Božje ime, koje se piše hebrejskim suglasnicima יהוה (JHVH), pojavljuje se skoro 7 000 puta u hebrejskom delu Svetog pisma. U prevodu Novi svet ta četiri hebrejska slova, poznata kao tetragram, prevode se kao „Jehova“. To ime se daleko češće pominje od bilo kog drugog imena u Svetom pismu. Pisci biblijskih knjiga su pod Božjim vođstvom koristili i mnoge titule i opisne nazive za Boga, kao što su „Svemoćni“, „Svevišnji“ i „Gospod“, ali jedino su tetragram upotrebljavali kao Božje vlastito ime.

Sam Jehova Bog je podstakao biblijske pisce da koriste njegovo ime. Na primer, proroka Joila je nadahnuo da zapiše: „Svako ko prizove Jehovino ime biće spasen“ (Joilo 2:32). A pisca jednog psalma je uputio da zapiše: „Neka ljudi znaju da si jedino ti, kome je ime Jehova, Svevišnji nad celom zemljom“ (Psalam 83:18). Zapravo, Božje ime se spominje oko 700 puta samo u Psalmima – knjizi koja je napisana u poetskom stilu i iz koje je Božji narod pevao i recitovao. Zašto se onda ono u mnogim prevodima Biblije ne pojavljuje? Zašto se u prevodu Novi svet koristi oblik „Jehova“? I šta to ime znači?

Zašto se Božje ime ne pojavljuje u mnogim prevodima? Postoji više razloga. Neki smatraju da Svemoćnom Bogu nije potrebno vlastito ime. Drugi su pod uticajem jevrejske tradicije izgleda izbegavali da koriste Božje ime zbog straha da se ono ne skrnavi. Treći pak smatraju da je bolje koristiti titule, kao što je „Gospod“ ili „Bog“, budući da se ne zna kako se Božje ime tačno izgovaralo. Međutim, nijedan od ovih razloga nema osnova. Pogledajmo zašto.

• Oni koji tvrde da Svemoćnom Bogu ne treba vlastito ime previđaju činjenicu da se u najstarijim spisima njegove Reči, uključujući i one koji datiraju pre Hrista, nalazi Božje ime. Kao što je rečeno, sam Bog se pobrinuo da se njegovo ime pomene u izvornom biblijskom tekstu oko 7 000 puta. Očigledno je da on želi da znamo njegovo ime i da ga koristimo.

•   Prevodioci koji zbog uvažavanja jevrejske tradicije ne koriste Božje ime u svom prevodu zanemaruju jednu važnu činjenicu. Iako neki jevrejski pisari nisu izgovarali Božje ime, oni ga ipak nisu uklonili iz svetih spisa koje su prepisivali. U drevnim rukopisima pronađenim u jednoj pećini blizu Kumrana, nadomak Mrtvog mora, Božje ime se pojavljuje mnogo puta. Neki prevodioci su koristili titulu „GOSPOD“ pisanu velikim slovima kako bi naznačili da se u izvornom tekstu na tim mestima nalazilo Božje ime. Ali zašto su ti prevodioci dali sebi za pravo da Božje ime zamene nečim drugim ili da ga čak potpuno izbace, iako priznaju da se ono u izvornom tekstu pojavljuje na hiljade puta? Zašto su smatrali da smeju to da učine? Samo oni znaju odgovor na ta pitanja.

• Oni koji smatraju da Božje ime ne treba koristiti jer se ne zna kako se ono tačno izgovaralo ipak koriste Isusovo ime, iako su ga Isusovi učenici u prvom veku izgovarali dosta drugačije od većine današnjih hrišćana. Jevrejski hrišćani su ga verovatno izgovarali Ješua. A titulu „Hrist“ kao Mašijah („Mesija“). Hrišćani koji su govorili grčki zvali su ga Isus Hristos, a oni koji su govorili latinski Jezus Kristus. U Bibliji je pod Božjim vođstvom zabeležen grčki oblik Isusovog imena, što znači da su hrišćani u prvom veku koristili oblik koji je bio uobičajen za grčki jezik. Sličan, razuman stav imao je i Odbor za biblijski prevod Novi svet. Zbog toga se u ovom prevodu Božje ime prenosi kao „Jehova“, iako se ne zna kako se ono tačno izgovaralo na starohebrejskom.

Zašto se u prevodu Novi svet koristi oblik „Jehova“? U mnogim jezicima se tetragram (יהוה) prenosi suglasnicima JHVH. Kao što je to bio slučaj sa svim pisanim rečima na starohebrejskom, tetragram se pisao bez samoglasnika. U vreme kada je starohebrejski bio u svakodnevnoj upotrebi, čitaoci su dobro znali koje samoglasnike treba dodati.

Oko hiljadu godina nakon što je završen hebrejski deo Svetog pisma, jevrejski izučavaoci su osmislili jedan sistem znakova – tačkica i crtica – pomoću kojih su označavali koje samoglasnike treba upotrebiti prilikom čitanja. Međutim, zbog sujeverja su mnogi Jevreji već tada smatrali da se Božje ime ne sme izgovarati naglas, tako da su koristili druge izraze za Boga. Tako su prilikom prepisivanja tetragrama očigledno stavljali znakove za samoglasnike koji su se koristili u drugim izrazima za Boga. Zbog toga se ni na osnovu tih rukopisa, u kojima se nalaze oznake za samoglasnike, ne može utvrditi kako se Božje ime izgovaralo na hebrejskom. Neki tvrde da Božje ime treba izgovarati kao „Jahve“, dok drugi navode još neke mogućnosti. U jednom svitku pronađenom na obali Mrtvog mora, u kom se nalazi deo knjige Levitske, pojavljuje se Božje ime  s grčkom transliteracijom kao Iao. Pored tog oblika, rani grčki pisci takođe su predlagali izgovore poput Iai, Iave i Iaue. Međutim, nema razloga da dogmatično tvrdimo koji je oblik Božjeg imena tačan. Jednostavno ne znamo kako su ga drevne Božje sluge izgovarale na hebrejskom jeziku (Postanak 13:4; Izlazak 3:15). Ali ono što sigurno znamo jeste da je Bog svoje ime često koristio u komunikaciji s ljudima, da su mu se oni obraćali po imenu i da su ga slobodno koristili u razgovoru jedni s drugima (Izlazak 6:2; 1. Kraljevima 8:23; Psalam 99:9).

