Majkl je opazio Vasilja Đoku, koji je takođe znao kada oni stižu.
„Ti pođi s mojima“, rekao je Majkl Lindi, „brzo ću ja.“
Nakon što su izgrlili Lindu, rođaci su uzeli njihov prtljag i požurili ka automobilima, dok je Majkl brzo otišao do Vasilja.
U žurbi mu je rekao: „Potražiću te kad se u nedelju vratim u Tiranu.“
Majklov rođak Kočo iz Albanije, koji nije znao da su Majkl i Linda Jehovini svedoci, brzo mu je prišao i rekao: „Šta to radiš? Ovde ne pričamo s nepoznatima!“
Putujući do Korče, Digregoriovi su videli koliko se ova zemlja razlikuje od Kariba. „Sve je bilo staro, braon ili sivo i čađavo“, priseća se Majkl. „Svuda je bila razvučena bodljikava žica. Ljudi su izgledali utučeno. Skoro da nije bilo nijednog automobila. Prozori su bili razbijeni. Poljoprivrednici su bez mehanizacije obrađivali zemlju. Skoro da se ništa nije promenilo od vremena mog dede i bake! Bilo je kao da smo se vratili u prošlost!“
„VAŠ PUT JE VODIO BOG“
Kočo je imao nešto što je godinama čuvao skriveno i želeo je da to pokaže Majklu. Kada je Majklova baka umrla, rođaci iz Bostona su poslali dugačko pismo svojoj rodbini u Albaniji. Na prvih deset strana uglavnom su pisali o porodičnim stvarima, ali pri kraju su govorili o uskrsenju.
„Policija je proverila pismo“, rekao je Kočo Majklu, „i pročitala prvih nekoliko strana. Onda im je dosadilo i rekli su: ’Uzmite ga! To su samo porodične stvari!‘ Kada sam pročitao zadnji deo, tako me je obradovalo što sam saznao nešto o Bogu!“
Majkl je onda otkrio da su on i Linda Jehovini svedoci, i dao je Koču temeljno svedočanstvo.
Poput ljudi iz biblijskih vremena, Albanci osećaju odgovornost da zbrinu i zaštite svoje goste. Zato je Kočo insistirao da otprati Majkla i Lindu u Tiranu.
Majkl se priseća: „Pošto u Tirani nazivi ulica nisu bili istaknuti, nismo mogli da pronađemo Vasiljev dom. Kočo je predložio da se raspitamo u pošti.“
Linda nastavlja: „Kada se vratio iz pošte, Kočo je izgledao zapanjeno. Odvezli smo se pravo do Vasiljevog stana.“
Kasnije je Kočo ispričao: „Kada sam otišao u poštu i pitao za Vasilja, rekli su mi: ’Taj čovek je svetac! Znate li kroz šta je sve prošao? U Tirani nema plemenitijeg čoveka od njega!‘ Kada sam to čuo, znao sam da je vaš put vodio Bog! Nipošto vas ne bih ometao u vašem zadatku!“
ORGANIZOVANJE DELA U TIRANI
Vasilj se mnogo obradovao kada su Digregoriovi stigli kod njega i satima su razgovarali. Tek kasno uveče Vasilj je rekao da je Jani Komino, koji je bio zatvoren s Našom Dorijem, tog jutra umro. Ali zašto je Vasilj ostao kod kuće i nije otišao na sahranu tog dragog brata i bliskog prijatelja? „Zato što je trebalo da dođu braća koju je poslalo Vodeće telo“, objasnio je.
Trebalo je da Majkl i Linda ostanu u Tirani, ali tadašnja vlast nije dozvoljavala strancima da žive u tom gradu. Šta su preduzeli?
Majkl kaže: „Prepustili smo situaciju u Jehovine ruke i s vremenom smo uspeli da nađemo mali stan u koji smo se uselili.“
„Ključ je bio kod vlasnika“, priseća se Linda, „tako da su mogli da ulaze i izlaze kad im je bilo volja. Osim toga, da bismo došli do svog stana, morali smo da prođemo kroz stan drugih ljudi. Ali, barem kod nas nije bilo prometno i odgovaralo nam je da ne budemo upadljivi.“
Digregoriovi su satima slušali stariju braću iz Tirane koja su im pričala o svojim kušnjama. Ipak, jedan od problema je bio taj što je među starijima vladalo nepoverenje.
Majkl se priseća: „Svako od njih je bio veran Bogu, ali su stalno razmišljali da li su i drugi sačuvali vernost. Pa ipak, iako su neki držali distancu među sobom, to nisu činili s nama. Nakon što smo mirno razgovarali, složili su se da je najvažnije obznanjivati Jehovino ime. Bili su ujedinjeni u ljubavi prema Jehovi i pozitivno su gledali na budućnost.“
Bilo je očigledno da skupštinu treba organizovati. Na primer, kada su Kula Đidari i Stavri Ceći videli brošuricu Svakodnevno razmatranje Pisma, listali su stranice nemajući predstavu o čemu se radi.
„O, Mana!“, iznenada je uzviknuo Stavri, misleći na knjigu Dnevna nebeska mana za domaćinstvo vere, koja se koristila još kada je Stavri upoznao istinu.
„A kako je predsednik, brat Nor? Da li je njegov prijatelj Fred Franc dobro?“, pitala je Kula. To je pokazalo koliko su dugo braća bila izolovana!
SPOMEN-SVEČANOST ZA PAMĆENJE!
Braća su održavala sastanke u stanu Vasilja Đoke, u sobi veličine tri metra sa četiri, ali je ona bila premala za Spomen-svečanost. Zato se 105 osoba okupilo u prostoriji koja je nekada služila kao sedište novina Komunističke partije. To je bilo prvi put u Tirani da Spomen-svečanost nije održana u nečijem domu. Iako je 1992. u Albaniji bilo samo 30 objavitelja, na Spomen-svečanosti je bilo 325 prisutnih.
U Tirani je bilo sve više zainteresovanih, pa je na sastanke u Vasiljevom stanu dolazilo i do 40 osoba. Neki novi su želeli da postanu nekršteni objavitelji, dok su drugi želeli da se krste. Starešine su provele sate i sate sa onima koji su hteli da se krste. Pošto na albanskom nije postojala knjiga Organizovano izvršavajmo našu službu, svako pitanje im se moralo usmeno prevesti. S novijima se intenzivno proučavalo kako bi se zasiguralo da su dobro razumeli istinu. Iako do tada niko od njih nije imao pravi biblijski studij, bilo je zadivljujuće koliko su dobro poznavali Bibliju.
KONAČNO ZAKONSKI PRIZNATI!
Tokom narednih sedmica, braća su puno vremena provela sa advokatima i državnim službenicima u nastojanju da delo propovedanja o Kraljevstvu bude zakonski priznato. Grupa braće i zainteresovanih osoba iz Tirane već je podnela zvaničan zahtev, ali na vlast je došla nova vlada, tako da je trebalo biti uporan.
„Sve se radilo u hodu“, priseća se jedan brat. „Dok smo išli gradom, sreli bismo ministra za ljudska prava, ministra unutrašnjih poslova, ministra pravde, načelnika policije, članove Ustavnog suda i druge uticajne ličnosti. Bili su ljubazni i bilo im je drago što se situacija u zemlji popravlja. Većina njih je znala ko su unđiljora. Nije bilo sumnje da u Albaniji Jehovini svedoci postoje i da su aktivni.“
Zvaničnici su nedeljama govorili da će vlada zakonski priznati Jehovine svedoke, ali ništa se nije dešavalo. Pa ipak, došlo je do promene kada je Anđelo Felio, brat albanskog porekla iz Sjedinjenih Država, posetio rodbinu u Tirani. Dok je bio u Albaniji, Anđelo je otišao s braćom do pravne savetnice državnog ministra nadležnog za legalizaciju. Savetnica se obradovala kada je saznala da je Anđelova porodica iz njenog kraja.
