Rat je pustošio zemlju skoro tri godine i ljudi su mnogo propatili. Ni moj otac nije bio izuzetak. Oduvek je iskreno verovao u Boga, ali tada je postao ogorčen na katoličke sveštenike koji su se mešali u rat. Zato je odlučio da mene i mog brata ne krsti u Katoličkoj crkvi.

 Dva Jehovina svedoka su 1950. pokucala na naša vrata. Moj otac ih je pažljivo slušao i prihvatio je biblijski kurs. Tada sam imao samo 14 godina i nije me zanimalo ništa osim fudbala. Tata mi je davao neke biblijske publikacije da ih čitam, ali ja nisam hteo. Kad sam se jednog dana vratio kući nakon utakmice, pitao sam mamu: „Jesu li ti ljudi što pričaju o Bibliji opet tu?“ Rekla je: „Da, tu su u trpezariji s tatom.“ Odmah sam se okrenuo i istrčao na ulicu.

 Sva sreća, mog oca nije obeshrabrilo to što mene nije zanimala Biblija. On je toliko zavoleo sve što je učio iz nje da je i sam postao Jehovin svedok 1953. To me je zaintrigiralo, pa sam počeo da mu postavljam mnoga pitanja. Čak sam tražio da mi da Bibliju. On je onda zamolio jednog mladog Svedoka, po imenu Maksimo Mursija, da proučava sa mnom. Nakon dve godine, kada sam imao 19, i ja sam postao Jehovin svedok. Krstio sam se u reci Harama, koja protiče pored Madrida.

 Tokom 1950-ih nismo mogli slobodno da propovedamo i da se sastajemo. U to vreme je Španijom vladao diktator Fransisko Franko, koji nije želeo da postoji nijedna druga religija u zemlji, osim katoličke. Zato je policija proganjala Jehovine svedoke. Sastajali smo se po kućama i bili vrlo oprezni kako niko od komšija ne bi posumnjao da održavamo sastanke i prijavio nas policiji. Takođe smo oprezno propovedali od kuće do kuće. Pokucali bismo na dvoja ili troja vrata, a onda bismo brzo otišli u neki drugi kraj grada. Mnogi ljudi su nas slušali, ali bilo je i onih kojima se nije svidelo ono što smo propovedali.

 Jednom prilikom mi je vrata otvorio katolički sveštenik. Kada sam mu rekao zašto smo došli, pitao nas je: „Ko vam je dozvolio da to radite? Znate li da mogu da vas prijavim policiji?“ Objasnio sam mu da smo spremni na to i dodao: „Isusa Hrista su njegovi neprijatelji uhapsili. Zar nije logično da će se nešto slično dešavati i njegovim sledbenicima?“ Taj odgovor mu se nije nimalo svideo i odmah je ušao unutra da zove policiju. Naravno, mi smo brže-bolje izašli iz zgrade.

 I pored takvih negativnih reakcija, nas nekoliko stotina objavitelja u Španiji je nailazilo na mnogo onih koje je zanimala biblijska istina. U februaru 1956, s nepunih 20 godina, naimenovan sam da služim kao specijalni pionir a. Tada je većina pionira bila mlada i bez iskustva, ali su nam misionari koji su došli u zemlju pružili obuku i ohrabrenje, što nam je bilo preko potrebno. Ja sam s još jednim mladim pionirom poslat da služim u gradu Alikante, gde do tada niko nije propovedao. Ali za nekoliko meseci započeli smo mnogo biblijskih kurseva i podelili na stotine biblijskih publikacija.

 Naravno, naše propovedanje nije prošlo nezapaženo. Nakon samo nekoliko meseci smo uhapšeni i oduzete su nam Biblije. U zatvoru smo proveli 33 dana, a nakon toga smo prebačeni u Madrid, gde smo oslobođeni. Taj kratak period dok sam bio zatvoren, bio je samo nagoveštaj onoga što me tek čeka.

 Kada sam imao 21 godinu, dobio sam poziv za vojsku. Trebalo je da se pojavim u kasarni u gradu Nadoru, na severu Maroka, koji je u to vreme bio pod španskom vlašću. Tamo sam jednom poručniku s poštovanjem objasnio da ne želim da idem u vojsku i da obučem uniformu. Zato me je policija odvela u zatvor Rostrogordo u Melilji, gde sam čekao da budem izveden pred vojni sud.

