Rodila sam se kao zdravo dete. Onda sam avgusta 1967, kad sam imala 18 meseci, dobila visoku temperaturu. Osim toga, noge su mi postale slabe, pa su me odneli u bolnicu u Fritaunu, u Sijera Leoneu. Tamo su mi ustanovili da imam dečju paralizu, virusnu infekciju koja uglavnom pogađa decu do 5 godina. Fizikalne terapije mi nisu pomogle, tako da na kraju nisam mogla ni da stojim, ni da hodam, već samo da puzim. Zato mi je otac često govorio da sam „pola deteta“. Sve to mi je uništilo samopouzdanje i osećala sam se bedno.

 Živela sam sa majkom. Delili smo dvorište s još nekoliko siromašnih porodica. Ljudi su me voleli, ali ja sam najviše čeznula za očevom ljubavlju. Neki su smatrali da sam se razbolela zato što je neko bacio čini na mene. Bilo je i onih koji su savetovali moju majku da me ostavi na pragu doma za decu sa invaliditetom, kako joj ne bih bila na teretu. Moja majka to nije htela, već je s puno ljubavi brinula o meni, iako to nije bilo nimalo lako.

 Pošto sam mogla samo da puzim i pritom sam celo telo vukla po zemlji, često bih se povredila. Zato sam nosila odeću od deblje tkanine. Ruke sam štitila tako što sam na njih navlačila papuče. Kasnije sam počela da koristim drvene blokove na koje sam se oslanjala i oni su mi bolje štitili ruke. Kretala sam se tako što bih ispružila ruke, oslonila se na dva bloka, a zatim rukama i ramenima snažno povukla celo telo ka napred. To mi je jako opterećivalo i ruke i ramena, i svaki taj „korak“ mi je bio veoma mučan. Zato sam retko kad napuštala dvorište. Nisam išla u školu niti se igrala s drugom decom. Uvek sam se pitala šta će biti sa mnom kad jednog dana moje majke ne bude.

 Molila sam se Bogu da mi pomogne i da ne dozvoli da završim kao prosjak. Verovala sam da će brinuti o meni ako mu se približim i služim mu onako kako on želi. Zato sam se jednog dana 1981, iako mi je to bilo veoma naporno, odvažila da izađem iz našeg dvorišta i odem u crkvu malo dalje u ulici. Bilo mi je neprijatno zbog toga kako su me ljudi gledali. Pastor me nije ni pozdravio i izgrdio je moju majku zato što sam sela na klupu koju su drugi zakupili. Odlučila sam da više neću kročiti u crkvu.

 Dane sam provodila na spratu posmatrajući kroz prozor šta se dešava napolju. Međutim, jednog jutra 1984, kada sam imala 18 godina, odlučila sam da siđem u dvorište u kom obično nije bilo nikog. Samo što sam sišla, došla su dva čoveka koja su propovedala od kuće do kuće. Rekli su mi da je prelepa budućnost pred nama i da ću tada biti zdrava. Pročitali su mi Isaiju 33:24 i Otkrivenje 21:3, 4. Dali su mi brošuru Raduj se zauvek životu na zemlji! koja je bila puna živopisnih slika i obećali da će ponovo doći.

 Kada su sledeći put došli, rekli su mi da će dovesti misionarku Polin koja je tek stigla u našu zemlju. Tako je i bilo. Ona mi je postala kao majka. Mami nije smetalo da proučavam sa Polin i čak me je podsticala na to. Polin je bila samopožrtvovana, puna ljubavi, strpljiva, dobra i brižna. Naučila me je da čitam. Uz pomoć Moje knjige biblijskih priča približila mi je Jehovu, divnog oca za kojim sam uvek čeznula.

 Mnogo mi se svidelo sve što sam učila iz Biblije. Nakon nekog vremena sam pitala Polin da li mogu da prisustvujem Skupštinskom razmatranju knjige a koje se održavalo u kući jedne Svedokinje, nekoliko ulica od mene. Polin je rekla da mogu. Tako je sledećeg utorka došla po mene. Sačekala je da se okupam i obučem, pa smo zajedno krenule. Neko mi je rekao da tražim od Polin da mi plati taksi do tamo. Ali ja sam rekla: „Ne, ići ću sama pomoću mojih blokova.“

 Kada smo krenule, moja mama i neke komšije su me zabrinuto pratile pogledom. Dok sam išla kroz dvorište, neki od njih su doviknuli Polin: „Što je mučite?“

 Polin me je blago pitala: „Džej, da li želiš da ideš?“ To je bila prilika da pokažem koliko verujem Jehovi (Poslovice 3:5, 6). Odgovorila sam joj: „Da, to je moja odluka.“ Dok sam se približavala kapiji, komšije su se stišale i mirno me posmatrale. Kad sam izašla iz dvorišta, počeli su da aplaudiraju.