„Iz kog mesta je vaša porodica?“, pitala je Anđela. Za divno čudo, i ona je bila iz istog mesta.
„Kako se vaša porodica preziva?“, pitala je.
Na njihovo iznenađenje, ispostavilo se da joj je Anđelo rođak, ali su njihove porodice izgubile kontakt pre mnogo godina.
„Već sam bila zadivljena statutom vaše organizacije i nameravala sam da pomognem“, rekla je. „Ali sada moram da pomognem, pošto smo familija!“
Nekoliko dana kasnije, ona je uručila braći Rešenje br. 100, kojim su Jehovini svedoci zvanično priznati u Albaniji. Najzad je obožavanje istinitog Boga Jehove, koje je bilo pod zabranom još od 1939, bilo zakonski priznato i bez ikakvih ograničenja! „Nema reči kojima bi se moglo opisati kako smo se osećali tog dana“, rekli su Digregoriovi.
Podružnica u Grčkoj, koja je nadgledala delo u Albaniji, nekoliko sedmica kasnije poslala je Roberta Kerna da poseti Tiranu. Robert je tamošnjoj braći objavio da je delo registrovano, da će se oformiti skupština Tirana. Takođe im je rekao da je njihovo skupštinsko područje „cela Albanija“. Trebalo je jako dobro organizovati propovedanje od vrata do vrata. U Tirani je iznajmljena veća kuća koja je poslužila kao misionarski dom i predstavništvo Zajednice. U istoj kući se nalazila i velika prostorija koja se mogla iskoristiti kao prva Dvorana Kraljevstva.
IZOLOVANA OVCA JE PRONAĐENA
„Ima li Svedoka u Valoni?“, pitala su se braća dok su razmatrala kako delo propovedanja napreduje u Albaniji. Neki su znali samo za jednu staricu koja je navodno bila senilna. Onda je u naše predstavništvo došla jedna žena koja je rekla da su ona i njena porodica unđiljora i da su istinu saznali u Valoni od nekoga po imenu Areti. Tako su braća iz Tirane otputovala u Valonu da pronađu tu osobu.
Areti Pina, niska, starija žena, pozvala ih je u svoj dom, ali je delovala prilično rezervisano. Uopšte nije odreagovala kada su joj objasnili da su oni njena duhovna braća.
„Je l’ mogu nešto da vas pitam?“, iznenada je rekla Areti nakon nekoliko minuta. Zatim ih je zasula pitanjima: „Da li verujete u Trojstvo? Kako se Bog zove? Da li verujete u paklenu vatru? Šta se dešava kad umremo? Kakva je budućnost planete? Koliko njih ide na nebo?“
Braća su odgovorila na sva pitanja.
Areti je onda pitala: „Da li propovedate?“
„Da, propovedamo“, rekao je jedan brat.
„Ali“, nastavila je, „kako propovedate?“
„Od kuće do kuće“, odgovorio je brat.
Areti je zaplakala, brzo ustala i zagrlila braću.
„Sada znam da ste moja braća!“, uzviknula je. „Samo Jehovin narod propoveda od kuće do kuće!“
Protestanti u Valoni čuli su da je Areti pobožna osoba i pitali su je da im se pridruži. „Ali ja nisam želela da imam išta s Vavilonom Velikim!“, objasnila je braći. „Zato sam morala da proverim da li ste stvarno moja duhovna porodica!“
Areti se krstila još 1928, kada je imala 18 godina. Peške je išla po planinama, propovedajući s Biblijom u ruci. Iako Areti godinama nije imala kontakt s braćom, sama je verno propovedala.
„Jehova je divan. Nije me zaboravio!“, rekla je Areti kroz suze.
Ljudi su mislili da je Areti luda što je nastavila da veruje u Boga uprkos snažnoj totalitarnoj vlasti u Albaniji. Pa ipak, Areti nipošto nije bila senilna. Um joj je bio bistar kao kod devojčice!
MNOGO POSLA!
Sada kada je naše delo bilo zakonski priznato, bilo je mnogo posla kako bi ono napredovalo u Albaniji. Trebalo je mnogo toga objasniti braći kako bi držala korak s Božjom organizacijom i kako bi ojačala duhovno. Bile su im neophodne publikacije na albanskom za njih lično i za službu propovedanja. Postojala je i ogromna potreba za propovednicima. Ko im je pritekao u pomoć?
Godine 1992, iz Italije i Grčke su došli specijalni pioniri, koji su potom pohađali kurs albanskog jezika. Istovremeno, mali tim je počeo s prevođenjem naše literature. Iako ponekad nije bilo struje po cele tri nedelje, braća su zadržala smisao za humor i radila su ono što su mogla.
Bilo je i puno kućnih poslova. Kada je bilo hladno, trebalo je zagrejati misionarski dom. Ali u Albaniji se nisu mogla kupiti drva za ogrev. Kako su se braća grejala? Braća iz Grčke su pritekla u pomoć poslavši zalihu velikih komada drveta i električnu testeru. Međutim, nastao je problem jer je otvor peći bio mali, a i nije bilo struje. Na sreću, na drugom kraju Tirane prijatelj jednog brata imao je sekiru. Pošto nije bilo autobusa, sekira je bila u misionarskom domu tek nakon dva sata, a trebalo ju je vratiti pre mraka. Jedan od misionara se priseća: „Iako smo sekiru imali samo nakratko, cepali smo drva na smenu, tako da smo napravili dovoljne zalihe ogreva!“
U periodu kada je bilo puno posla oko cepanja drva i učenja jezika, usledila je prva od mnogih poseta Nika i Ejmi Aladis iz Službe za saradnju s prevodiocima, koja je smeštena u Patersonu. Njihov ljubazan i uravnotežen pristup bio je od velike pomoći novim prevodiocima, koji su brzo učili i dobro primenjivali naučeno. Italijanska podružnica je štampala literaturu i slala je u Albaniju.
Sav trud se i te kako isplatio, uzimajući u obzir divan odaziv na koji su objavitelji nailazili u službi propovedanja. I novi objavitelji su goreli od revnosti. Na primer, kada je Lola tek počela da propoveda, mesečno je provodila 150, 200 ili čak više sati u službi! Kada joj je dat savet da bude pažljiva i da prilagodi ritam, Lola je odgovorila: „Do sada sam traćila svoj život! Čemu bih drugom posvetila vreme?“
DELO NAPREDUJE
Mart 1993. bio je istorijski mesec za Albaniju. Specijalni pioniri su dobili nove dodele u Beratu, Valoni, Draču, Đirokastri, Skadru i Tirani; Stražarska kula od 1. marta bila je prvo izdanje koje je pripremio albanski prevodilački tim; braća su prvi put održala Teokratsku školu propovedanja, što je značilo da su prvi put održani svi sastanci; objavljeno je prvo albansko izdanje Naše službe za Kraljevstvo; održan je prvi jednodnevni pokrajinski sastanak u Narodnom pozorištu na Skenderbegovom trgu u Tirani.
Na ovaj istorijski jednodnevni pokrajinski sastanak došli su delegati iz Grčke i Italije. Našo Dori je na početku sastanka uputio molitvu Jehovi, zahvaljujući mu za sve blagoslove. Najveći broj prisutnih bio je 585, a 41 osoba se krstila! Među njima su bila deca i unuci braće koja su verno služila Jehovi u Albaniji.