Zašto se onda u prevodu Novi svet koristi oblik „Jehova“? Zato što taj oblik ima dugu istoriju u mnogim jezicima.

Na primer, Božje ime se u Biblijama na engleskom jeziku prvi put pojavljuje u Tindejlovom prevodu pet Mojsijevih knjiga iz 1530. godine. On je koristio oblik „Iehouah“. Tokom XVI veka, kada je Biblija prevedena na mnoge evropske jezike, sličan oblik su prihvatili i mnogi prevodioci Biblije. Među njima su Sebastijan Minster (latinski, 1534), Pjer Rober Olivetan (francuski, 1535), Antonio Bručoli (italijanski, 1540) i Kasiodoro de Rejna (španski, 1569).

Oblik „Jehova“ može se naći i u mnogim slovenskim Biblijama. Na primer, u starom prevodu na češkom (Bible kralická, 1579) i slovačkom jeziku (Kamaldulská Biblia, 1756–1759). Zatim u Dalmatinovoj Bibliji (1584) na slovenačkom, koja je veoma cenjena zbog svog kulturno-istorijskog značaja. Tu su i Biblije na hrvatskom jeziku, kao što je prevod Matije Petra Katančića (1831). Oblik „Jehova“ je u upotrebi i u Biblijama na bugarskom, kao na primer u prvom kompletnom prevodu Biblije na savremeni bugarski, koji je objavljen 1871. u Istanbulu. Pored toga, u prevodu Синодалното издание на Библията iz 1925, Božje ime se pojavljuje kao „Иехова“. U ruskom jeziku oblik „Jehova“ takođe ima dugu istoriju. Pomenućemo samo dva prevoda. Na primer, smatra se da je prevod arhimandrita Filareta  (Drozdova) iz 1813. prvi ruski prevod s Božjim imenom. U njemu se koristi oblik „Іегова“. Isti oblik se nalazi i u opšteprihvaćenom Sinodalnom prevodu iz 1876.

Oblik „Jehova“ korišćen je i u savremenoj Bibliji na srpskom jeziku, u prevodu dr Luje Bakotića iz 1933, u fusnoti za Postanak 2:5. Taj oblik je zabeležen i u srpskoj književnosti. Na primer, u prvoj hrišćanskoj pesmarici na srpskom jeziku, Harfa Siona, iz 1876, u čijem je prepevu učestvovao Jovan Jovanović Zmaj, Božje ime se pojavljuje nekoliko puta, a jednom i kao naziv pesme „Jehova“. Isti oblik su koristili i drugi pesnici i pisci XIX i XX veka, kao što su Vojislav Ilić u pesmi „Daniel“, Desanka Maksimović u svojoj zbirci pesama „Tražim pomilovanje“ i Branislav Nušić u svojoj knjizi „Retorika“, kada citira vladiku Nikolaja Velimirovića. Navedene činjenice pokazuju da oblik „Jehova“ ima podužu istoriju i u srpskom jeziku. Međutim, „tačan izgovor nije toliko važan koliko priznavanje činjenice da je to lično ime, a ne neka zajednička imenica kao ’Gospod‘“, rekao je jedan uvaženi profesor hebrejskog jezika s Kembričkog univerziteta.

Šta znači Božje ime? U hebrejskom jeziku, ime Jehova potiče od glagola הוה (HVH) koji znači „postati“ to jest „postajati“. Brojni izučavaoci hebrejskog smatraju da je u pitanju kauzativna (uzročna) upotreba tog glagola, čime se ukazuje da subjekat prouzrokuje da se radnja dogodi, a ne da je sam obavlja. Zato Odbor za biblijski prevod Novi svet smatra da Božje ime znači „on prouzrokuje da postane“. Među izučavaocima ne postoji saglasnost oko toga šta tačno znači Božje ime, stoga ne treba biti dogmatičan. Međutim, pomenuta definicija se uklapa u Jehovinu ulogu Stvoritelja i Boga koji ispunjava svoju nameru. On je stvorio svemir i sva razumom obdarena stvorenja, ali i dalje čini sve što je potrebno kako bi ostvario svoju volju i nameru.

Zbog toga značenje Jehovinog imena nije ograničeno samo na glagol koji se koristi u Izlasku 3:14, gde stoji: „Postaću šta god želim da postanem.“ Ove reči ne definišu u potpunosti značenje Božjeg imena. One otkrivaju samo jednu odliku njegove ličnosti, naime pokazuju da Jehova može u svim okolnostima postati šta god je potrebno kako bi ispunio svoju volju. Tačno je da njegovo ime obuhvata i tu misao, ali ono nije ograničeno samo na to šta sve Jehova može postati. Njegovo ime ukazuje i na činjenicu da on može učiniti da sve što je stvorio – živo i neživo – postane ili učini šta god je potrebno kako bi se ispunila njegova namera.