 Pre suđenja, komandant u Maroku je bio čvrsto rešen da me po svaku cenu navede da promenim svoje mišljenje. Zato su me najpre vređali, zatim 20 minuta bičevali, a onda šutirali sve dok nisam pao gotovo bez svesti. Kapetan nije bio zadovoljan time. Prišao mi je i vojničkom čizmom stao na glavu. Gazio me je dok nisam počeo da krvarim. Nakon toga su me odveli kod njega u kancelariju gde je vikao na mene: „Još nisam završio s tobom! Ovako će ti biti svaki dan, čak i gore!“ Naredio je čuvarima da me odvedu u ćeliju u podrumu. Ta ćelija je bila vlažna i mračna, a ni moja budućnost nije izgledala ništa svetlije.

 Još uvek se sećam kako mi je bilo dok sam ležao na podu ćelije sav obliven krvlju. Bio sam pokriven samo tankim ćebetom, a kroz ćeliju bi povremeno protrčao neki pacov. Jedino što sam mogao bilo je da se molim Jehovi za snagu i istrajnost. U toj mračnoj, hladnoj ćeliji neprestano sam se molio. b

 Sledeći dan je bila ista priča. Ovog puta me je tukao desetar, sve dok kapetan nije rekao da je dosta. Dok me je tukao, pitao sam se koliko ću još moći da izdržim. Te druge noći u ćeliji preklinjao sam Jehovu da mi pomogne.

 Trećeg dana su me ponovo odveli u kapetanovu kancelariju. Bio sam prestravljen. Dok sam ulazio, molio sam se Jehovi. A onda sam tamo ugledao Don c Estebana, sudiju vojnog suda. Došao je kako bi pokrenuo sudski proces protiv mene.

 Kada je Don Esteban video zavoje na mojoj glavi, pitao me je šta se desilo. Plašio sam se da će me posle još više tući ako mu kažem istinu, ali ipak sam mu sve ispričao. Kada je čuo sve detalje, rekao je: „Ne mogu da sprečim da budeš izveden pred sud, ali niko te više neće udariti. Budi siguran u to!“

 On je održao svoje obećanje i zaista me niko nije ni pipnuo dokle god sam bio tamo. Nikada nisam saznao zašto je sudija baš tog dana došao da razgovara sa mnom. Ali uveren sam da je Jehova uslišio moje molitve na potpuno neočekivan način. Pritekao mi je u pomoć u najmračnijem trenutku mog života i nije dozvolio da trpim više nego što mogu podneti (1. Korinćanima 10:13). Zahvaljujući tome, pred vojni sud sam izašao potpuno siguran u Jehovinu podršku.

 Osuđen sam na 19 godina zatvora, a kasnije mi je kazna produžena još tri godine zbog „neposlušnosti“. U Maroku sam bio zatvoren 15 meseci, a onda sam prebačen u zatvor u gradu Okanja, nedaleko od Madrida, gde je trebalo da odslužim ostatak svoje kazne. Taj premeštaj je bio blagoslov od Jehove. Zatvor u Okanji je bio raj u poređenju sa Rostrogordom. U ćeliji sam imao krevet, dušek i neku posteljinu. Posle nekog vremena, dali su mi da budem knjigovođa u tom zatvoru. Ali i pored svega toga, bio sam jako usamljen. Najteže mi je padalo to što nisam mogao da budem sa braćom i sestrama.

 Roditelji su me posećivali i hrabrili me, ali trebalo mi je više od toga. Rekli su mi da su još neka braća odbila da služe vojsku. Zato sam se molio Jehovi da barem jednog od te braće pošalju u moj zatvor. Jehova je ponovo odgovorio na moje usrdne molitve, i to onako kako nisam ni očekivao. Uskoro su tri izvanredna brata – Alberto Kontihoč, Fransisko Dijaz i Antonio Sančez – došli u zatvor u Okanji. Nakon što sam četiri godine bio sam, konačno sam bio u društvu braće. Nas četvorica smo zajedno proučavali i propovedali drugim zatvorenicima.

 Pušten sam na uslovnu slobodu 1964. godine. Moja dvadesetdvogodišnja kazna je smanjena na samo šest i po godina. Istog dana kad sam pušten, otišao sam na sastanak, iako sam ono malo novca koji sam uštedeo morao da dam za taksi do Madrida kako bih na vreme stigao. Bilo je divno ponovo biti sa braćom i sestrama. Ali nije mi samo nedostajalo druženje sa njima. Jedva sam čekao da se vratim pionirskoj službi. Iako nam je policija tu i tamo pravila probleme, mnogi ljudi su prihvatali dobru vest i bilo je puno posla.