Nastupilo je veliko oduševljenje kada je u Albaniji 1993. prvi put održan oblasni kongres. Bilo je preko 600 prisutnih, među kojima su bili i delegati iz Austrije, Grčke, Italije, Francuske i Švajcarske. Albanska braća su bila presrećna što su nakon izolacije koja je trajala tako dugo, konačno mogla slobodno da se sastaju s braćom iz mnogo zemalja!
Radi bolje organizacije, Vodeće telo je naimenovalo Odbor zemlje koji je nadgledala italijanska podružnica i u kom su služili Našo Dori, Vito Mastrorosa i Majkl Digregorio. Jedan od prioriteta bio je pronaći imanje za novi Betel i sve veći prevodilački tim.
U sledećoj grupi specijalnih pionira koji su počeli da uče albanski bio je Stefano Anatreli iz Italije. Nakon pet sedmica učenja jezika, pozvan je u Betel i rečeno mu je: „Voleli bismo da posećuješ specijalne pionire i grupe kao pokrajinski nadglednik.“
„Ali ja ne znam da govorim albanski kako treba!“, bila je prva Stefanova reakcija. Ipak, na svoju dodelu gledao je kao na izuzetnu čast. Nakon što je dobio pomoć oko pripremanja nekoliko govora, Stefano se zaputio u udaljena područja Albanije. Prošlo je oko 30 godina otkako je Spiro Vruho u vreme zabrane posećivao braću u svojstvu pokrajinskog nadglednika. Godine 1995, Stefano je naimenovan za člana Odbora zemlje.
Treća grupa pionira iz Italije došla je u Albaniju 1994. Duh revnosti tih pionira podstakao je nove albanske objavitelje. Na kraju službene 1994. godine, u delu propovedanja je učestvovalo 354 objavitelja.
Pa ipak, mnogi objavitelji su imali barijeru u emocionalnom pogledu. Bilo je teško prihvatiti prelaz iz ekstremno surovog sistema u potpuno slobodno društvo. Da bi opstali pod totalitarizmom, morali su da paze da nikada ne izražavaju osećanja pred drugima — posebno pred strancima. Braća i sestre koji su bili stranci razumeli su to i strpljivo su sticali poverenje novih.
Iste godine, starija braća i sestre, kao i novi objavitelji oduševljeno su dočekali Teodora Džeresa, prvog člana Vodećeg tela koji je posetio Albaniju. Preko 600 njih slušalo je govor koji je održao u Tirani.
U međuvremenu, u Tirani je kupljeno imanje za naš Betel. Za manje od šest meseci, tim vredne braće iz drugih zemalja preuredio je jednu staru vilu u objekat sa savremenim kancelarijama i sagradio stambeni objekat za 24 osobe. Posvećenje je održano 12. maja 1996, kada je brat Milton Henšel iz Vodećeg tela posetio Albaniju.
PROPOVEDALI SU SAMI
Mladi čovek iz Korče po imenu Arben čitao je biblijsku literaturu koju mu je poslala sestra i prepoznao je zvuk istine. Pisao je Betelu u Albaniji i još neko vreme nastavio da stiče spoznanje putem pisama koja je razmenjivao s braćom. Da bi mu pružila daljnju duhovnu pomoć, dva brata su se organizovala da ga posete. Tokom razgovora s njim, bilo je očigledno da Arben ispunjava uslove da postane objavitelj. Ta dva brata su otišla s njim u centar Korče i rekla mu da posmatra kako oni svedoče prolaznicima.
Arben priča: „Onda su mi dali časopise i rekli: ’Sad ti probaj.‘ Rekli su mi da idem sam i išao sam sâm.“
Prošlo je nekoliko meseci dok nisu došli specijalni pioniri da mu pomognu. U međuvremenu, ljudi su se ipak odazvali na njegovo propovedanje. Nedugo nakon dolaska specijalnih pionira, oformljena je grupa.
Krajem godine, pioniri iz Valone su zvali Betel i rekli da je Areti Pina bolesna i da želi da priča s nekim od braće. Kada je jedan brat došao, Areti je rekla da svi izađu kako bi mogla nasamo da razgovara s njim.
„Nije mi još mnogo ostalo“, kazala je, boreći se za vazduh. „Razmišljala sam i moram da te pitam nešto. Ne mogu da pohvatam sve detalje, ali moram da znam da li se Otkrivenje ispunilo.“
„Jeste, Areti, skoro celo“, odgovorio je brat i zatim joj naveo nekoliko stvari čije ispunjenje još čekamo. Areti je pomno pratila svaku reč.
„Sada mogu u miru da umrem“, rekla je. „Morala sam da znam koliko smo blizu.“
Areti je godinama bila revni objavitelj — bilo da je propovedala sama u planinama ili iz kreveta u bolesti. Ubrzo nakon tog razgovora, Areti je verno završila svoj život na zemlji.
DO KRAJA JE IMAO JAKU VERU
U svojim 80-im, Našo Dori je bio bolestan i sve slabiji. Ali njegova podrška je trebala jednoj posebnoj grupi braće — mladićima koji su pozvani u vojsku. Pravoslavno sveštenstvo u Beratu je zavidelo Jehovinim svedocima na naglom porastu i vršilo je pritisak na vlast da osudi te mladiće.
Šestorica mlade braće koja su odbila da služe vojsku suočila su se s mogućom zatvorskom kaznom u trajanju od nekoliko meseci. Našo je znao da im je potrebno ohrabrenje, tako da je, sedeći na krevetu, napravio video-snimak za njih.
„Ne bojte se“, hrabrio je tu mladu braću. „I ranije se slično dešavalo. Jehova će biti uz vas. Ne brinite ako odete u zatvor. To će poslužiti da se proslavi Jehovino ime.“
Našovo zdravlje je nastavilo da se pogoršava i on je pozvao braću da ga posete. Rekao im je: „Morao sam da se molim za oproštaj. Prošle nedelje sam imao takve bolove da sam se molio da umrem. Onda sam pomislio: ’Jehova, ti si stvorio život. Ti predstavljaš sam život. Tražio sam nešto što se suproti tvojoj volji. Oprosti mi, molim te!‘“
Kada je saznao da je broj objavitelja u Albaniji porastao na 942, Našo je rekao: „Konačno imamo veliko mnoštvo u Albaniji!“ Umro je nekoliko dana kasnije, završivši svoj život na zemlji.
TRAZIRA — VREME ANARHIJE
Do 1997, na svakom koraku je bilo iskorišćavanja, mita i korupcije. Želeći da se brzo obogate, mnogi Albanci su prodali sve što su imali i sav novac uložili u sistem piramide. Kada su izgubili novac, ogorčeni građani su pokazali svoje nezadovoljstvo na ulicama.
Baš u to vreme, dok je jednodnevni pokrajinski sastanak bio u toku, sestra koja je bila zaposlena u kabinetu jednog visokog funkcionera rekla je braći da premijer priprema ostavku. Saznala je da će izbiti neviđeno nasilje. Program pokrajinskog sastanka je skraćen kako bi braća mogla što pre da stignu kući. Dva sata nakon završetka programa, u zemlji je nastalo vanredno stanje i uveden je policijski čas.
Niko nije znao šta se tačno dešava. Na sve strane su se čule glasine. Da li je država napadnuta ili je izbio građanski rat? Sistem piramide se srušio i većina je izgubila sve što je uložila. U Valoni su izbili nemiri. Ljudi su provalili u državno skladište oružja i pokupili sve oružje i municiju. Dok se na vestima izveštavalo o trenutnim događajima, u jednom gradu za drugim izbijalo je nasilje. U zemlji je nastao haos i policija je izgubila kontrolu. U Albaniji su zavladali oružana pobuna i anarhija.
