Dok je još uvek bio u sinagogi u Kapernaumu, Isus je poučavao prisutne da je on pravi hleb s neba. To su očigledno bila dodatna objašnjenja koja je izneo onima koje je čudom nahranio hlebom i ribom na istočnoj strani Galilejskog mora.

On im je rekao: „Vaši su praočevi jeli manu u pustinji, a ipak su umrli.“ Zatim je dodao: „Ja sam živi hleb koji je sišao s neba. Ako neko jede od ovog hleba, živeće večno. A hleb koji ću ja dati moje je telo koje ću dati za život sveta“ (Jovan 6:48-51).

U proleće 30. n. e., Isus je rekao Nikodimu da je Bog toliko voleo svet da je svog Sina poslao kao Spasitelja. Sada je Isus istakao da je potrebno jesti njegovo telo u tom smislu što će se iskazivati vera u žrtvu koju će on dati. Jedino tako je moguće dobiti večni život.

Međutim, narod se razljutio kada je čuo njegove reči, pa je zato rekao: „Kako nam ovaj može dati da jedemo njegovo telo?“ (Jovan 6:52). Isus je želeo da oni razumeju da je govorio simbolično, a to je potvrdio onim što je zatim rekao:

„Ako ne jedete telo Sina čovečjeg i ne pijete njegovu krv, nemate života u sebi. Ko se hrani mojim telom i pije moju krv, ima večni život [...] jer je moje telo prava hrana i moja krv je pravo piće. Ko se hrani mojim telom i pije moju krv, ostaje u jedinstvu sa mnom“ (Jovan 6:53-56).

Možemo samo zamisliti koliko su Judejcima ove reči mogle zvučati šokantno! Možda su pomislili da Isus predlaže kanibalizam ili kršenje Božjeg zakona o krvi (Postanak 9:4; Levitska 17:10, 11). Ali on nije govorio o doslovnom jedenju njegovog tela, niti pijenju njegove krvi. Rekao je kako ljudi mogu dobiti večni život. Naime, moraju verovati u žrtvu koju će on položiti kada prolije svoju krv kao savršen čovek od krvi i mesa. Pa ipak, čak ni mnogi od njegovih učenika nisu razumeli te reči. Zato su neki negodovali: „Ovo su sablažnjive reči. Ko ga može slušati?“ (Jovan 6:60).

Kada je shvatio da su neki od njegovih učenika gunđali, rekao je sledeće: „Zar vas to sablažnjava? A šta ako ugledate Sina čovečjeg kako uzlazi tamo gde je ranije bio? [...] Reči koje sam vam govorio duh su i život su. Ali ima nekih među vama koji ne veruju.“ Tada su mnogi učenici prestali da ga slede (Jovan 6:61-64).

Zato se Isus obratio svojim apostolima s pitanjem: „Da nećete i vi da odete?“ Na to je Petar rekao: „Gospode, kome ćemo otići? Ti imaš reči večnog života. Mi smo poverovali i spoznali da si ti Božji Sveti“ (Jovan 6:67-69). Kakav divan izraz vernosti, čak i ako u tom trenutku on i ostali apostoli nisu u potpunosti razumeli značenje Isusovih reči!

Isus je bio zadovoljan Petrovim odgovorom, ali je ipak dodao: „Zar nisam ja izabrao vas dvanaestoricu? Ipak, jedan od vas je klevetnik“ (Jovan 6:70). On je govorio o Judi Iskariotskom. Moguće je da je u ovom trenutku primetio da Juda kreće krivim putem.

Pa ipak, Isus je bio srećan što Petar i ostali apostoli nisu prestali da ga slede i što će učestvovati u delu koje je on započeo — delu kojim se spasavaju ljudski životi.