 Negde u to vreme sam upoznao mladu i revnu specijalnu pionirku po imenu Mersedes. Bila je ponizna i propovedala je kad god bi joj se ukazala prilika za to. Ono što me je posebno privuklo kod nje bile su njena blagost i velikodušnost. Zavoleli smo se i godinu dana kasnije smo se venčali. Postala je moj verni saputnik i brak sa njom mi je mnogo obogatio život.

 Nekoliko meseci nakon venčanja, započeli smo s putujućom službom. Svake sedmice smo posećivali neku skupštinu i bili s braćom na sastancima i u službi propovedanja. Skupštine su širom Španije nicale kao pečurke posle kiše i braći je bila potrebna pomoć i ohrabrenje. Jedno vreme sam putovao do Barselone kako bih sarađivao sa kancelarijom koja je nadgledala aktivnosti Jehovinih svedoka i koja je u to vreme radila u tajnosti.

 U Španiji je 1967. došlo do velike promene. Te godine je vlast izdala zakon kojim je svim građanima zagarantovana verska sloboda. Jehovini svedoci su konačno priznati kao religija 1970. Od tada smo mogli da se slobodno sastajemo, da gradimo Dvorane Kraljevstva i da zvanično otvorimo svoju podružnicu.

 Mersedes i ja smo 1971. pozvani da služimo u novoj podružnici u Barseloni. Ali godinu dana kasnije, Mersedes je zatrudnela. Zato smo morali da prekinemo s betelskom službom i da se posvetimo odgajanju naše prelepe ćerke Abigail.

 Kad je Abigail bila u tinejdžerskim godinama, braća iz podružnice su nas pitala da li bismo mogli da se vratimo u putujuću službu. Molili smo se u vezi s tim i razgovarali sa zrelom braćom. Jedan starešina mi je rekao: „Hesus, ako je braći potrebna tvoja pomoć, treba to da prihvatiš.“ Tako je započeo još jedan prelep period u našem životu. U početku smo zbog obaveza oko ćerke posećivali skupštine nedaleko od naše kuće. Ali kada je ona odrasla i osamostalila se, mogli smo da učinimo više i da se vratimo u specijalnu punovremenu službu.

 Mersedes i ja smo 23 godine proveli u putujućoj službi. Veoma sam uživao u tome jer sam imao puno prilika da mlađima pričam o svemu što sam doživeo i da ih hrabrim. Takođe sam bio instruktor u školi za starešine i one koji punovremeno propovedaju. Tad bismo ponekad bili smešteni u Betelu u Madridu. Zanimljivo je što na samo tri kilometra od Betela protiče reka Harama, u kojoj sam se krstio davne 1955. Tada nisam mogao ni da zamislim da ću se decenijama kasnije vratiti na to isto područje kako bih mladoj braći i sestrama pomagao da u većoj meri služe Jehovi.

 Od 2013. ponovo služimo kao specijalni pioniri. Moram priznati da nam nije bilo lako da se posle putujuće službe naviknemo na pionirsku službu, ali pokazalo se da je to bilo dobro za nas. Nedavno sam se suočio sa nekim zdravstvenim problemima i imao sam komplikovanu operaciju srca. U tim trenucima sam se, kao i ranije, usrdno molio Jehovi za pomoć i on me ni tada nije izneverio. A tokom svih ovih 56 godina koliko smo u braku, moja draga supruga Mersedes mi je pružala veliku podršku i bila mi je odličan saradnik u svim mojim zaduženjima.

 Često se prisećam vremena kada sam služio kao instruktor. Još uvek se živo sećam izraza lica učenika željnih pouke. Podsećaju me na mene kada sam bio mlad i kada sam s puno elana počeo da služim Jehovi. Istina, prošao sam kroz neke teške periode, ali doživeo sam i mnogo toga lepog. Čak sam i iz najtežih kušnji naučio nešto veoma važno. Pre svega, da nikada ne treba da se oslanjam na svoju snagu. Video sam kako me Jehova jača i priskače mi u pomoć čak i u najmračnijim trenucima života (Filipljanima 4:13).