Većina od 125 punovremenih slugu iz drugih zemalja potražila je bezbednost u Tirani. Mnogi Albanci su krivili strance za sve što se dešava, tako da je bilo bolje da pioniri koji su došli u Albaniju napuste zemlju. Pošto je aerodrom bio zatvoren, neki pioniri iz Italije odvedeni su do Drača, gde je luka bila pod komandom lokalnih naoružanih ljudi. Nakon napetog 12-časovnog čekanja, pioniri su se ukrcali na brod kojim su se vratili u domovinu.
Odbor zemlje je bio u svakodnevnom telefonskom kontaktu s braćom iz raznih delova zemlje. Pre podne, na ulicama je vladala sablasna tišina. Ali posle podne počinjala je pucnjava koja je trajala tokom cele noći, pa sve do zore. Neki su čak imali protivavionsko naoružanje. Ovaj sukob postao je poznat kao trazira, ili buna.
„DA SE PROSLAVI JEHOVINO IME“
Arben Merko, jedan od šestorice braće iz Berata, koji je bio u zatvoru zbog neutralnosti, priča: „U mojoj ćeliji postojala je mala rupa u zidu. Zatvorenik iz susedne ćelije pitao me je ko sam.“ Arben mu je svedočio nedeljama. Jednog dana, glasa više nije bilo.
Nakon što je Arben pušten iz zatvora, na vrata mu je došao jedan mladić. Arben ga nije prepoznao po liku, ali njegov glas mu je bio poznat — bio je to čovek iz susedne ćelije.
„Došao sam da vam dam ovo“, rekao je Arbenu pružajući mu pojačalo.
„Tokom trazire, ukrao sam ovo pojačalo iz vaše Dvorane Kraljevstva“, rekao je on. „Ali ono što ste mi govorili u zatvoru pogodilo me je u srce. Hoću da imam čistu savest pred Bogom i zato vam vraćam ovo.“
Arben se odmah setio zadnjih reči koje je Našo Dori uputio grupi mlade besprekorne braće: „To će poslužiti da se proslavi Jehovino ime.“
BRIGA OKO JEHOVINIH OVACA
Nakon odlaska starešina koji nisu bili Albanci, odgovornosti u skoro svim skupštinama i velikim grupama preuzeli su 19-godišnje i 20-godišnje sluge pomoćnici. Uprkos velikom riziku po sebe, jednog dana su trojica takve mlade braće putovala od Valone do Tirane. Odbor zemlje je bio zabrinut zbog nestašice hrane i zato ih je pitao da li braći treba nešto konkretno.
„Upravo nam je nestalo listića za izveštavanje službe propovedanja“, odgovorila su mlada braća. Poput verne starije braće koja su služila godinama ranije, i njima su bile preče duhovne potrebe od fizičkih. Zatim su ispričali da se zbog straha i nestabilnosti mnogi odazivaju na dobru vest.
Ubrzo nakon Spomen-svečanosti, Betel je primio neobičan telefonski poziv. „Mi smo vaše sestre iz Kukeša“, rekla je jedna od njih, „i otkako su pioniri otišli, same održavamo sastanke.“
Zbog bune, braća iz Tirane su izgubila vezu sa objaviteljima iz Kukeša. Uprkos tome, sedam nekrštenih objavitelja održali su Spomen-svečanost na dva mesta. Iako nisu znali da li su sve savršeno organizovali, bilo im je drago što su mogli da izveste da je na ta dva mesta bilo ukupno 19 prisutnih. Zadivljujuće je to što je uprkos policijskom času i teškim uslovima koji su vladali 1997. godine, na Spomen-svečanosti u Albaniji bilo prisutno 3 154 osoba. I pored anarhije koja je vladala, objavitelji su nastavili da propovedaju — bili su oprezni, ali su i dalje pružali utehu ljudima.
Kada je saznao da braći u Đirokastri treba hrana i literatura, Odbor zemlje je počeo da razmatra da li bi bilo bezbedno poslati kamion s potrebnim stvarima. Međutim, njihov sastanak je prekinula sestra koja je rekla da je došla reporterka koja izgleda ima neke korisne informacije.
Ne znajući o čemu su braća prethodno diskutovala, reporterka je sugerisala: „Šta god da radite, ne idite sutra na jug. Dobili smo izveštaje da se u Tepeleni za sutra planira nešto opasno.“ Pošto bi na putu za Đirokastru kamion morao da prođe kroz Tepelenu, braća su odlučila da otkažu put.
Sutradan, nešto nakon 11 sati, objavljena je posebna vest da je u Tepeleni došlo do žestokog sukoba i krvoprolića, i da je gradski most dignut u vazduh. Braća su bila veoma zahvalna Jehovi što su dobila upozorenje da ne idu tamo tog dana!
Sedmicama je betelska porodica noću slušala pucnjavu, a jutarnje obožavanje se često održavalo uz zvuke mitraljeza i bombi. Pucalo se na sve strane, tako da je uvek postojao rizik od zalutalog metka. Zbog bezbednosti, betelska porodica nije izlazila, a prevodioci su nastavili sa svojim poslom, ali su sedeli na podu, dalje od prozora.
U aprilu 1997. stiglo je 7 000 vojnika Ujedinjenih nacija da bi uspostavili red u zemlji. Snage UN-a su do avgusta napustile Albaniju, i braća su mogla da organizuju oblasni kongres. Objavitelji su bili oduševljeni jer su se do tada mesecima sastajali samo u malim grupama.
Neke autobuse koji su prevozili braću na kongres zaustavili su naoružani razbojnici. Međutim, kada su saznali da su to Jehovini svedoci, rekli su: „Vi ste drugačiji! Ne želimo da vam naudimo.“
Kako je trazira uticala na delo propovedanja u Albaniji? Ne samo što opasnost i zebnja nisu zaustavile rast već su izgleda mnogim ljudima pomogle da postanu svesniji svojih duhovnih potreba. Zato je za samo godinu i tri meseca počelo da propoveda 500 novih objavitelja, pa je ukupan broj objavitelja premašio 1 500.
KOSOVO U CENTRU PAŽNJE
Nakon trazire, izgledalo je da je oružje utihnulo i skupštine su nastavile da rastu. Ali, izbili su problemi na Kosovu. Tamošnji rat se osetio u susednoj Albaniji jer su se u nju slile čitave reke izbeglica. Albanski objavitelji su odmah podelili sa izbeglicama poruku nade i uručili im literaturu koja je pružala utehu. Takođe su zbrinuli izbegle Jehovine svedoke i njihovu malu decu — ukupno njih 22.
Kada se u avgustu rat završio, braća s Kosova su se vratili kući, ali ne sami. S njima su bila i braća iz Albanije i Italije, među kojima i deset specijalnih pionira. Svi oni su želeli da pruže neophodnu duhovnu pomoć. Do kraja službene 1999. godine, bilo je 1 805 objavitelja u Albaniji i 40 na Kosovu.
JAČANJE DUHOVNE STABILNOSTI
„Drago mi je što toliko prevodimo“, rekao je Našo Dori pre nego što je umro, „ali posebno nam treba prevod Novi svet — kvalitetna Biblija koja će nam pomoći da jačamo veru!“ Samo tri godine nakon njegove smrti, 1999, Vodeće telo je odobrilo prevođenje grčkog dela Svetog pisma — prevod Novi svet na albanskom.