 Bilo mi je prelepo na tom sastanku. Mnogo me je dirnulo što su me svi lepo dočekali. Niko me nije gledao s visine. Osećala sam se tako prijatno. Zato sam počela redovno da dolazim. Ubrzo nakon toga, poželela sam da dođem i na veće sastanke u Dvorani Kraljevstva. Pošto sam bila siromašna, imala sam samo dve haljine i jedne papuče. Pa ipak, to me nije sprečilo da dođem, jer sam znala da me Božji narod neće zbog toga nipodaštavati. I naravno, tako je i bilo.

 Da bih stigla do Dvorane Kraljevstva, najpre sam morala da „hodam“ do kraja ulice, a odatle bih se taksijem odvezla do podnožja brda na kom je bila dvorana. Onda bi me braća nosila uzbrdo do nje.

 Pošto sam se uverila koliko je Jehova dobar, želela sam da mi on bude utočište. Zato sam odlučila da redovno idem na sastanke (Psalam 34:8). Tokom kišne sezone često bih stizala mokra i blatnjava i morala bih da se presvučem u dvorani, ali nikada nisam zažalila zbog toga!

 Moja priča se pojavila u Godišnjaku Jehovinih svedoka za 1985. Kada ju je pročitala jedna Svedokinja iz Švajcarske po imenu Žozet, poslala mi je invalidska kolica na tri točka koja se pokreću rukama, sa lepim blatobranima i zadnjim svetlima. To mi je omogućilo da se krećem sa dostojanstvom. Deca su me zadivljeno gledala i često bi mi govorila da su mi kolica super. Osećala sam se kao kraljica, zato što više nisam puzala po tlu.

 Nije mi bilo teško da duhovno napredujem zato što sam već živela jednostavnim i neporočnim životom. Zahvaljujući invalidskim kolicima mogla sam da idem u službu i krstila sam se 9. avgusta 1986. Posle krštenja je za mene počeo jedan sasvim nov, prelep život. Konačno sam bila radosna, zadovoljna, stekla sam samopoštovanje i samopouzdanje, jer sam se osećala voljenom uz svog nebeskog Oca i suvernike, kojima je stvarno stalo do mene.

 Želela sam da uzvratim Jehovi za sve dobro što je učinio za mene, pa sam razmišljala o tome da postanem stalni pionir, ali nisam bila sigurna da li ću to moći (Psalam 116:12). Molila sam se i odlučila da pokušam. Tako sam 1. januara 1988. upisala pionirsku i od tada nisam prestajala s njom. Ta odluka mi je donela mnogo blagoslova. Imam divnu braću i sestre koji mi pomažu da svakog meseca ispunim službu. A osećam i da mi Jehova daje snagu putem svetog duha (Psalam 89:21).

 Pošto sam se kao pionir mnogo više kretala, iako su mi noge i dalje bile slabe, osetila sam izvesno poboljšanje. Nakon nekog vremena sam otišla na jednu novu kliniku da tražim fizikalne terapije i program vežbi. Međutim, jedna medicinska sestra mi je rekla da nema potrebe da se mučim da dolazim jer ću svakako uskoro umreti. Kada je to rekla i njena koleginica, to me je dotuklo. Zato sam došla kući i molila se Jehovi da mi pomogne da ne padnem u očaj i da pronađem odgovarajuću terapiju.

 Za mene je služba bila najbolja terapija zato što sam se dosta kretala. Nakon nekoliko godina, jedna od tih medicinskih sestara me je videla dok je prolazila pored Dvorane Kraljevstva. Iznenadila se što sam još uvek živa!

 Uprkos mom zdravstvenom stanju i dalje sam zaokupljena službom. Braća me često pohvale što sam revna i što među prvima dođem na sastanak. Volim da poranim zato što onda imam vremena da pozdravim moju braću i sestre i popričam s njima.

 Uverila sam se u to koliko je Jehova dobar i doživela sam mnogo toga lepog. Tri osobe sam dovela do krštenja. Jedna od njih je Amelija, koja je kasnije pohađala 137. razred Galada. Nekoliko puta sam bila u Školi za pionire, što smatram posebnim poklonom od Jehove. Jehova mi je podigao duh i imam više samopouzdanja. Sada me ljudi poštuju, a ja se više ne stidim sebe. Imam dobre prijatelje, ne samo u Fritaunu, gde živim, već i u celoj zemlji, pa i u celom svetu.

 Prošlo je skoro 40 godina od kada sam saznala za Božje obećanje o novom svetu u kom više niko neće imati nikakav hendikep. To obećanje me i dalje hrabri i jedva čekam da se ostvari. Znam da moj Bog Jehova neće zakasniti i zato ga strpljivo čekam (Mihej 7:7). On me je nagradio zbog takvog stava tako što mi je pomagao da se izborim sa mnogim problemima. Uvek mi je pomagao u pravo vreme. Istinski sam srećna i uvek sam nasmejana, jer me je podigao iz prašine po kojoj sam puzala do takvih visina kakve nisam mogla ni da zamislim.