Na kongresu 2000. godine, publiku je dočekalo predivno iznenađenje — objavljen je grčki deo Svetog pisma — prevod Novi svet na albanskom! Vredan prevodilački tim potpuno se posvetio tom projektu i završio ga za manje od godinu dana. Jedna opšta pionirka koja je nekada bila komunista i član parlamenta, napisala je: „Divno! Tek sa ovim prevodom uvidela sam koliko je Biblija lepa, sa svojom prozom, poezijom i izveštajima koje je lako čitati. Kada sam čitala kako je Isus činio čuda i kako su ga prekoravali i ismevali, javile su mi se duboke emocije koje nikada ranije nisam osetila. Svaku dirljivu scenu mogla sam tako jasno da zamislim!“
Do tada je u Albaniji bilo 2 200 objavitelja, a betelska porodica je brojala 40 članova. Iznajmljeni su stanovi, ali bilo je potrebno još prostora. Stoga je Vodeće telo odobrilo kupovinu placa od tri hektara u predgrađu Tirane u Mezezu. Da bi još bolje nadgledao napredak dela u Albaniji i na Kosovu, Odbor zemlje je 2000. počeo da služi kao Odbor podružnice.
U septembru 2003, kada je počela izgradnja novih objekata podružnice, Albanija je izvestila 3 122 objavitelja. U isto vreme, uveliko se radilo na prevođenju hebrejskog dela Svetog pisma. Osim velikog napretka u delu propovedanja, vredan hvale je bio i duhovni napredak objavitelja. Mnogi od 20 mladih muškaraca koji su u avgustu 2004. činili prvi razred Škole za obučavanje naimenovane braće u Albaniji, bili su tinejdžeri kada su nekoliko godina ranije brinuli o skupštinama tokom trazire. Bili su presrećni što su dobili daljnju obuku u Božjoj organizaciji!
’ĐAVO JE BIO BESAN‘
„Jehova poučava ljude da se ubiju!“, glasili su novinski naslovi u februaru 2005. Televizija i novine su preneli glasine da je jedna tinejdžerka koja je počinila samoubistvo bila Jehovin svedok. Međutim, ta devojka niti je proučavala niti je dolazila na sastanke. Pa ipak, protivnici su iskoristili taj incident da bi pokrenuli sveopšti napad.
Nastavnici su ismevali decu Svedoka. Braća su gubila posao. Ljudi su žučno zahtevali da se naše delo zabrani. Iako su braća pokušala da rezonuju s medijima, oni su počeli još gore da govore o nama.
Bilo je jasno da je Jehovinim slugama trebalo vođstvo i podrška da bi izdržale ovaj novi napad. Stoga je podružnica pripremila posebno predavanje kako bi se istaklo koliko je važno nastaviti s propovedanjem istine kako bi se razotkrile zlobne laži. Braća su dobila podsticaj da rezonuju s ljudima i da ne ustuknu zbog straha od čoveka. Iskrenim osobama mogli su da ukažu na to da je u prethodnih nekoliko godina došlo do izvanrednog porasta broja Jehovinih svedoka, što ne bi bilo moguće da se Svedoci ubijaju. Ova vrsta napada nije bila ništa novo. Braći je rečeno da se sete izveštaja o navodnom samoubistvu Spire Vruhe tokom 1960-ih. Takođe im je rečeno da će ovi novi izveštaji doživeti potpuni neuspeh, i tako je i bilo!
U avgustu, samo nekoliko meseci kasnije, održan je oblasni kongres na kom je prisustvovalo 4 675 delegata iz Albanije i s Kosova, među kojima je bio i Dejvid Splejn iz Vodećeg tela. Nastupilo je veliko oduševljenje kada je brat Splejn objavio izlazak kompletnog Svetog pisma — prevod Novi svet na albanskom!
„Nije ni čudo što je Satana hteo da nas sputa!“, rekao je jedan veteran. „Bio je besan zato što je Jehovin narod imao toliko blagoslova.“
Uprkos negativnim izveštajima u medijima, Božje sluge u Albaniji su nastavile da napreduju. Mnogi supruzi naših sestara, kao i rođaci naše braće, prozreli su te lažne izveštaje, počeli da proučavaju Bibliju i postali objavitelji. I pored Sataninih najokrutnijih napada, Jehovina volja se i dalje vršila. Betelska porodica se uselila u novu podružnicu, a održan je i drugi razred Škole za obučavanje naimenovane braće.
POSVEĆENJE PODRUŽNICE
U junu 2006, dva člana Vodećeg tela, Teodor Džeres i Gerit Loš, bili su među 350 delegata iz 32 zemlje koji su prisustvovali posvećenju objekata nove podružnice. Tu je bio i Sotir Ceći, koga su tokom 1940-ih mučili elektrošokovima. On sada ima blizu 80 godina i još uvek radosno služi Jehovi.
„Mogla sam samo da sanjam da će ovaj dan doći“, rekla je Frosina Džeka, koja je verno služila i nakon decenija žestokih nevolja. Polikseni, udovica Janija Komina, pričala je o svojim ćerkama i unuci koje služe kao opšti pioniri. Došao je i Vasilj Đoka, koji se usled godina patnje povio. Oči su mu zasuzile dok je pričao kako je otišao kod Leonide Popea i krišom se krstio 1960.
Pređašnja podružnica u Tirani pretvorena je u tri Dvorane Kraljevstva i misionarski dom za 14 misionara. Šest razreda Škole za obučavanje naimenovane braće stvorilo je verne, samopožrtvovane specijalne pionire koji daju ogroman doprinos na albanskom području. Ukupno više od 950 opštih i specijalnih pionira odražavaju taj revan duh jevanđeliziranja.
BUDUĆNOST
Naša braća i sestre u Albaniji veoma cene to što imaju Bibliju i literaturu na maternjem jeziku. Jehovino delo na ovom području nastavlja neprekidno da napreduje. Pored revnih, sposobnih muškaraca koji se obučavaju da preuzmu odgovornosti u Božjoj organizaciji, „velika su vojska žene koje dobru vest objavljuju“ (Ps. 68:11).
Jehovini svedoci u Albaniji živi su dokaz istinitosti sledećih nadahnutih reči: „Nikakvo oružje načinjeno protiv tebe neće biti uspešno, i svaki jezik koji se na sudu podigne na tebe proglasićeš zlim. To je nasledstvo Jehovinih slugu“ (Is. 54:17). Zahvaljujući Jehovinoj nezasluženoj dobroti i snazi koju on pruža, oni nisu poklekli pod totalitarnom vlašću, torturom, izolacijom, zlobnom medijskom propagandom i ličnim problemima.
Jehovin narod u Albaniji dočekuje budućnost potpuno siguran u njegovu vernu ljubav i blagoslov. S kakvim god izazovima da se suočavaju, oni su srećni što imaju čast da raduju srce svog nebeskog Oca i što imaju divnu nadu za budućnost (Posl. 27:11; Jevr. 12:1, 2). Istorija Božjeg naroda u Albaniji mogla bi se sažeti ovako: Jehova nikada ne zaboravlja žrtve svojih vernih slugu, kako mladih tako i starih, bilo da su one velike ili male (Jevr. 6:10; 13:16).
[Istaknuti tekst na 130. strani]
Naslov je prvi put preveden kao Gitara Božja
[Istaknuti tekst na 140. strani]
„Da si hrišćanin, borio bi se kao i svi sveštenici!“
[Istaknuti tekst na 189. strani]
„Upravo nam je nestalo listića za izveštavanje službe propovedanja“
[Okvir/Slika na 132. strani]
Albanija
Prirodne odlike.
Albanija se nalazi u jugoistočnoj Evropi, severno od Grčke i istočno od italijanskog poluostrva. Prostire se na 28 750 kvadratnih kilometara i ima 362 kilometra dugu obalu uz Jadransko i Jonsko more. Albansku rivijeru, koja se prostire od Valone do Sarande, krase bele peščane plaže i tirkizna voda, a u pozadini su visoke planine. Na severu i u unutrašnjosti su krševiti planinski venci, a na jugozapadu plodne ravnice.
Stanovništvo.
Ukupan broj stanovnika iznosi oko 3 600 000 i uglavnom je reč o etničkim Albancima, ali postoje i male etničke grupe Roma, Grka i Srba.
Klima.
Duž priobalnog ravničarskog područja, letnje temperature su u proseku 26 stepeni Celzijusovih. Međutim, u zimskom periodu na severu na planinama Diber, temperatura može pasti i do minus 25 ispod nule.
Ishrana.
Pita s tankim korama punjena spanaćem, sirom, paradajzom i crnim lukom, drugim povrćem ili mesom naziva se burek. Piletina ili jagnjetina pečena u ukusnom sosu od jogurta i kopra naziva se tava e kosit. Albanci vole jela s kašikom, kao što su supe i čorbe. U nekim posebnim prilikama kada se priprema jagnjetina, počasni gost često dobije glavu. Omiljeni kolači su baklava (slika desno) i kadaif, rezanci koji se prelivaju sirupom od meda i oraha. Za Albance hleb je nezaobilazna namirnica. Ako hoćete nekom da kažete da ste jeli, jednostavno kažete, „Hengra buk“, što znači „Jeo sam hleb.“
[Okvir/Slike na 134. strani]
Prvi kongresi
Albanska braća u Novoj Engleskoj imala su nedeljom javna predavanja na svom jeziku iako su bila deo engleske ili grčke skupštine. Tokom 20-ih i 30-ih godina prošlog veka, Albanci su prisustvovali kongresima na grčkom jeziku. Pa ipak, bilo im je drago što su nosili bedž na svom jeziku na kom je pisalo: „Trodnevni kongres albanskih Istraživača Biblije“.
[Slike]
Bedž (desno) koji su albanska braća (dole) nosila na kongresu u Bostonu pred kraj 1920-ih
[Okvir/Slike na stranama 151, 152]
„Jehova nas nikada nije napustio!“
FROSINA DŽEKA
ROĐENA: 1926.
KRŠTENA: 1946.
NEKI PODACI: Saznala za istinu kao tinejdžerka. Iako su joj se roditelji protivili i vlasti je izolovale od drugih, uvek je bila blizu Jehove i njegove organizacije. Ostala je verna sve do smrti 2007.
◼ FROSINA je saznala za istinu od svoje braće tokom 1940-ih. Roditelji koji nisu bili Svedoci izbacili su je iz kuće, jer nije pristala da stupi u ugovoreni brak. Brat Gole Floko ju je primio u svoju porodicu i bio joj kao otac.
„Jednom sam bila uhapšena jer sam odbila da glasam“, rekla je Frosina. „Bila sam sama u sobi kada me je okružilo 30 vojnika. Jedan je viknuo: ’Da li si svesna šta ti mi možemo uraditi?‘ Osećala sam da je Jehova sa mnom i rekla sam: ’Samo ono što Svevišnji Gospod Jehova dozvoli!‘ Mislili su da sam luda pa su rekli: ’Sklonite nam je s očiju!‘ I bila sam u pravu. Jehova jeste bio sa mnom!“
Godine 1957, Frosina se udala za Ljučija Džeku, i imali su troje dece. Početkom 1960-ih, Ljuči je postavljen za člana novoosnovanog Odbora zemlje čije je zaduženje bilo da nadgleda propovedanje u Albaniji. Uskoro je osuđen na pet godina u internimu (zatočeništvu) u Gramšu, daleko od Frosine i dece. Tamo je Ljuči nastavio da propoveda i govori o organizaciji. Tamošnje stanovništvo ga se i dan-danas seća.
Pošto je Ljuči bio u internimu, komunistička partija je stavila Frosinu na crnu listu tako da nije mogla da kupuje hranu. Frosina je rekla: „Nema veze. Braća su sa mnom delila ono što su imala. Izdržali smo zato što nas Jehova nikada nije napustio!“
Nakon Ljučijeve smrti, sastanci su bili sve ređi. Pa ipak, Frosina je i dalje propovedala. Ona se priseća: „Džon Marks nas je posetio 1960-ih. Kada sam konačno 1986. upoznala njegovu ženu Helen, bilo je kao da smo se godinama poznavale! Ljuči i ja smo tajno slali poruke Marksovima, a oni bi ih prosledili u Bruklin.“
Kada je 1992. ukinuta zabrana, Frosina je bila među devet krštenih Svedoka, koliko ih je ostalo u Albaniji. Bila je redovna na sastancima i čak je i na dan svoje smrti 2007. bila u službi. Kratko pre nego što je preminula, ona je rekla: „Svim srcem volim Jehovu! Nikada se ne bih mogla odreći svoje vere. Znala sam da imamo veliku duhovnu porodicu širom sveta, ali duboko sam dirnuta kada vidim koliko je narasla naša duhovna porodica i ovde u Albaniji. Jehova je uvek bio s nama, i njegova brižna ruka je i dalje nad nama!“
[Slika]
Frosina Džeka, 2007.
[Okvir/Slike na stranama 159, 160]
Od malo ka obilju literature
VASILJ ĐOKA
ROĐEN: 1930.
KRŠTEN: 1960.
NEKI PODACI: Držao se čvrsto istine uprkos totalitarnom režimu. Danas služi kao starešina u jednoj skupštini u Tirani.
◼ SEĆAM se kad sam u svom selu Barmaš 1930-ih ugledao grčku Stražarsku kulu. Moj otac je pokazao rukom na časopis i rekao: „Ovi su u pravu!“ Tek sam godinama kasnije shvatio šta su značile te reči. Voleo sam da čitam Bibliju, iako je bilo opasno posedovati je. Na sahrani jednog rođaka, upoznao sam jednog brata iz Tirane. Pitao sam ga za znak ’poslednjih dana‘ iz 24. poglavlja Mateja. On mi je to objasnio i ja sam odmah počeo svima da pričam o onome što sam saznao.
Godine 1959, prisustvovao sam jednom sastanku s braćom koji je održan u kući Leonide Popea. Čitao sam knjigu Otkrivenje i zanimalo me je ko su divlja zver i Vavilon Veliki. Kada su mi braća to objasnila, znao sam da sam našao istinu! Krstio sam se godinu dana kasnije.
Revno sam propovedao i zato sam bio otpušten s posla. Zbog toga sam nabavio jedna stara drvena kolica i raznosio stvari po Tirani. Iako sam imao slab kontakt s braćom i nisam imao nikakvu literaturu, išao sam u propovedanje.
Početkom 1960-ih, pre nego što je Leonida Pope poslat u internim, uspeo je da se domogne nekoliko biblijskih publikacija na grčkom koje su prokrijumčarene u Albaniju. On ih je naglas prevodio, a ja sam to zapisivao u jednu svesku. Zatim sam, kao što mi je rekao, napravio više kopija i poslao ih nekoj braći u Beratu, Fijeriju i Valoni.
A onda su došle velike promene u 1990-im. Počeli smo dobijati obilje literature koju nam je Jehova pripremio zbog čega sam bio van sebe od sreće! Od 1992. pa do danas, uručili smo preko 17 miliona časopisa na albanskom! Stižu nam nove publikacije na albanskom i imamo takođe i ceo prevod Biblije Novi svet! Kada se setim kako nekada nismo imali ništa od literature, a koliko sada imamo krenu mi suze radosnice! To što smo tako dugo imali tako malo produbilo je našu zahvalnost za ono što imamo sada!
[Okvir/Slike na stranama 163, 164]
Posao koji zaista vredi
ARDIJAN TUTRA
ROĐEN: 1969.
KRŠTEN: 1992.
NEKI PODACI: Upoznao je istinu u Italiji i onda se vratio u Albaniju. Član je albanskog Odbora podružnice.
◼ IMAO sam 21 godinu kada sam 1991. napustio Albaniju zajedno sa hiljadama izbeglica. Nasilno smo se ukrcali u jedan brod koji je plovio za Italiju. U Albaniji je bilo očajno stanje tako da sam bio presrećan što sam pobegao. Mislio sam da je to ostvarenje mog sna.
N akon dva dana provedena u izbegličkom logoru u Brindiziju, iskrao sam se i pošao da tražim posao. Jedan čovek mi je dao malu fotokopiju na albanskom koja je govorila o Bibliji i pozvao me na sastanak tog popodneva. Odmah sam pomislio: ’Zašto da ne? Možda će mi neko ponuditi posao!‘
Nisam mogao ni da sanjam takav doček. Nakon sastanka, svi u Dvorani Kraljevstva su mi prišli i bili su prijatni i srdačni. Jedna porodica me je pozvala na večeru. A kako su me s poštovanjem i ljubazno ugostili — mene neurednog i ilegalnog izbeglicu iz Albanije!
Na sledećem sastanku, Vito Mastroroza mi je ponudio biblijski studij. Prihvatio sam i ubrzo shvatio da je to istina. Krstio sam se u Italiji avgusta 1992.
Konačno sam sredio papire za boravak. Imao sam siguran posao i slao sam novac porodici u Albaniji. Međutim, počeo sam da razmišljam: ’U Albaniji je velika potreba za objaviteljima budući da se tamo sada slobodno propoveda. Da li da se vratim i služim tamo? Ali kako će reagovati moja porodica? Potreban im je novac koji im šaljem. Šta će ljudi reći?‘
Onda su me pozvali iz Betela u Tirani i pitali me da li bih mogao da poučavam albanskom jednu grupu specijalnih pionira iz Italije, koji se tamo sele tog novembra. Njihov primer me je naterao da se dobro zamislim. Oni idu tamo odakle sam ja otišao. Ne znaju jezik, a rado idu. Ja znam albanski i nije mi strana albanska kultura. Šta ja uopšte radim ovde u Italiji?
Znao sam šta ću da uradim i ukrcao sam se na brod zajedno s tim specijalnim pionirima. Odmah sam počeo da služim u malom Betelu u Tirani. Pre podne sam držao časove albanskog, a popodne sam radio s prevodilačkim timom. Isprva članovi moje porodice to nisu pozdravili. Ali kada su shvatili da sam se vratio zbog dobre vesti, postali su prijemljivi. Uskoro su se moji roditelji, moje dve sestre i jedan brat krstili.
Da li se kajem što sam ostavio dobro plaćen posao u Italiji? Ni za tren! Ovde obavljam posao koji zaista vredi. Smatram da je služba Jehovi celom dušom ono što zaista vredi i donosi trajnu sreću.
[Slika]
Ardijan sa svojom suprugom Noadijom
[Okvir/Slike na stranama 173, 174]
Kraj tajnom sastajanju
ADRIJANA MAMUTAJ
ROĐENA: 1971.
KRŠTENA: 1993.
NEKI PODACI: Pozvana je na tajni sastanak i život joj se potpuno promenio. Sada služi kao specijalni pionir.
◼ KADA je 1991. umro jedan moj rođak, slučajno sam čula kako žena po imenu Bari teši moju tetku biblijskim mislima. Odmah sam joj postavila neka pitanja, a ona mi je predložila da me upozna sa svojom prijateljicom Rajmondom na radnom mestu. Rajmondina porodica je bila na „času“. Rajmonda mi je rekla da bi prvo trebalo da prođem biblijske diskusije, pošto novi nisu mogli odmah da dolaze na sastanke. Svidelo mi se ono što sam učila i ubrzo mi je dopušteno da prisustvujem.
Te časove održavale su nekrštene osobe koje su se prvobitno sastajale sa Sotirom Papom i Sulom Hasanijem. Godinama ranije, Sigurimi se bio uvukao u naše redove i predao braću policiji. Zato su svi bili oprezni i pazili su koga su zvali na sastanke!
Na mom prvom sastanku, rekli su mi da treba da napravim spisak prijatelja i da im kažem šta učimo. Odmah sam razgovarala sa Ilmom Tani. Ubrzo je i njoj dopušteno da dolazi na sastanke. U početku nas je bilo samo 15, ali broj prisutnih je brzo rastao.
U aprilu 1992, Majkl i Linda Digregorio su posetili Berat. Dobili smo savet da slobodno zovemo ljude na njegov govor. Došlo je njih 54. Niko od nas nije bio kršten. Nakon tog sastanka, Digregoriove smo satima zasipali pitanjima. Sada smo znali kako naša grupa treba da funkcioniše.
Nedugo nakon toga, Jehovini svedoci su zakonski priznati. Ilma i ja s još dva brata otišli smo u Tiranu da naučimo kako da idemo od vrata do vrata. Trebalo je da to pokažemo drugima u Beratu. Dali smo sve od sebe. Kada je u martu 1993. četvoro specijalnih pionira iz Italije dobilo dodelu u Beratu, skupština je počela lepo da napreduje i da javno održava dva sastanka nedeljno.
Istog meseca, Ilma i ja smo se krstile na prvom jednodnevnom pokrajinskom sastanku u Tirani. Bilo je prisutno 585 osoba. Postale smo opšti pioniri, a nedugo zatim smo naimenovane za prve specijalne pionire iz Albanije. Ništa se više nije krilo. Naša dodela bila je Korča.
Ilma se kasnije udala za Arbena Lubonju, koji je samo nekoliko meseci pre toga u Korči sam propovedao. Oni su potom otišli u pokrajinsku službu, a sada služe u Betelu. Drago mi je što sam pozvala Ilmu na one časove!
Nedavno, na oblasnom kongresu s preko 5 500 prisutnih, razmišljala sam o našim tajnim časovima. Kakve je promene Jehova napravio! Sastanci i veći skupovi sada su širom otvoreni za javnost. Iako je na stotine braće iz finansijskih razloga otišlo iz Berata, od nas nekoliko koji smo dolazili na časove, nastalo je pet naprednih skupština!
[Slika]
Ilma (Tani) i Arben Lubonja
[Okvir/Slika na 183. strani]
„Dobro, idemo!“
ALJTIN HODŽA I ADRIJAN ŠKEMBI
ROĐENI: Obojica 1973.
KRŠTENI: Obojica 1993.
NEKI PODACI: Napustili su univerzitet da bi bili pioniri i sada služe kao skupštinske starešine.
◼ POČETKOM 1993, studirali su na univerzitetu u Tirani. Jedan prijatelj im je satima govorio o onome što je naučio od Jehovinih svedoka. Sve je bilo potkrepljeno Biblijom. Kasnije su saznali još više i to primenili, a iste godine se krstili. Tog leta, otišli su da propovedaju u Kučovu, gde nije bilo objavitelja.
Kada su se vratili u Tiranu, Adrijan je rekao Aljtinu: „Šta mi radimo u školi? Hajde da propovedamo u Kučovi!“
Aljtin je odgovorio: „Dobro, idemo!“ Sedam meseci nakon krštenja, vratili su se u Kučovu.
Jehova je bogato blagoslovio njihov trud. Danas je u Kučovi aktivno preko 90 objavitelja. Oko 25 Svedoka je otišlo iz tog grada da bi služili kao specijalni pioniri ili beteliti. Adrijan i Aljtin su proučavali s mnogima od njih.
Razmišljajući o univerzitetu, Aljtin sa osmehom kaže: „Apostol Pavle je odlučio da ne teži za svetskom karijerom. I ja sam 1993. doneo sličnu odluku. Nikada nisam zažalio što sam rekao: ’Dobro, idemo!‘“
[Okvir/Slike na stranama 191, 192]
Predavač ateizma sada propoveda istinu
ANASTAS RUVINA
ROĐEN: 1942.
KRŠTEN: 1997.
NEKI PODACI: Pre nego što je upoznao istinu od svoje dece, predavao je ateizam podređenima u vojsci. Danas služi kao starešina i specijalni pionir.
◼ NAKON što sam 1971. diplomirao na vojnoj akademiji, postao sam politički komesar brigade. Taj izraz smo koristili pošto je 1966. vlada ukinula vojne činove. Jedna od mojih dužnosti bila je da one pod mojom komandom poučim ideologiji da Bog ne postoji. Svoje izlaganje temeljio sam na filozofiji da je religija opijum za narod.
Oženjen sam i imam troje dece. Moj sin Artan je 1992. počeo da ide na verske sastanke Jehovinih svedoka u Tirani. Zatim je poveo i svoju sestru Anilju. Mislio sam da uzalud troše vreme i da je to što rade vrlo glupo. Tako su nastale brojne prepirke u našem domu.
Jednog dana, iz znatiželje sam uzeo jednu Stražarsku kulu. Za divno čudo, ono što sam pročitao delovalo je razumno. Pa ipak, nisam hteo da počnem da proučavam Bibliju iako su me Artan i Anilja stalno podsticali na to. Rezonovao sam da ne možeš proučavati Bibliju ako ne veruješ u Boga. Onda je 1995. na albanskom objavljena knjiga Život — kako je nastao? Evolucijom ili stvaranjem? Artan i Anilja su mi dali primerak. To me je uverilo — Bog postoji! Više nisam imao izgovora; morao sam da proučavam. Ubrzo mi se pridružila moja supruga Liri, i zajedno smo se uverili da je ovo istina.
Iskreno govoreći, trebalo mi je vremena da napredujem. Imao sam 53 godine. Nije bilo lako napustiti način razmišljanja koji su oblikovale politika i vojska. Moram priznati da mi je Stvoritelj, Jehova, pomogao da napredujem.
Nisam želeo da postanem objavitelj jer bi trebalo da propovedam istim ljudima kojima sam predavao ateizam. Šta bi pomislili? Dok smo jednom proučavali, Vito Mastrorosa mi je pročitao izveštaj o Savlu iz Tarsa. To je bilo to! Savle je progonio hrišćane, upoznao istinu i zatim propovedao. Znao sam da uz Jehovinu pomoć to mogu i ja.
Ponekad se samom sebi smejem kakav sam, ali Jehova mi i dalje pomaže da budem popustljiviji, razumniji i manje nalik vojnom zapovedniku. Polako se popravljam i na tom polju!
Više se ne raspravljam sa svojom decom zbog istine. Baš suprotno, ponosan sam na njih. Artan služi kao specijalni pionir i starešina. Moje ćerke, Anilja i Eliona, služe u Betelu u Tirani.
Liri i ja služimo kao specijalni pioniri. Za nas je čast što možemo da poučavamo ljude istini o našem Veličanstvenom Stvoritelju i da posmatramo promene u njihovom životu. Osećamo veliku radost što pružamo ljudima pravu nadu koja se temelji na obećanjima jedinog živog i istinitog Boga, Jehove!
[Slika]
S leva na desno: Artan, Anilja, Liri, Anastas, Eliona i njen suprug Rinaljdo Gali
[Tabela/Grafikon na stranama 176, 177]
ZNAČAJNI DOGAĐAJI — Albanija
1920-1922: U Sjedinjenim Državama Albanci saznaju istinu
1922: Thanas Idrizi se vraća u Đirokastru donoseći istinu
1925: U Albaniji funkcionišu tri mala razreda za proučavanje Biblije
1928: „Foto-drama stvaranja“ prikazana je u mnogim gradovima
1930.
1935-1936: Sprovodi se obuhvatna propovednička akcija
1939: Jehovini svedoci su zabranjeni
1940.
1940: Devetorica braće su zatvorena zbog neutralnosti
1946: Na vlast dolazi komunistička partija
1950.
1960.
1960: Delo u Albaniji počinje da nadgleda Odbor zemlje
1962: Članovi Odbora zemlje su poslati u radne logore
1967: Albanija zvanično postaje ateistička zemlja
1980.
1990.
1992: Jehovini svedoci su zakonski priznati
1996: Milton Henšel prisustvuje prvom posvećenju Betela
1997: Počinje trazira
2000.
2005: Objavljen je kompletan prevod Novi svet na albanskom
2006: Posvećena je podružnica u Mezezu, u Tirani
2010.
[Grafikon]
(Vidi publikaciju)
Ukupno objavitelja
Ukupno pionira
4 000
3 000
2 000
1 000
1930 1940 1950 1960 1980 1990 2000 2010
[Mape na 133. strani]
(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)
CRNA GORA
KOSOVO
MAKEDONIJA
GRČKA
Janina
Skadarsko jezero
Ohridsko jezero
Prespansko jezero
JADRANSKO MORE
ALBANIJA
TIRANA
Skadar
Kukeš
Burel
Mezez
Drač
Kavaja
Gramš
Kučova
Fijeri
Berat
Korča
Valona
Tepelena
Kalcira
Barmaš
Permet
Đirokastra
Saranda
[Slika na celoj 126. strani]
[Slika na 128. strani]
Kada je saznao istinu u Novoj Engleskoj, Thanas Idrizi se vratio u Albaniju, u grad Đirokastru, da bi doneo dobru vest
[Slika na 129. strani]
Sokrat Duli je preneo istinu svom bratu
[Slika na 137. strani]
Nikolas Kristo je prenosio istinu albanskim velikodostojnicima
[Slika na 142. strani]
Pismo koje su albanska braća iz Bostona poslala Enveru Hodži
[Slika na 145. strani]
Leonida Pope
[Slika na 147. strani]
„Jehova me je poučio da ne potpisujem ono što nisam rekao“, Sotir Ceći
[Slika na 149. strani]
Helen i Džon Marks pre njegovog povratka u Albaniju
[Slika na 154. strani]
Spiro Vruho je služio kao putujući nadglednik
[Slika na 157. strani]
Lopi Blani
[Slika na 158. strani]
Iako je bila sama, Kula Đidari je održala Spomen-svečanost
[Slika na 167. strani]
Majkl i Linda Digregorio
[Slika na 172. strani]
Rešenje br. 100 garantovalo je da su Jehovini svedoci zakonski priznati
[Slika na 175. strani]
Skupštinski sastanak u prvoj Dvorani Kraljevstva, u Tirani, 1992.
[Slika na 178. strani]
Areti Pina je verno propovedala sama
[Slike na 184. strani]
Stara vila je pretvorena u objekat sa savremenim kancelarijama
[Slika na 186. strani]
„Ne brinite ako odete u zatvor“ (Našo Dori)
[Slike na 194. strani]
Dejvid Splejn objavljuje kompletan prevod „Novi svet“ na albanskom
[Slika na 197. strani]
Misionari koji trenutno služe u Albaniji
[Slike na 199. strani]
Albanska podružnica
Odbor podružnice: Artan Duka, Ardijan Tutra, Majkl Digregorio, Davide Apinjanezi, Stefano Anatreli